Бранко Петрановић

Бранко Петрановић (31. октобра 1927, Цетиње — 17. јун 1994, Београд) је био српски историчар, један од највећих познавалаца и истраживача историје Југославије.

Биографија

Школовао се у Котору, Цетињу и Београду а дипломирао је 1950. на Правном факултету Универзитета у Београду и 1956. на Филозофском факултету истог универзитета. Докторску дисертацију је одбранио 1962. на Правном факултету. Од јануара 1944. године био је учесник Народно ослободилачког рата што је утицало на његово опредељење да се бави савременом историјом. На почетку своје радне каријере поред изучавања историје бавио се и адвокатуром, радио у архивистичкој служби, просвети, информативном сектору. Од 1958. године почео је интензивно да се бави историографским радом. Од 1959. до 1963. радио је у Одељењу за историју Института друштвених наука а од 1963. до 1969. у Одељењу за историју радничког покрета народа Југославије Института за изучавање радничког покрета. Ванредни професор Филозофског факултета у Београду постао је 1969. а редовни 1975. године. Током двадесет пет година рада на Филозофском факултету предавао је историју Југославије и бавио се изучавањем најновије историје југословенских народа. Његов приступ овој историографској тематици значајно је утицао на новије генерације истраживача југословенске историје између осталог и зато што је Петрановић био ментор бројних докторских дисертација које су се односиле на овај период. Умро је на радном месту од последица можданог удара 1994. године у Београду а сахрањен је на Цетињу.

Историографски рад

Први значајнији Петрановићеви истраживачки радови настали су током шездесетих година и односили су се на период након Другог светског рата. Његове прве две књиге Политичке и правне прилике за време привремене владе ДФЈ (1964) и Политичка и економска основа народне власти у Југославији за време обнове (1969) као и тридесетак радова различитог обима односе се на прве године социјалистичке Југославије. Према речима Љубодрага Димића Петрановић у овим радовима покушава да, и поред недостатка временске дистанце у односу на догађаје о којима говори, историографски обради тешка питања из почетног раздобља социјалистичке Југославије као што су дегенерација локалне власти, дезинтеграција комунистичке свести, структура партије и слично. Током седамдесетих година бавио се претежно темама из историје српског и југословенских народа током Другог светског рата. У књизи АВНОЈ-револуционарна смена власти (1976) покушао је да на целовит начин изложи проблематику НОБ-а. Обрадио је питање грађанских странака, КПЈ, спољнополитичку компоненту овог догађаја, тј. хтео је да да један систематичнији увид који је знатно одскакао од литературе претежно пригодног карактера која је писана АВНОЈ-у. Исту тему обрађивао је и нешто касније у књизи Револуција и контрареволуција у Југославији (1983) где је проширио тематски опсег претходне књиге (овде се бави и питањем миграција, понашањем емигрантске владе и вођства грађанских странака, привредним приликама, политиком окупатора итд). Петрановић у овим делима тежиште сагледавања НОБ-а као антифашистичког покрета премешта на посматрање смене власти у условима Другог светског рата. Главне истраживачке теме обрађене у обимним монографија пратио је и читав низ мањих истраживачких радова који су настајали коришћењем партијске и државне грађе, често још непознате широј јавности, па су у знатној мери утицали на промену општеприхваћених гледишта. Петрановић се такође бавио и проблематиком историографског метода, нарочито у вези са истраживањем модерне историје.

Крајем седамдесетих година своја дугогодишња изучавања је крунисао синтетичким прегледом Историја Југославије 1918—1978 (1979). Током осамдесетих година које су биле време продубљивања политичке кризе у СФРЈ Петрановић је систематски радио на доступним изворима што је резултирало објављивањем неколико тематских збирки докумената (између осталих о југословенској избегличкој влади у Лондону, југословенском федерализму, АВНОЈ-у, делатности Централног комитета Комунистичке партије Југославије). Поновно бављење најзначајнијим доступним изворима о историји Југославије довело је до писања нове тротомне синтезе Историја Југославије 1918—1988. У последњој деценији живота бави се бројним темама из историје 20. века. Писао је о покретима отпора у Европи током Другог светског рата (1985), кризним периодима у историји две Југославије (1991), историји Србије у Другом светском рату (1992), односу великих сила и балканских земаља (1994). Његова књига Србија у Другом светском рату свестрано истражује различите догађаје и појаве који су се одигравали на територији Србије током Другог светског рата и својом критичношћу и заснованошћу на изворима представља изузетно значајан допринос историографији. Свој историографски опус заокружио је књигом Историчар и савремена епоха објављеној 1994. године. Заједно са Момчилом Зечевићем објавио је више збирки докумената које се тематски односе на поједине епохе и догађаје из југословенске историје. У питању су књиге Југославија 1918—1984, Тематска збирка докумената (1984, друго допуњено и измењено издања 1988. године), Југословенски федерализам, Идеје и стварност, Тематска збирка докумената (два тома, 1987), Агонија две Југославије (1991). Приредио је и књигу грађе о 27. марту 1941. године, односно низу догађаја који се претходили и следили збацивању владе Цветковић-Мачек и кнеза Павла Карађорђевића и који су водили избијању Априлског рата (заједно са Николом Жутићем) а приредио је и збирку докумената о деловању југословенских влада у избеглиштву од 1943. до 1945. године (први том који је покрио период до 1943. приредио је Богдан Кризман).

Историографски рад Бранка Петрановића одликује тежња ка строгој критичности. Сматрао је да се треба супростављати фанатизацији историје, фатализму и успостављању табуа. Иако је лично сматрао да је распад Југославије трагичан догађај настојао је да као историчар темељно и свестрано испита вишеструке узроке који су стајали иза политичких догађаја који су довели до слома прве и друге југословенске државе. Иако су његова дела неретко била под утицајем тада владајуће комунистичке идеологије и њене фразеологије Петрановићеви радови задржавају историографску вредност због бројних увида у главне проблеме историјског развоја југословенске државе. Према речима Љубодрага Димића Петрановић је био историчар који је пресудно утицао да историја Југославије од идеолошке постане легитимна научна дисциплина. Из Петрановићеве научне заоставштине постхумно је приређено неколико књига изабраних радова, публицистичких текстова и интервјуа.

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported