Бранко Павићевић је црногорски историчар и академик. Рођен је 2. марта 1922. у Никшићу (Краљевина СХС).
Биографија
Школовао се у Никшићу где је завршио основну школу и гимназију. Крајем 1938. године прикључио се комунистичком омладинском покрету а у Другом светском рату у Југославији био је учесник комунистичког ослободилачког покрета (НОБ). У јулу 1941. био је у уском кругу личности које су припремале устанак у Пјешивцима. После рата наставио је студије у Београду где је дипломирао 1949. године на Правном факултету. Током студија био је на челу Акционог одбора студената Београдског универзитета. Школовање и усавршавање наставио је на Институту друштвених наука. Постао је сарадник Историјског института Српске академије наука 1951. године. Потом је две године боравио на специјализацији на Катедри за историју Западних и Јужних Словена Истријског факултета Московског државног универзитета. Од 1955. године био је на специјализацији на Римском универзитету. Учествовао је на Десетом и Једанаестом светском конгресу историчара. Крајем 1973. године изабран је за члана Предсједништва Централног комитета Комунистичке партије Црне Горе и на тој дужности је остао два мандата. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије а радио је и у Скупштини СФРЈ. У Скупштини СФРЈ је последњу годину свог мандата обављао дужност председника Одбора за правосуђе. Пензионисан је на том положају. Крајем осамдесетих година је такође биран за професора по позиву Правног факултета Универзитета Црне Горе.
Докторирао је 1954. године са темом из правне историје црногорске државе, Стварање државне власти у Црној Гори. Од 1973. до 1981. године Павићевић је био председник Друштва за науку и умјетност Савезне републике Црне Горе, односно Црногорске академије наука и умјетности. Био је изабран за дописног члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине и Словеначке академије наука и уметности. Такође је био редовни члан Академије наука и уметности Косова.
Историографски рад
У првом периоду свог историографског рада, у Историјском институту, Павићевић се бавио правном историјом Црне Горе. Потом је велике напоре уложио у прикупљање грађе за црногорску историју па се тематика његових истраживања проширила на теме из политичке историје Црне Горе и Србије од 18. до 20. века. Такође је неколико радова посветио спољнополитичкој историји Русије у 18. и 19. веку. Значајан сегмент рада Бранка Павићевића је приређивање критичких издања извора за историју Црне Горе. Заједно са Иваном Божићем и Илијом Синдиком приредио је збирку Паштровске исправе од 16—18. вијека (1959). У коауторству са Томицом Никчевићем приредио је издање Црногорске исправе 16—19. вијека. У руским архивима прикупио је обимну грађу о историји Црне Горе и Србије као и о односима Русије са различитим јужнословенским народима. Део ове грађе публиковао је у збирци Русија и босанско-херцеговачки устанак 1875—1878. (1986). У сарадњи са Радославом Распоповићем објавио је петотомну збирку докумената Црногорски законици 1796—1916, Правни извори и политички акти од значаја за историју државности Црне Горе (Подгорица, 1998). Сарађујући са истим аутором приредио је и издање Стеге, у коме је такође објављена коауторски написана научна расправа о овом правном споменику (Подгорица, 2008).
Године 1955. објавио је монографију Стварање црногорске државе. Од 1955. радио је у италијанским (Млетачки и Ватикански) и Бечком архиву да би архивистичка истраживања од 1957. године обављао у архивима у Москви. У научном раду у Совјетском савезу провео је четири године. Та своја архивистичка истраживања крунисао је са три монографије: Црна Гора у рату 1862. (1963), Књаз Данило Петровић Њeгош (Београд, 1990) и Петар I Петровић Његош (Београд, 1997). Учествовао је у писању колективног историографског дела Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске где је писао прилоге о биткама црногорске војске у 18. и почетком 19. века. Поред ових Павићевић је објавио и више стотина мањих прилога у историографској периодици: Одјек прве руске револуције у Србији (1955), О мисији Ивана Ивановића-Вуковића и Мтеја Петровића-Вучићевића у Црној Гори 1831—1834. (1957), План књаза Данила за регулисање односа са Портом 1856. године (1960), Његошева мисија у Русији 1837. године (1960, 1961), Почетак црногорско-турског рата 1862. (1962), Његош и Јаков Николајевич Озерецковски. Промјена руске политике према Црној Гори (1967), Чевкинова улога у раду на разграничењу Црне Горе и аустрије 1839—1841 године (1968), Политика цара Павла I према Црној Гори (1970), Печати црногорских старјешина са почетка 18. вијека (1975), Покушај за сусрет са царем Николајем I 1851. године (1986). Заједно са Т. Никчевићем објавио је студију Црна Гора од краја 18. до почетка 20. века која је доживела више издања. Написао је и два тома за Историју Црне Горе под насловом Саздање црногорске националне државе 1796—1878. (дело је објављено у Подгорици 2004. године).
Литература
- Павићевић, Бранко (Раде Михљчић, стр. 550—551), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Биографија на сајту ЦАНУ (извор)