| Властимировићи |
| Средњовековне српске владарске породице |
| Вишеслав ~ Радослав ~ Просигој ~ Властимир ~ Мутимир ~ Прибислав Мутимировић ~ Петар Гојниковић ~ Павле Брановић ~ Захарија Прибисављевић ~ Часлав Клонимировић |
Часлав Клонимировић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза1, владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, којој је такође припадао и безимени архонт под чијим су вођством, према Порфирогениту, Срби дошли на Балканско полуострво[1] и један од њених најзначајнијих представника2. Током своје владавине, успео је, уз подршку Византије, да обнови српску државу коју су опустошили Бугари, а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави. Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и Чаславовог савременика Константина Порфирогенита (913—959) О управљању Царством (De administrando imperio), као неких легендарних делова Летописа Попа Дукљанина за које се сматра да се односе на Часлава.
Порекло и породица
Часлав је рођен између 875. и 880. године[2], највероватније у тадашњој престоници Бугарске Плисци[2], у браку српског принца Клонимира и бугарске племкиње. Његовог деду Стројимира, средњег сина кнеза Властимира, старији брат Мутимир протерао је у Бугарску. У борбама око власти, који су захватили Србију после Мутимирове смрти 891/892. године, Чаславов отац Клонимир је 897. године покушао да из Бугарске освоји власт. Иако је успео да заузме престоницу Достинику, погинуо је у даљим борбама против свог брата од стрица Петра Гојниковића.
Бугарска настојања у Србији
Бугарско-византијски сукоби почетком 10. века утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики (893—927) збацио је 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти у Србији због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића. Међутим, Павле је такође отпочео провизантијску политику, што је Симеона приморало да са војском поново интервенише у Србији и доведе 921/924.године3 Захарију на власт. Међутим, ни Захарија се није држао пробугарске политике, због чега је Симеон послао нову војну експедицију против Србије, с намером да је трајно покори. Борба је окончана српском победом, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје[1].
Овај пораз приморао је Симеона да 924. године[3][4][5][6] (926[2]) пошаље нову војску на Србију, која је са собом водила Часлава као претендента на српски престо. Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску, а бугарске војсковође позвале су српске жупане да дођу у њихов табор и закуну се на верност Чаславу као новом кнезу. Међутим, радило се о превари и Бугари су жупане заробили, Србију опустошили, а Часлава вратили у Бугарску.
Симеон је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану[3][4][6]. Нови бугарски цар Петар I (927—969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб ове две државе.
Долазак на власт
Након Симеонове смрти, Часлав се вратио Србију и уз византијску подршку[1] почео је да обнавља како државу, тако и врховну власт над српским кнежевинама[3]. Док већина историчара[3][4][5][6][7] прихвата Порфирогенитову вест да је Часлав са четворицом пратилаца побегао из Преслава у Србију[5], има и оних који сматрају да је он враћен у Србију у складу са договором новог бугарског цара Петра са византијским владарем Романом I (919—949), с циљем да организује државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније[2]. Било како било, година Чаславовог повратка је извеснија — Острогорски је још 1948. године у чланку Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци[8] доказао да се Чаславов повратак у Србију десио негде између 927. и 928. године4.
Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи, али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан[11]. Порфирогенит наводи да су српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле да се враћају земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући део Срба који је био побегао из Бугарске у Цариград. Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио[1], а потом их послао у Србију. Поред тога, византијски цар је Чаславу пружио и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и снажење Србије.
Смрт
Византијски цар не помиње крај Чаславове владавине, што већину историчара наводи на закључак да је он умро након завршетка списа (дело је настало у периоду од 948. до 952. године[5], док су поглавља о Јужним Словенима могла бити завршена 949. године[7]) око 950.године[4] или након цареве смрти 959. тј. око 960. године[3][9][12], али има и других мишљења која његову смрт смештају у 943. годину[2].
Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано[2][4], чак фантастично[7], поготово у деловима који се односе на време пре средине 11. века (тј. 1040. године[2]), сматра се да би делови који се односе на Часлава могли бити историјски тачни[7], пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.
Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш упао је с војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке[13] (вероватно низводно од данашње Фоче[2]). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља5 војску, како би осветила смрт свог мужа. Мађарски владар јој је дао велику војску с којом се упутила у Срем (данашња Мачва[7]) и у изненадном ноћном нападу на српски логор Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима[13], који су такође заробљени, завезане су ноге и руке и живи су бачени у реку Саву.
Након Чаславове смрти, српска држава се распала на мање независне кнежевине.
| Претходник: | Властимировићи Средњовековни српски владар |
Наследник: |
| Захарија Прибислављевић | (између 928. и 934. — између 943. и 959) | — |
Напомене
Библиографија
Извори
- Константин Порфирогенит. О управљању Царством (ВИИНЈ II, поглавље 32)
- Летопис попа Дукљанина, ур. Фердо Шишић, Београд-Загреб, 1928.
Литература
- Тибор Живковић. Портрети српских владара (IX-XII), Београд 2006 (ISBN:86-17-13754-1)
- Станоје Станојевић. Историја српскога народа, Београд 1926. Део III. Прве српске државе (ISBN:86-81459-06-6)
- Андрија Веселиновић, Радош Љушић. Српске династије, Нови Сад 2001. (ISBN:86-83639-01-0)
- Византијски извори за историју народа Југославије. Књига II, припремио Божидар Ферјанчић (фототипско издање оригинала из 1959) Београд, 2007. (ISBN:978-86-83883-08-0)
- Георгије Острогорски. Историја Византије, Београд 1959.
- Историја српског народа I, Београд 1981.
- Георгије Острогорски. Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци. Историјски часопис 1; 1948; стр. 24
- Владимир Ћоровић, Срби између Византије, Хрватске и Бугарске у Историја српског народа (рукопис из 1941) Београд 1989. (ISBN:86-13-00389-8 извор)
- Реља Новаковић. Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд 1981.
- Група аутора. Историја Мађара, Београд 2002. (ISBN:86-7102-035-5)
- Stephen Runciman, A history of the First Bulgarian Empire (извор)