Десетак у средњовековној Србији

Десетак је у систему феудалних обавеза у средњовековној Србији био натурална дажбина у приближном износу од једне десетине пољопривредних производа.

Врсте десетaка

Десетак који је узиман од свих врста житарица називан је житни десетак док је вински десетак био онај који је узиман од виноградарских производа. Узиман је такође и од свих врста домаћих животиња, најчешће од оваца и од свиња. Постојао је такође и пчелињи десетак који је подразумевао дажбину у износу од сваке десете кошнице.

Сакупљач десетка од зависних људи на властелинствима звао се десеткар. Посебан десеткар је био задужен да скупља десетак од кошница на поседима манастира Светог Ђорђа Скропостижног код Скопља. Подаци о делатности појединих десеткара и уопште о овој функцији врло су оскудни и разбацани. Познато је да су се о пословима Липљанског манастира који је био потчињен пиргу Светог Василија на Светој гори старали економ и два десеткара.

Десетак у систему обавеза

У систему обавеза десетак је заузимао значајно место. По правилу је исплаћиван господарима земље: властелинима, властеличићима, црквама и манастирима. Феудалне обавезе у средњовековној Србији делиле су се на работе (радне обавезе) и поданке (натуралне обавезе). На властелинствима где су работе биле велике поданци би били мањи, и обратно — тамо где су поданци били већи работе су биле мање. Десетак је припадао поданцима, а у случају када се узимао од свих врста производа једног домаћинства тада би представљао најважнију обавезу. Реална вредност десетка повећавана је различитим приплатама (додатне обавезе привременог карактера) па је значајно премашивала 10% вредности пољопривредних производа.

Систем десетка био је разгранат у крајевима које је Византија освојила за време краља Милутина или касније. Десетак се као основна обавеза помиње у Пологу, на поседима манастира Светог Ђорђа код Скопља, на поседима цркве Светог Николе под Кожљем на ушћу Пчиње у Вардар, на властелинству манастира Леснова, на црквеним поседима око Штипа и Струмице, на поседима манастира Псаче са центром властелинства у Славишту, у жупи Мраки (данас Бугарска) као и у неким крајевима Албаније.

На манастирским властелинствима у матичним српским земљама северно и западно од Скопља работе су представљале најважнију обавезу зависних људи и десетак је узиман само у изузетним случајевима и то најчешће од кошница. На појединим властелинствима системи работа и поданака се преплићу. Такав је случај са манстиром Архиљевица чији су се поседи налазили око Прешева. Сви људи зависни од манастира Архиљевице били су дужни да дају десетак од оваца и пчела али не и од житарица. Уместо десетка од житарица били су дужни да три дана годишње ору црквене њиве што је било осетно мање од уобичајене работе ове всте (која је износила 8—9 дана орања). Разлику су надокнађивали вршењем транспортне службе.

Почетком 15. века десетак се као основна обавеза помиње на поседима хиландарског пирга посвећеном светом Василију који су се налазили у долини Биначке Мораве, око Гњилана и у околини Приштине. Десетак се свакако предавао економу пирга који је био смештен у Липљану.

Почетком 15. века десетак је представљао значајну обавезу на властелинствима у земљама Бранковића и Лазаревића. Такође је био укорењен и на простору шире околине скадра односно у Млетачкој Албанији на прелазу из 14. у 15. век али се ту преплитао са системом работа. Примењивање система работа у односу на систем поданака зависио је од потреба властелинства односно од количине резерви којима је властелинство раполагало и површине земљишта које је контролисало. Уколико је површина земљишта била велика, потреба за работама је била већа па је десетак узиман ретко.

Од потреба властелинства зависио је и начин убирања десетка од домаћих животиња. Власи који су имали велика стада нису били обавезни да дају тачно десетину стоке коју су поседовали. Тако на властелинству манастира Светог арханђела код Призрена једино је категорија влаха поклоника била дужна да даје десетак док су остали били дужни да обављају различите послове за манастир. Власи на властелинству манастира Бањска нису били у обавези да дају велики десетак већ само мали под којим су се подразумевале смањене дажбине у натури и посебне работе као надокнада ових дажбина.

Српским владарима је припадао десетак од соли која се продавала на територији српске државе као и десетак од руде која се вадила и топила. Висина царине на робу којом се трговало кретала се такође око 10% вредности робе. Српски владари а вероватно и други истакнутији људи уступали су понекад манастирима и црквама десетке неких својих властелинстава. Тако се цар Душан обавезао да ће сваке године давати Хиландару десетак од стоке, а Иван Црнојевић да ће давати манастиру на Цетињу десетину зараде коју оствари његов брод.

Постојање десетка као обавезе зависног становништва олакшало је Турцима увођење обавеза по систему ушура.

Литература

  • Стојан Новаковић, Пронијари и баштиници (Спахије и читлук сахибије), Прилог историји напокретне имовине у Србији, Глас САН 1 (1887), 1—103.
  • Теодор Тарановски, Историја српског права I, 51—76.
  • Иван Божић, Доходак царски, Београд 1956, 6-18.
  • Милош Благојевић, Закон светога Симеона и светога Саве, Сава Немањић — Свети Сава. Историја и предање, Беогарад 1979, 129—165.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported