 |
| Венчање Брунхилде и Зигоберта I. Илуминација из 14. века која се данас налази у Националној библиотеци Француске у Паризу. |
Брунхилда1 је била визиготска принцеза и краљица Аустразије (Севиља, 547/50. — Ренев, 613), кћерка визиготског краља Атанагилда и његове жене Госвинте. Према Фредегару, њено право име било је Бруна, које је касније промењено у Брунихилдис (Brunichildis)[1]. Удала се за франачког краља Аустразије, Зигоберта I, сина франачког краља, Хлотара I, и тако постала краљица Аустразије. Када је њену старију[1] сестру, Галсвинту, усмртио њен муж, Хилперих I од Неустрије, отпочела је огорчено и доживотно ривалство са Хилпериховом другом женом, Фредегундом. Била је мајка аустразијског краља Хилдеберта II, и баба Теудериха II од Бургундије и Теудеберта II од Аустразије.
Извори
О Брунхилдином животу и владавини постоји више извора. Најобимнији и најдетаљнији су свакако Историја Франака Гргура Турског, као и Псеудо-Фредегарова хроника. Док јој је Гргур Турски наклоњен, Псеудо-Фредегарова хроника је одраз бургундске традиције која се односила веома негативно према Брунхилди и осликава је у врло негативном светлу[2].
Детињство и младост
Брунхилда се вероватно родила између 547. и 550. године, у Севиљи, граду у коме је њен отац Атанагилд у то време вршио дужност дукса тј. војног управника провинције Бетике. Детињство је провела у ратном сукобу између њеног оца и тадашњег визиготског краља, Агиле. Захваљујући помоћи византијског цара Јустинијана, Атанагилд је успео да се дочепа визиготске круне, међутим, византијски цар није имао намеру да се повуче са освојених територија, тако да је новопечени визиготски краљ преселио своју породицу и престоницу у Толедо, где је Брунхилда провела своју прву младост и где је највероватније, као и све готске принцезе, као Амаласунта, примила класично образовање. Међутим, на толеданском двору такође ће се упознати и са механизмима и функционисањем моћи и владања[3].
Брак са Зигобертом и Галсвинтина смрт
 |
| Илуминација на којој је приказан Хилперих како дави Галсвинту. Данас се налази у Националној библиотеци Француске у Паризу. |
Хлотар I, пре него што је умро, разделио је земљу на своја четири сина — Зигоберт је добио Аустразију, Хариберт Париз2, Гунтрам Бургундију, док је њихов полубрат Хилперих3 добио најмању област, Неустрију[4]. Затегнути односи између франачке и визиготске краљевине изазвани тридесетак година раније када је франачку принцезу Хлотилду, кћерку Хлодовеха I, убио њен муж, визиготски краљ Атанарих, побољшали су се негде око 565. године. Зигоберт I запросио је визиготску принцезу, Брунхилду у жељи да се женидбом са племкињом високих моралних начела истакне међу својом браћом, који су, за разлику од њега, за жене узимали припаднице ниског рода и сумњивих моралних начела. Гунтрам од Бургундије био је ожењен Венерандом служавком једног свог поданика[5][6], док је Хилперих имао више невенчаних жена, а био је и по други пут ожењен Фредегундом која је изгледа такође била служавка[7]. Хариберт, након што је отерао своју прву жену, Ингобергу, оженио се Мерофледом, кћерком једног ткача, иако је такође био ожењен и Теодогилдом, ћерком једног пастира, а касније се оженио и Мерофледином сестром, Марковефом[8]. Насупрот њима, Брунхилда је била племенитог рода, образована и одмереног понашања. Гргур Турски, историчар меровиншког доба франачког краљевства, написао је о Брунхилди:
Беше то девојка елегантних манира, лепог стаса, поштена и смерна, пријатна саговорница и добра саветница.
Визиготски краљ, Атанагилд, прихватио је Зигобертову понуду и послао Брунхилду у Аустразију са богатим поклонима. Брунхилда, васпитана у духу аријанског хришћанства, прихватила је правоверно хришћанство, веру која се исповедала у франачким земљама. Зигоберт ју је дочекао са највећим почастима и венчање се обавило у граду Мецу, престоници Аустразије, 566. године[9]. Брунхилда је потом, будући аријанка, прихватила да се покрсти и прихвати никејско хришћанство[10]. Између 567. и 570, Брунхилда је Зигоберту родила троје деце — две кћерке, Ингунду, Хлодосинду и једног сина, Хилдеберта[1].
