Божидар Петрановић (18. фебруар 1809, Шибеник, Хабзбуршка монархија – 12. септембар 1874, Венеција) је био српски правник и историчар.
Школовао се у Шибенику и Карловцу. Право је студирао у Бечу, а докторирао је у Падови 1833. године. Радио је као секретар православне епархије у Шибенику а затим као судија у Сплиту. Био је биран у парламент у Бечу 1848. године а наредне године је заједно са Вуком Ст. Караџићем, Д. Деметром и С. Царем радио на изради хрватско-српског терминолошког речника. После тога радио је у Задру као саветник Земаљског суда. Покренуо је издавање првог српског правног часописа Правдоноша 1851. године. Овај часопис излазио је само две године. У време Баховог апсолутизма прешао је у Котор. Угледајући се на Матицу српску основао је 1862. године Матицу далматинску (1862). Између 1836. и 1841. водио је Србски далматински алманах, у коме је под утицајем Вукових и Гајевих идеја пропагирао сарадњу између Срба и Хрвата.
Написао је већи број историјских и правних расправа. Својим утицајем издваја се Богумили. Црква босанска и крстјани. Сматрао је да су монаси цркве босанске били крстјани који су пали под утицај дуалистичког учења и праксе. Поред овог написао је и радове: Унијаћење Срба у Далмацији (1835, 1838—1839), Историја књижевности поглавитих на свету народах од најстаријих времена до садашње доби (1858), О праву наслеђивања код Срба на основу правнога обичаја и писаних споменика (1873).
Литература
- Петрановић, Божидар (Ј. Ређеп, стр. 570), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.