Челник је у средњовековној Србији била титула са вишеструким значењем и дуготрајном употребом. У општем смислу то је личност која је на челу једне групе људи који обављају одређену делатност и у овом значењу титула је посведочена у раном средњем веку. У каснијем периоду, све до пада Српске деспотовине, ову титулу су носиле различите личности са разним положајима и функцијама (војни, дворски, црквени и финансијски службеници).
Управници градова и на владаревом двору
Први помен титуле челника међу Словенима на Балканском полуострву јавља се у првој половини 11. века у вези са устанком Петра Одељана из 1040. године. Тада се као заповедник града Димитријаде спомиње челник Љутовој Деволски који је био личност вична војним пословима. Више векова доцније као заповедник града Скрадина јавља се челник Ђураш Илијић. Њега је на овај положај 1355. године поставио цар Стефан Душан али је титулу челника добио раније, за време краља Стефана Дечанског (1321—1331) и носио ју је готово три деценије, све до 1356. године. Властелин бана Стефана II Котроманића, Хлап из жупе Соли такође је носио титулу челника. У доба цара Уроша челници се јављају као заповедници утврђених градова. Познат је челник Муса који је до 1363. године био заповедник Звечана, а после тога је управљао Брвеником. Крајем шездесетих година 14. века управник Звечана био је челник Милош Повик (или Повић).
Челници се јављају и као дворски службеници, односно дворска властела. Они су се налазили у владаревој непосредној близини и старали су се о заштити његове личности и извршавали су непосредно његова наређења па су на тај начин били укључени у рад централне државне управе. На двору у средњовековној Србији у хијерархији звања с краја 13. и почетком 14. века испред челника су се налазили тепчије и казнаци. Ипак, челници ће временом преузети компетенције тепчија и двородржица. На двору краља Милутина забележени су челници Градислав 1284. године, а касније и челник Бранко 1305/06. године. Челници који су боравили на владаревом двору обављали су заштиту црквених поседа од злоупотребе властеле. Због тога се често јављају у улози судија у споровима између цркава и властеле. Цар Стефан Душан је у том својству слао челника Бранила (1347) и челника Ђурицу (1350) да изврше разграничење на спорним црквеним поседима. Како је у ово доба могло бити и више челника једном од њих је додељивана титула великог челника, обично оном који се налазио у непосредној владаревој близини. Након распада Српског царства челници се јављају и на дворовима обласних господара. Забележене су личности са овом титулом на двору царице Јелене у Серу, на поседима браће Драгаш, у областима Лазаревића и Бранковића, а потом и у Српској деспотивини све до њеног коначног пада под османску власт.
Најнижу категорију челника чинили су старешине пастира и коњушара. Они нису иста категорија становништва каo примићури, катунари и влашки кнезови. Коњушки челник или челник над коњима био је на неком властелинству обично неки властеличић који је познавао узгој коња. О овцама владара, обласних господара или властелина бринуо се челник пастира. Господари великих стада одређивали су по сопственој вољи ко ће бити на челу пастира који чувају њихова велика стада.
У служби црквених властелинстава
Познати су и челници који су служили појединим манастирима или епископијама. Краљ Стефан Дечански је током оснивања Дечана и утврђивања манастирског властелинства манастиру доделио и челника Радана, по свој прилици једног ситнијег властелина. За своју верну службу Радан је добио баштину коју су чинили разноврсни земљопоседи. Он се бринуо о заштити манастира и његових добара. У хијерархији на манастирском властелинству он се спомиње одмах после игумана. Командовао је једним оружаним одредом и уживао је велики углед међу световњацима на властелинству. Такође је сматран и за старешину манастирских придвораца из села Дечана. Царица Јелена је у Дечанима као челника поставила извесног Ивоја. Она је то урадила или у својству ктитора или у својству обласног господара након повлачења из Сера 1365. године. Ивоје је злоупотребио указано му поверење па се исувише осамосталио понашајући се као господар Дечанског властелинства. Забележен је и челник при католичком самостану на Мљету. И овде је челник био најугледнији световњак који је живео на манастирским поседима. Сматра се да се појава овог челника може објаснити тиме што се Мљет налазио под врховном влашћу Немањића који су даровали земљопоседе самостану па су можда и утицали на организацију властелинства у самостану Свете Марије на Мљету.
Интересе Зетске митрополије у првој половини 15. века заступао је челник. Он је сматрао митрополитовим службеником и био је овлашћен да издаје јавноправне исправе приликом куповине и продаје земљишта чији је феудални господар Митрополија. У питању је митрополитов челник Богдан који је био познавалац земљишних односа, канцеларијске праксе и правних норми. Располажући оваквим знањима челник Богдан је био сличан челницима на дворовима српских владара и обласних господара који су такође често имали задатак да се баве земљишним односима. У 146. члану Душановог законика прописано је да манастирски челници (вероватно и митрополијски челници) припадају општој категорији владалаца који су имали, поред осталих, и задатак да на својим поседима прогоне разбојнике и лопове.
Челник ризнички
Особену групу челника чинили су челници ризнички. Њихове надлежности у великој мери су се разликовали од дужности свих споменутих властелина и биле су врло сличне надлежностима протовестијара. Као челник ризнички деспота Ђурђа Бранковића служио je дубровачки властелин Паскоје Соркочевић (Pasqualis Junii de Sorgo). Он је био послован човек који јe живео и радио у Новом Брду, а након првог пада Српске деспотовине под османску власт 1439. године приближио се деспоту Ђурђу и постао је један од његових најближих сарадника у изгнанству. Он је после обнове Деспотовине постао челник ризнички и на овом положају је био између 1445. и 1454. године. Он је водио деспотове финансије са сличним или истим компетенцијама као и протовестијари. Соркочевић је имао позамашан капитал, разгранате пословне везе и био је одличан познавалац политичких прилика на Балкану и у средњој Европи. Он ипак није стекао титулу протовестијара, можда отуда што је био странац. Његов син Јуније (Жонко) је понео презиме Челниковић оформљено према очевој титули. Некада се под титулом челника заправо крио челник ризнички. Такав случај вероватно је био са протовестијаром Богданом који је носио титулу челника док је био у служби српских деспота. Челник Родоп је вероватно обављао исту функцију, а можда се може идентификовати и са потоњим протовестијаром Николом Родопом.
Литература
- Челник (Милош Благојевић, 812—814), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Милош Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997.