Према Гргуру Турском, кад је Хилперих видео шта је Зигоберт учинио, одмах је послао је изасланике на визиготски двор да запросе Брунхилдину старију сестру, Галсвинту[4], обећавши да ће оставити све друге жене које има ако буде могао да има жену достојну свог краљевског положаја[7]. Атанагилд је поверовао Хилпериховим обећањима и послао своју старију кћерку у Неустрију са богатим поклонима. Међутим, према Гргуру Турском, овај брак од почетка није био срећан: Хилперих је и даље наставио да виђа Фредегунду, а Галсвинта, увређена, затражила је дозволу да се врати на визиготски двор[7]. Хилперих ју је испрва умирио обећањима, међутим, свађе око Фредегунде су се наставиле и Галсвинта је једног јутра пронађена мртва у свом кревету[11]. Гргур Турски је био чврсто уверен да је Хилперих наредио једном робу да је задави на спавању, а изгледа да су у то исто веровала и Хилперихова браћа[7][11]. Након неколико недеља жалости, Хилперих се опет оженио Фредегундом.
Рат против Хилпериха и Зигобертова смрт
 |
| Убиство Зигоберта I. Илуминација Жана Фокеа из Тура (1455—1460), Париз. |
Гргур Турски каже како је Хилперих, у жељи да прошири своје поседе, послао свог сина Теудеберта (ког је имао са Аудовером), да изврши инвазију на Зигобертове територије јужно од Лоаре — Турен, Поато, Лимузин и Керси. Као одговор на то, Зигоберт је 574. године послао војску паганских Германа да нападну Хилпериха. Гунтрам је остао неутралан, и Зигоберт је убио Теудеберта и натерао Хилпериха да побегне у Турнај[11]. Зигоберт је потом победнички ушао у Париз, у пратњи своје жене Брунхилде и њихове деце[12]. У Паризу, Зигоберт је, према Гргуру Турском, примио изасланике града Турнаја који су га уверавали да су спремни да напусте Хилпериха и да признају њега за свог краља[12][11]. Охрабрен тим вестима, Зигоберт је 575. кренуо ка Турнају у жељи да се једном за свагда реши свог брата. Гргур Турски наводи да је епископ Герман покушао да га одврати од намере да убије свог брата, али није успео[12]. У Витрију, војници су Зигоберта поставили на штит и прогласили га својим краљем[12]. Фредегунда је, видевши свог мужа у опасности, унајмила двојицу робова да убију Зигоберта отровним ножевима[11] или scramasaxi, како то наводи Гргур Турски[12]. Поред њега, убијени су и његов мајордом, Харигисел, као и Гот Сигила који се налазио у Зигобертовој пратњи[12]. Брунхилда је заједно са децом била заробљена у Паризу, а потом затворена у Руану. Хилдеберт је био поверен на бригу свом учитељу, Гогоу (који је остао његов саветник све до своје смрти 581[13]), а њене две кћерке, Ингунда и Хлодосинда, биле су протеране у Мец[1].
Након Зигобертове смрти, Аустразија ипак није била подељена између преостале браће као што се то десило с Паризом пошто је Хариберт умро. Аустразијско племство је желело да сачува своју независност, па је исте 575. године признало петогодишњег Брунхилдиног и Зигобертовог сина, као Хилдеберта II за краља[11], међутим, одбили су да прогласе Брунхилду за његовог регента. Искористивши слабост Аустразије у том моменту, Хилперих је извршио инвазију на Хилдебертове територије, међутим, Брунхилда му је ускоро помрсила рачуне — удала се за његовог другог сина којег је имао са Аудовером, Меровеха.
Владавина Хилдеберта II
Хилперих је послао свог сина, Меровеха, у Поатје са војском, међутим, он је отишао у Тур где је провео Ускрс, а потом у Руан под изговором да посети своју мајку Аудоверу, где је упознао Брунхилду и оженио се њоме[14]. Овај брак је очигледно био из интереса с обе стране, с обзиром да је Меровех женидбом са својом стрином желео да побољша своје шансе у борби за престо, док је Брунхилда желела да поврати политички утицај који је имала пре смрти свог мужа и који је изгубила кад ју је Хилперих удаљио од њеног сина, Хилдеберта[11]. Како бележи Гргур Турски, овај брак је био противзаконит јер је Брунхилда била Меровехова тетка. Хилперих је одмах реаговао и кренуо у Руан, а Меровех и Брунхилда су се склонили у цркву св. Мартина у Туру[14]. Хилперих је поставио опсаду око цркве и након извесног времена обећао да их неће раставити, само да изађу. Брунхилда и Меровех су му поверовали и изашли, а Хилперих их је у први мах лепо дочекао, али је на крају одвео Меровеха са собом у Соасон[14].
У жељи да поништи брак, Хилперих је на силу заредио Меровеха и послао га у манастир у Мансу по имену Анинсола[15], где је овај постао свештеник. Меровех је, међутим, побегао у светилиште св. Мартина у Туру, цркве Гргура Турског (који је иначе био савременик свих ових догађаја). Хилперих је запретио да ће све спалити уколико се Меровех не избаци из цркве[15]. Меровех је у цркви св. Мартина провео два месеца, а онда је пошао Брунхилди у Аустразију. Хилперих је са војском стигао у Тур, спалио и опљачкао околину града као и цркву св. Мартина, а затим је кренуо у Шампању јер је мислио да ће тамо наћи Меровеха[15], који се међутим, крио у Аустразији где је остао све до 577. Кад је био откривен, наредио је сопсвеном слуги да га убије[16].
 |
| Мапа франачких краљевина 587. након споразума у Анделоу. Гунтрамови поседи обележени су розе бојом, Хилдебертови зеленом, а Хлотарови жутом. Преузето из Видал-Лабланшовог Atlas général d'histoire et de géographie (1894). |
Исте године, 577. Гунтрам, коме су оба сина умрла од дизентерије, усвојио је Хилдеберта и учинио га својим наследником[16].
Године 579. удала је своју кћерку Ингунду (која је тада имала само 13 година) за визиготског принца Херменегилда и на тај начин склопила савез између краљевске куће Аустразије и Визиготског краљевства, своје домовине. Међутим, са Херменегилдовим напуштањем аријанства и прихватањем правоверног хришћанства обоје су били увучени у турбулентне догађаје који су се трагично завршили смрћу младог брачног пара. Због ових догађаја, Брунхилда је била веома непријатељски расположена према визиготском краљу Леовигилду, чак је покушала да придобије подршку аустразијског племства, међутимније у томе имала много успеха[1]. Гргур Турски каже да је 580. Брунхилда послала бискупа из Шалон сир Марна у Хиспанију. Не наводи се зашто, али се претпоставља да је амбасада била у вези са њеном кћерком Ингундом[1].
Године 581. Хилдебертови саветници раскинули су уговор са Гунтрамом и склопили су споразум са Хилперихом који је Хилдеберта прогласио својим наследником[16]. Овај савез је трајао до Хилперихове смрти 584. када је био убијен у лову[17].
Сукоб са Фредегундом се опет разбуктао 584. након Хилперихове смрти. Према Гргуру Турском, 584, а потом и 585. Фредегунда је организовала два неуспела покушаја убиства Брунхилде и Хилдеберта[1], пошто је Хилдеберт тражио од Гунтрама да му је преда оптуживши је за убиство свог оца и стрица, као и своје браће од стрица, Аудовериних и Хилперихових синова[18][19] међутим, Гунтрам је то одбио, пошто се заклео да ће бити Фредегундин заштитник.
Многи утицајни и веома богати племићи били су веома незадовољни чињеницом да је Брунхилда имала огроман утицај на свог сина, младог краља Хилдеберта. Према Гргуру Турском, тројица њих — Раухиг, Урсије и Бертефрид — сковали су заверу да убију Хилдеберта. Међутим, завера је пропала, Раухиг је убијен, а Урсије и Бертефрид су успели да побегну, међутим, ускоро су били ухваћени и убијени[20][1]. Након овог догађаја, Гунтрам је одмах позвао Брунхилду, Хилдеберта и Хилдебертову децу да се склоне на његов двор, сматрајући да су им животи у опасности, што су они и учинили[21].
Године 587. Гунтрам, Хилдеберт и Брунхилда су склопили споразум у Анделоу, чиме су обезбедили престо Бургундије за Хилдеберта након Гунтрамове смрти, као и савез две државе који је трајао докле год је Гунтрам био жив[22]. Овим споразумом Брунхилда је добила поседе Каора у своје власништво[22].
