| Битка код Велбужда део српско-бугарских ратова  |
| Битка на Велбужду, дело сликара Живка Стојсављевића приказана изнад саркофага цара Душана у цркви Светог Марка у Београду |
| Основни подаци |
| Датум: | 28. јули 1330. |
| Место: | недалеко од Велбужда (данас Ћустендил) |
| Исход |
| убедљива српска победа |
| Сукобљене стране |
| Краљевина Србија | Бугарско царство |
| Заповедници |
| Стефан Дечански, Стефан Душан | Михаило III Шишман |
| Јачина |
| 15.000 Срба, 2.000 каталонских и немачких плаћеника | 12.000 Бугара; 3.000 Татара |
| Губици |
| непознати | непознати |
Битка код Велбужда одиграла се 28. јула 1330. између српске војске, коју је предводио краљ Стефан Дечански, и бугарске, коју је водио цар Михаило III Шишман. Ова битка је имала велики значај за српску државу, јер је овом побједом стекла превласт на Балкану, а у исто вријеме је значила и политички крај за њеног побједника, Стефана Дечанског.
Узроци ове битке се налазе у покушају српског краља да спречи заједнички напад Бугарске и Византије на Србију. Србија је након ове победе добила мања територијална проширења, а на бугарски престо је враћена прва Шишманова жена, Стефанова сестра Неда и њен син, Стефан Јован, док је бугарско-византијски савез против Србије пропао, јер је након битке Андроник III одмах напао Бугарску с намером да прошири византијске територије, а под изговором да брани интересе друге Шишманове жене, своје сестре Теодоре.
Извори
Извори за ову важну битку у српској историји могу да се подијеле на више начина. Тако може да се изврши подјела на изворе првог и другог реда, као и на српске, византијске и дубровачке изворе.
Српски извори за овај период су хагиографије или житија владара, те њихове повеље.
Као најзначајнији извор издваја се Данилов Настављач (Ученик), који је саставио Житије Стефана Дечанског[1]. Оно се надовезује на Житија Драгутина и Милутина, које је саставио архиепископ Данило II[2]. Овај писац је непознат српској историографији, па му дато име Данилов Настављач, а сматра се да је био монах у манастиру Хиландар док је Данило тамо био игуман. Иако је ово дјело саставио између 1339. и 1343. он је био савременик ових догађаја, тако да овај извор може да се стави као извор првог реда. Дјело је занимљиво по томе што писац на почетку велича краља Стефана Дечанског, док на крају на њега сваљује кривицу за сукоб са сином Душаном. Као и свако хагиографско дјело, и ово је проткано библијским цитатима и старозавјетним мотивима. Уз божју помоћ, Стефан је успио да савлада све своје непријатеље и спаси „отачаство“ своје. Битка код Велбужда нарочито је приказана живо и детаљно. Од броја војника бугарске војске, до мјеста гдје је битка вођена, сам ток битке и њене посљедице.
Међу најљепша дјела српске прозе спада и Житије Стефана Дечанског чији је аутор Григорије Цамблак, настало почетком XV вијека[3]. Григорије Цамблак је личност која је везана за српску, бугарску и руску књижевност. У Србији је боравио до 1406. или 1409, гдје је био игуман манастира Дечани. Житије је написао због потреба култа Стефана Дечанског, који се развио око манастира Дечани. Овдје је Стефан представљен као мученик ( прво га је отац ослијепио, па брат Константин жели да му одузме престо и да га усмрти, затим је приказана свирепа смрт од стране сина Душана), па је историјска вјеродостојност често изостављена, да би писац своју замисао спровео до краја. Приказ битке код Велбужда овдје је дат у XV глави, али није тако жив као код Даниловог Настављача. Како је дјело настало у XV вијеку, оно не може да буде извор првог реда.
Византијски извори, важни сва све периоде српске средњовјековне историје, ни овдје не могу да се заобиђу. Од посебног значаја за овај период су дјела двојице савременика и директних учесника у овим догађајима, Нићифора Григоре и Јована Кантакузина[4].
Нићифор Григора, један од најученијих људи свога времена, написао је Римску историју у 37 књига, која обухвата период од 1204. до 1359. Од посебног значаја су његови подаци везани за догађаје прве половине XIV вијека. У грађанском рату од 1320. до 1328. био је на страни цара Андроника II, тако да су неки догађаји писани тенденциозно. У Римској историји, Григора је описао и битку код Велбужда, и тако даје податке о снази српске и бугарске војске, као и о самој бици. Нићифор Григора је свакако извор првог реда.
Јован Кантакузин, цар и писац, написао је мемоаре, који обухватају период од 1320. до 1357. Био је главни сарадник и најбољи пријатељ Андроника III, тако да се догађаји које он описује морају узети с пуно резерве. Такође, јако је занимљиво да је дјело написао у трећем лицу, као што је Цезар својевремено писао своје Галске ратове. Први грађански рат у Византији и битка код Велбужда детаљно су описани, а нарочито је значајно помињање градова које је Андроник III освојио на српској граници пред почетак битке. Као и Григора, и Јован Кантакузин је извор првог реда.
