 |
| Споменик Будики на Вестминстерском доку. Споменик је наручио принц Алберт. Аутор:Томас Торникрофт. Завршен: 1905. |
Будика[1] (lat. Boudica; Boudicca; Boadicea) је била краљица британског племена Ицени која је предводила устанак против римске власти на Британским острвима 60. године н. е. Тацит, међутим, наводи 61. као годину избијања устанка, међутим, данас се историчари углавном слажу да је устанак дигнут ипак годину дана раније, а да се те, 61. године завршио[2].
Будика је била жена иценског краља, Пресутага, који је владао територијом данашњег Норфолка у источној Британији[3]. Према Тациту, кад је стари иценски старешина умро, римски војници су опљачкали иценске територије а робови иценски двор, Будика је била избичевана а његове две кћерке силоване. Будика је подигла онда устанак и успела је да сакупи војску од неких 120.000 људи[4] од којих су многи били и припадници других британских племена, такође огорчени на Римљане. Устаници су напали прво Камолодунум (лат. Camolodunum; данас Колчестер), град у ком су се населили римски ветерани и сравнили га са земљом, а становнике најстрашније мучили пре него што су их побили[4], а затим су кренули на Лондинијум (данас Лондон)[2].
Светоније Паулин, управник провинције Британије, који се у том моменту налазио у Мони (данас Англси), одмах је кренуо ка Лондинијуму, али кад је схватио да не може да га одбрани, евекуисао га је, а град је био уништен до темеља. Исту судбину је доживео и Веруламијум (данас Сент Oлбанс). Процењује се да је у та три града страдало неких 70-80.000 Римљана и Римљанки. Светоније је у међувремену сакупио војску у Вест Мидланду и однео убедљиву победу у бици код Ватлинг стрита, чиме је повратио римску контролу над Британијом[2].
Извори
Највише информација о овом догађају налазимо у Тацитовим "Аналима" и изводима из изгубљеног дела Диона Касија, "Историје".
Позадина устанка
Године 43, римски цар Клаудије освојио је за, како кажу, 16 дана[2], Британска острва. Главни циљ му је био Камулодинум, утврђено насеље из гвозденог доба народа Катувелани. Ту су Римљани основали колонију ветерана и растерали аутохтоно становништво, присвојили њихове куће и поседе и третирали их као робље. Такође су подигли и храм Клаудију, који је аутохтоно становништво видело као велику увреду, јер су они морали да плате његово подизање[2][3].
Након скоро двадесет година од освајања, римска власт је врло тешко падала становницима Британских острва jer су их управник и прокуратор острва веома лоше третирали. Управник провинције је био Светоније Паулин, који се спремао на освајање острва Мона (Англси) недалеко од северне обале Велса. Мона је била стециште побуњеника и важан друидски центар, а Светоније је решио да га покори јер су, према Тациту, приносили људске жртве[3][5].
Римски је обичај био да се потчињеним народима дозволи независност до смрти њиховог клијентелског краља, који би онда своју краљевину оставио у наследство Риму. Будикин муж, поглавар Ицена, био је у клијентелском односу са Римљанима након њиховог освајања Британских острва и сходно обичају и у нади да ће та демонстрација подчињавања допринети безбедности његовог краљевства и породице, прогласио је римског цара Нерона својим наследником, заједно са својим двема кћеркама. Међутим, након Пресутагове смрти, центуриони су кренули у пљачку иценских територија, а римски робови су похарали сам краљевски дом, док је Будика била избичевана, а њене две кћерке силоване[3]. Територије Ицена су анектоване као да су овојене у рату, иценско племство е третирано као робље и одузете су им све привилегије и имовина[3][2]. С друге стране, прокуратор острва, Деканије Катон, захтевао је враћање новца који је још Клаудије дао Британцима, а Сенека Млађи је на силу позајмио острвљанима суму од 40 милиона сестераца и сада је захтевао да се дуг врати одједном и у целости, те је претио да ће морати да се предузму драстичне мере ако се тако и не учини[4].
Устанак
Будика је била племенитог порекла, ту се слажу и Тацит и Дион. Дион је описује као:
високу, страшну појаву окрутног погледа и храпавог гласа. Дуга црна коса јој је падала до кукова, а око врата је носила велику златну огрлицу; од одеће је носила дугу разнобојну тунику са огртачем који је био везан брошем.