Исте године, визиготски краљ, Рекаред I, послао је изасланике Хилдеберту и Гунтраму[24]. Хилдеберт их је примио и склопио савез са Визиготима, док је Гунтрам из само њему познатих разлога одбио да их прими. Након две године, 589. Рекаред је запросио Бреунхилдину кћерку, Хлодосинду[22]. Брунхилда је тим поводом послала визиготском краљу драгоцене поклоне, међутим, склапању брака се оштро успротивио Гунтрам, те су и преговори били напуштени.
Године 592, Гунтрам је умро и Хилдеберт, према споразуму из Анделоа, постао је такође краљ Бургундије. Међутим, након само три године, и он сам је умро, а његова два сина су га наследила на престолу у две краљевине: Теудерих II у Аустразији, а Теудеберт II у Бургундији.
Теудерих II и Теудеберт II
 |
| Златни новчић са ликом Хлотара II. Данас се налази у Британском музеју у Лондону. |
Након Хилдебертове смрти (септембар или октобар 595), Брунхилда је практично владала Аустразијом и Бургундијом у име своја два унука, Теудеберта II и Теудериха II[22]. Пошто је и Хиледебертова жена умрла истог дана кад и Хилдеберт, изгледа да су Псеудо-Фредегарови наводи били тачни, и да су обоје били отровани. Павле Ђакон наводи да су Авари 596. године напали Турингију, и да је Брунхилда морала да им плати велику суму новца у замену за мир[22].
Сукоби са Неустријом су настављени све до 597. када је Фредегунда умрла, чиме је њено и Брунхилдино ривалство приведено крају. Међутим, сукоб су наставили потомци ове две краљице[22].
Године 599, незадовољство аустразијског племства Брунхилдиним присуством је било толико да је њен старији унук, Теудеберт морао да је протера из Аустразије. Брунхилда је била приморана да се склони код свог другог унука, Теудериха у Бургундији који је врло радо примио на свој двор. Међутим, то није сметало Теудериху и Теудеберту да се удруже 600. године и да заједничким снагама поразе Хлотара II[22]. Према Псеудо-Фредегару, до сукоба је дошло на реци Орван. Хлотар II је побегао у Париз, а Теудеберт и Теудерих су кренули у потеру за њим и натерали га да потпише споразум под њиховим условима. Теудеберт је добио територије између Лоаре и Сене, а Теудерих територију између Сене и Осе све до морске обале. Хлотару је остало само 12 грофовија између Осе и Сене[23].
Године 603. Дезидерије, бискуп Вјена, оптужио је Брунхилду за инцест и окрутност. Потом је пред њом и краљем Теудерихом одржао проповед о честитости, што је изазвало бес код краљице која је наговорила краља да га протера, а након Дезидеријевог повратка 607. године, да га усмрти каменовањем селу које се данас зове Сен Дидје сир Шаларон[22].
Године 604, сковала је заверу против Бертоалда, мајордома бургундијског двора како би га убила и на његово место довела свог љубавника, Протадија. Исте, 605. године, Брунхилда је наговорила Теудериха да поведе рат са својим братом, краљем Аустразије[22]. Према Псеудо-Фредегару, Брунхилда је подстакла Теудериха да тражи од Теудеберта благо њиховог оца који је овај узео, јер је наводно, Теудеберт био син баштована, а не син краља Хилдеберта. Протадије је са своје стране, саветовао Теудериху да послуша своју бабу, тако да је Теудерих на крају сакупио војску и кренуо на свог брата, аустразијског краља. Међутим, племићи нису желели да ратују и саветовали су Теудериху да са братом склопи мир, али Протадије је инсистирао да се поход настави, стога су племићи под вођством извесног Унселена, сковали заверу и убили га[25]. Брунхилда се постарала да се одговорни за његово убиство ухвате и казне. Фредегар наводи да су војводе Унселен и Вулф били мучени и убијени по Брунхилдином наређењу[26].
 |
| Средњовековни приказ св. Колумбана |
Брунхилда је имала толико велики утицај на свог унука, да је 607/8. успела да уништи његов брак са визиготском принцезом, Ерменбергом, кћерком визиготског краља Витериха[22]. Наговорила је Теудериха да задржи драгоцене поклоне које је Витерих послао са Ерменбергом, а саму Ерменбергу да врати оцу. Витерих је био толико увређен да је одмах послао изасланике Хлотару од Неустрије и предложио му савез против бургундског краља. Хлотар је радо прихватио понуду, а потом послао емисаре Теудеберту од Аустразије с понудом да им се придружи, као и лангобардском краљу, Агилулфу. Теудеберт и Агилулф су прихватили позив да се придруже савезу против Теудериха, што је бургундског краља веома разљутило[26].
Око 608. или 609. године у Аустразију, а касније и у Бургундију, стигао је велики ирски свештеник Колумбан и настанио се у Либербису (Lieuberbiz)[27]. Теудерих је у више наврата посећивао овог светог човека и дивио се његовој мудрости, тако да је Брунхлда убрзо схватила да би Колумбан могао да постане опасан непријатељ[27]. Једног дана се појавила пред ирским свештеником са своја два праунучета, тражећи да их Колумбан благослови, међутим, он је то одбио[27][28][22]. На крају је успела да издејствује Колумбаново протеривање из Бургундије, након чега је ирски свештеник отишао у Ломбардију где је основао опатију Бобио 612. и где је врло брзо умро[27].
Теудерих II је 612. године победио Теудеберта II и постао је краљ Бургундије и Аустразије[28]. Међутим, врло брзо је умро (613) од дизентерије у престоници Аустразије, Мецу. Псеудо-Фредегар, међутим, наводи да је умро по Брунхилдином наређењу, зато што јој је нанео срамоту у јавности када му је рекла да је Теудеберт ипак његов брат. Наиме, по Псеудо-Фредегару, након победе над Теудебертом, Теудерих је довео његову кћерку у Мец и заљубивши се у њу, хтео да је ожени, међутим, Брунхилда се томе успротивила, говорћи му да не може да се ожени кћерком свог брата. Теудерих се онда разбеснео зато што је схватио да га је Брунхилда у ствари лагала кад му је рекла да је Теудеберт у ствари син баштована и хтео је да је убије. Брунхилда се спасла само захваљујући брзом интервенцијом слугу. Међутим, није заборавила ову увреду, и врло брзо је нашла прилику да се освети: потплатила је слуга да отрују Теудериха док се купао[29].
Пад и смрт
 |
| Брунхилдина смрт. Илустрација из француског издања Бокачових Пропасти славних људи (De Casibus Virorum Illustribus), 1475. године. |
Брунхилда је онда тражила круну за свог праунука Зигоберта II и регентство за себе. Псеудо-Фредегар каже да је Теудерих имао четири сина која су родиле жене које нису биле његове венчане супруге: Зигоберта, Корба, Хилдеберта и Меровеха, међутим, пошто њихове мајке нису биле племенитог рода, ни један од њих није могао да постане краљ. Међутим, Брунхилда је одабрала једног од њих надајући се да ће моћи да влада уместо њега[30], али је племство Аустразије под вођством Пипина Ланденског и бискупа из Меца, св. Арнулфа одбило и склопило савез са Хлотаром II од Неустрије, Фредегундиним сином, који је предузео војни поход на Аустразију[28].
Брунхилда, која се тад налазила у Вормсу, кад је чула да је Хлотар кренуо на њу с војском, захтевала је да омах стане и да Теудерихове земље преда у руке његовим синовима. Хлотар јој је на то одговорио да би требало да сазове сабор и пита бароне за мишљење о том питању. Брунхилда је схватила да би на таквом сабору била изиграна, па је послала свог праунука Зигоберта, мајордома Гарнијеа и угледног племића Албоина као изасланике германским племенима која су живела у Турингији на обалама Рајне, да траже помоћ против краља Хлотара. Међутим, сумњала је да би Гарније могао да је изда, па је стога послала тајну поруку Албоину да га убије. Албоин је, након што је прочитао писмо, поцепао га и бацио, али је један Гарнијеов слуга покупио комадиће, саставио их и прочитавши Брунхилдину наредбу, обавеастио Гарнијеа да му је живот у опасности. Гарније је онда почео да размишља како да убије Зигоберта, а кад су стигли у Турингију, вештим говором је учинио управо обрнуто од оног за шта је био послат: наговорио је Германе да се удруже са Хлотаром против Брунхилде. Кад се вратио у Аустразију, наговорио је преостале бароне да ускрате Брунхилди подршку, а потом је послао поруку Хлотару да дође. Хлотар је онда на превару ухватио све Теудерихове синове, осим Хилдеберта, који је побегао и више се ништа не зна о њему. Погубио је Зигоберта и Корбеа, а Меровеха, који је био још беба, оставио је у животу и одгајио га као свог сина[30].