Дион Касије. Изводи из "Историје", 62:1-12 [4]
Тацит у "Агриколи" наводи притужбе Британаца на злоупотребу и малтретирање које су морали да трпе од стране Римљана:
Стрпљење које показујемо говорили су, доноси нам само све веће захтеве који се траже од људи који се спремно потчињавају. Некада је нама владао један краљ; сада су нам два наметнута: легат да тиранише наше животе, прокуратор да тиранише наше поседе. Било да се свађају или да се слажу, њихови поданици трпе. Центуриони с једне, робови с друге стране, комбинују насиље са увредом. Нико данас не може утећи од њихове похлепе и пожуде. У рату јачи пљачка; сада међутим, само кукавице и улизице пљачкају наше домове, отимају нам децу, насилно нас регрутују (…) Ми ратујемо кад су нам домовина, жене, родитељи у опасности; они ратују само због похлепе и расипништва…
Тацит, Агрикола, 15[5]
| Документарни филм Би-Би-Сија о Будики и иценском устанку. Други документарци |
Ицени су склопили савез са суседним племеном, Триноватима. Будика је била изабрана за вођу. Дион нам преноси њен говор који је одржала пред својим људима, бодрећи их и дајући им разлоге за борбу. Говорила је о неправдама које су наносили Римљани, хвалила храброст и срчаност Британаца, износила предности познавања терена на ком ће се борити, издржљивости према хладноћи, глади и жеђи коју Римљани не поседују, да би завршила речима: "Покажимо им да су они зечеви и лисице који покушавају да владају псима и вуковима!"[4]. Дион такође приповеда да је позвала у помоћ Андрасте, британску богињу победе[4].
Устаници су прво кренули на омражени Камулодинум, римску колонију ветерана који је некад био триноватска престоница. Град није био утврђен и стога рањив. Како је управник Светоније био одсутан, на северу Велса покушавајући да освоји острво Мону, становници су потражили помоћ од прокуратора Деканија Катона који је, међутим, послао из Лондинијума само помоћни одред од 200 људи са обичним наоружањем. Становништво је потражило уточиште у Клаудијевом храму, међутим, након два дана и храм је попустио пред силовитим нападима Будикиних људи. Град је опљачкан и уништен до темеља, а сво становништво убијено на најзверскије могуће начине[3]. Дион нарочито сликовито описује како су устаници набијали на кочеве најплеменитије римске жене, секли им груди и ушивали их им на уста[4], а археолошка открића указују на то да је град систематски и с предумишљајем уништаван[6]. Девета легија коју је предводио Петилије Церијалид (лат. Petillius Cerialis) и која је била похитала у помоћ Камулодинуму, била је десеткована, а сам Петилије је једва извукао живу главу. Успаничен, кад је чуо шта се догодило, прокуратор је побегао у Галију[3][2].
Будика и њени следбеници су се онда упутили ка Лондинијуму, граду основаном 43. године, након римског освајања острва, који је прерастао у прави трговачки центар и стециште трговаца, путника и римских официра, са највише становника у Британији[2].
Светоније, чим је добио вести о устанку, одмах је похитао у помоћ Лондинијуму водећи са собом 14. легију и неколико јединица 20. легије. Међутим, кад је стигао у Лондинијум, схватио је да с обзиром да је 9. легија била десеткована, нема довољно људи да се супротстави устаницима, те је на крају решио да жртвује град како би добио на времену да се спреми за одлучујућу битку која ће спасити провинцију. Наредио је евакуацију града — свако ко је хтео и могао, морао је поћи с његовим трупама. У граду су остали само слаби и болесни и они који нису хтели да иду. Град је био опљачкан и сравњен са земљом, а становници који су остали, сви побијени. Оближњи град, Веруламијум (данас Сент Oлбанс), доживео је сличну судбину.
Тацит процењује да је у ова три града побијено око 70.000 људи.
Битка код Ватлинг стрита
У међувремену, Светоније је окупљао војску и спремао се за одлучујућу битку. Сакупио је око 10.000 људи и одабрао место за сукоб: пролаз између два брда, заштићен са задње стране шумом и са отвореним пољем испред. Сматра се да је то могло бити у Манситеру, на Ватлинг стриту на пола пута између Лондинијума и Моне, где се већ налазио римски логор[2]. Легионари су били смештени у центар, около њих лака пешадија, а на крилима је била смештена коњица.
На другој страни, побуњеници су урлали од задовољства и самоуверености. Били су толико сигурни у победу да су довели жене и децу да присуствују бици. Поређали су их на безбедној удаљености у равници на колима[3].
Будика је са своје две кћерке продефиловала на кочијама пред својом војском. Дион износи податак о 230.000 људи, али се сматра да је тај број претеран[2]. Међутим, у сваком случају, побуњеника је било далеко више него Римљана. Будика је бодрила своје људе следећим речима:
Римска похота је отишла толико далеко, да на свом путу не оставља ни нас саме, ни девичанство, неупрљано. Али, небеса су на страни праведне освета; легија која се усудила да пружи отпор, нестала је; остатак се крије у кампу и само мисли на бег. Неће они моћи да поднесу нађ жамор ни крик, а камоли напад и снагу. Ако добро одмерите снаге наших војски, и разлоге рата, видећете да у обој бици ви морате победити или умрети. То је женска решеност. Што се тиче мушкараца, могу да живе и да буду робови."
Тацит, Анали, 14.35[3]
Међутим, ни Светоније није ћутао. Тацит такође цитира и њега:
Тамо има више жена него ратника. Ненавикнути на борбу, ненаоружани, убрзо ће препознати снагу и моћ мача и храбрости својих освајача који су их толико пута до сада поразили. Иако су много бројнији, заиста их има мало који ће се заправо и одлучити на борбу, што ће потамнети њихову славу и мала група ће показати да вреди више од целе војске. Збијте добро редове, и кад будете бацили своја копља, наставите да сечете и уништавате својим мачевима и штитовима, и не мислите на пљачку. Када будемо извојевали победу, све ће вам бити препуштено на вољу.
Тацит, Анали, 14.36[3]"
Судар је био жесток. Римљани су прво напали копљима, а потом је наступила пешадија. Британске кочије су натерале римске стрелце да се разбеже, међутим, убрзо су поклекли под кишом стрела. Наступ пешадије је био толико силовит да су Британци морали да се повуку, међутим, кола са женама и мртва тела животиња су им одсекла одступницу. Поље се претворило у масакр — Тацит говори како ни жене нису биле поштеђене. Према његовој процени, тог дана је погинуло око 80.000 Британаца, а Римљана једва 400, и још толико их је било рањених. Што се Будике тиче, према Тациту, умрла је тако што се отровала[3], а према Диону, разболела се и умрла[4]. Пеније Постум (лат. Pœnius Postumus), префект Друге легије из Егзитера, који је одбио да се придружи Светонију у угушењу устанка, извршио је самоубиство јер се осећао кривим што је својом одлуком спречио да његова легија такође учествује у победи[3].
Епилог
Нерон је онда из Германије послао хиљаду легионара, осам помоћних кохорти и хиљаду коњаника којима су попуњени редови десетковане девете легије и који су имали за задатак да угуше без милости било какву демонстрацију побуне. Међутим, глад је била много ефектнија од мача — земље су биле запуштене и није имао ко да ради на пољу јер су сви учествовали у устанку[3]. Светоније, иако је устанак био угушен само захваљујући његовој брзој реакцији, био је смењен, а на његово место послат Петроније Турпилијан (лат. Petronius Turpilianus). Тацит у "Агриколи" као разлоге за ову смену наводи изузетну суровост и ароганцију којом је Светоније владао Британијом[5]. Петроније је донео мир провинцији, а његов наследник, Требелије Максим, (лат. Trebellius Maximus), владао је вешто путем административног апарата, међутим, војници, које је, према Тациту "беспосленост деморализовала"[5], дизали су честе побуне, тако да је морао да побегне. Његов наследник, Ветије Болан (лат. Vettius Bolanus), такође није имао проблема са аутохтоним становништвом него са недисциплинованим војним јединицама[5].
Библиографија
Извори
- Тацит: Анали 14:29-39 (извор)
- Дион Касије. Изводи из "Историје", 62:1-12 (извор)
- Тацит: Живот Кнеја Јулија Агриколе (извор)
Литература
- www.dictionary.reference.com — Boudicca — ИПА изговор (извор)
- James Grout: Boudicca, part of the Encyclopædia Romana (извор)
- Jason Burke. Dig uncovers Boudicca's brutal streak. The Observer. 3 децембар 2000. (извор)