Брунхилда је ухваћена и изведена је пред суд у Реневу, где је Хлотар II оптужио, према Псеудо-Фредегару, за смрт десет франачких краљева[2]. Према хроникама, стављена је на муке три дана, затим је Хлотарова војска извргла руглу и на крају је била везана за коња који ју је вукао по земљи до смрти[31].
Краљица Брунхилда је умрла 13. октобра 613. године. Њени посмртни остаци су спаљени, а њен пепео положен у саркофаг у опатији коју је она основала 602. године, Сан Мартин у Отуну. Данас њени посмртни остаци почивају у музеју Ролин у Авињону.
Брунхилда и црква
Иако је био изузетно критичан према Брунхилди, Псеудо-Фредегар ипак каже да она ипак није била потпуно разуздана, пошто је гајила велику наклоност према црквама и свецима[32]. Основала је многе цркве и опатије широм франачких земаља — опатију св. Винсента у Лаону, затим опатију св. Мартина у Отуну. Радове је надзирао Сигарије, градски бискуп. Основала је такође много других цркава и манастира у част св. Мартина, свеца кога је веома поштовала[32].
Брунхилда је гајила велико поштовање према папи Гргуру Великом и одржавала је преписку с њим — 597. године јој је писао о искорењивању неких паганских ритуала, као на пример, обожавање дрвећа. Сачувана су папина писма из 595, 596, 597, 599, 601. и 602. године упућена Брунхилди у којима је увек ословљава као краљицу Франака (Brunigildae, reginae Francorum). Псеудо-Фредегар помиње да је папа Гргур послао Брунхилди реликвије св. Петра и св. Павла које је тражила[33].
Гргур Турски је био друго Брунхилдино омиљено свештено лице — био је веран дворанин на њеном и на двору њеног сина од 587. године па све до своје смрти.
Напомене
Библиографија
Извори
- Гргур Турски: Историја Франака. Књиге 1—10. На енглеском (извор). На латинском (извор)
- Псеудо-Фредегарова хроника. Четврта књига, на енглеском (извор)
Литература
- The Prosopography of The Later Roman Empire. Vol. IIIA, AD527—641. Cambridge University Press, Cambridge, 1992. стр. 248-50
- Cándida Martínez et al. Mujeres en la Historia de España. Gala Placidia. Planeta, Barcelona, 2000, стр. 108-113 (ISBN: 84-08-03541-X)
- Edward James. The Franks. Basil Blackwell Ltd, Oxford, 1947 (ISBN: 0-631-14872-8) 173-182
- New Medieval Cambridge History. Vol. 1 500-700. Cambridge University Press, Cambridge, 2005 str. 227-230
Референце
|
1. Prosopography, 249
2. Prosopography, 251
3. Mujeres en la Historia de España, 108
4. Edward James, 169
5. History of Franks, (IV,25)
6. Edward James, 173
7. History of Franks, (IV,28)
8. History of Franks, (IV,26)
9. New Medieval Cambridge History, 228
10. History of Franks, (IV,27)
11. Edward James, 174
12. History of Franks, (IV,51)
|
13. Prosopography, 541
14. History of Franks, (V,2)
15. History of Franks, (V,14)
16. Edward James, 175
17. Edward James, 177
18. Edward James, 178
19. New Medieval Cambridge History, 229
20. History of Franks, (IX,9)
21. History of Franks, (IX,10)
22. Prosopography, 250
23. Псеудо-Фредегар, (IV,11)
24. History of Franks, (IX,16)
|
25. Псеудо-Фредегар, (IV,13)
26. Псеудо-Фредегар, (IV,14)
27. Псеудо-Фредегар, (IV,15)
28. New Medieval Cambridge History, 230
29. Псеудо-Фредегар, (IV,18)
30. Псеудо-Фредегар, (IV,19)
31. Псеудо-Фредегар, (IV,20)
32. Псеудо-Фредегар, (IV,21)
33. Псеудо-Фредегар, (IV,10)
|