Од дубровачких извора најзначајнији је бенедиктинац Мавро Орбин, који је живио и стварао на прелазу XV и XVI вијека. Његово Краљевство Словена представља оригинално дјело западне хуманистичке књижевности. Он је у овој књизи описао историју јужнословенских народа, који су имали везе са Дубровником[5].
Стање на Балкану уочи битке
 |
| Фреска из манастира у Серу, Грчка. Андроник II Палеолог. |
Период који је претходио бици код Велбужда, био је веома узбудљив и пун напетости. У овом сукобу учешће су узеле, директно или индиректно, Србија, Бугарска и Византија, а збивања у овим земљама непосредно пре битке били су њени посредни или непосредни узроци.
Најважнији догађај двадесетих година XIV вијека је био свакако сукоб византијског цара Андроника II (1282—1328) са својим унуком Андроником III, који је прерастао у грађански рат у чијој су посљедњој фази били у сукоб увучени и владари сусједних држава[6]. Сукоб дједа и унука био је личне природе, јер је млади Андроник наредио својим људима да убију једног његовог супарника, а ови су грешком усмртили његовог рођеног брата. Недуго затим је преминуо и Андроников отац и други савладар, Михаило IX, па је млади Андроник пао у немилост код старог цара који га је лишио власти па је он био присиљен да побјегне својим присталицама у Једрене. Међу њима најистакнутији су били Јован Кантакузин, његов лични пријатељ, Сиргијан Палеолог, најистакнутији војсковођа тог времена, те Теодор Синадин, који је био скоројевић, али је посједовао изузетно богатство[7].
 |
| Портрет цара Андроника III Палеолога (1328—1341), минијатура из 14. века у рукопису који се чува у Виртембершкој државној библиотеци у Штутгарту. |
Грађански рат између два Андроника почео је 1320. С прекидима је трајао до 1328. и може да се подијели у три фазе. Од самог почетка млади Андроник је био у предности, тако да је већ на почетку сукоба стари цар морао да попусти и унуку на управу одвоји Тракију и један дио Македоније. Да би се формално сачувало јединство државе, Андроник II је управљао свим спољним пословима[8]. У другој фази рата, Сиргијан је прешао на страну старог цара, али је у предности опет био млади Андроник, па је дјед био присиљен да га 2. фебруара 1325. крунише за свог савладара[8]. Овај сукоб искористили су околни народи, посебно Турци Османлије, који су 1326. заузели Брусу и тако дошли надомак Цариградa[8]. Ни то није било довољно да упозори царску кућу на опасност, већ је сукоб попримио нови облик и ушао у своју посљедњу фазу, 1327/8. Овог пута су и једна и друга страна обезбиједиле савезнике.
На страну Андроника II стао је српски краљ Стефан Дечански (1321—1331). Он није заборавио на гостопримство које му је указао византијски цар, када га је 1314. краљ Милутин протјерао из земље. У Цариграду је провео седам година, прије него што се 1320. вратио у земљу и од оца добио на управу жупу Будимље[9]. Након Милутинове смрти, 29. октобра 1321, Стефан је ушао у борбу за српски престо. Претенденти су му били његов брат Константин, који је након Стефановог протјеривања вјероватно био одређен за насљедника, и брат од стрица Владислав, Драгутинов син, који је по Дежевском споразуму имао право на престо1. На крају је Стефан изашао као побједник и свечано је био крунисан за краља као Стефан Урош III[10]. Његову краткотрајну владавину обиљежили су односи српске државе са Дубровником и Босном с једне стране, и Бугарском и Византијом с друге стране. Приликом грађанског рата у Србији између Стефана и Владислава, Дубровчани су заузели Стон и Пељешац, а босански бан Стјепан II Котроманић (1322—1353) Захумље. Са Дубровчанима је спор био ријешен миром 1328. када је Стонско полуострво враћено српској држави2, док је Захумље остало под влашћу босанског бана[11].
Ништа мање битна била је сарадња са Византијом, са којом је Стефан Дечански ступио у ближе контакте када се оженио 12-годишњом Маријом Палеолог, кћерком Јована, синовца цара Андроника II3. Стефан је убрзо са тастом, који је желио да се одвоји од централне власти, напао византијске територије, али је акција била прекинута када је Јован добио титулу ћесара. Након тога је и умро. Ова авантура изгледа није утицала на Стефанове односе са Андроником II, јер му је стари цар упутио војну помоћ за борбу против Андроника III. Српске одреде је предводио Хреља Охмућевић, највиђенији српски велможа тога времена, док је српски краљ са остатком војске дошао на границу са Византијом и ишчекивао даљи ток догађаја[12].
С друге стране, Андроник III је обезбиједио помоћ бугарског цара Михаила Шишмана (1323—1330), који је раније био ожењен Стефановом сестром Аном (Недом), али се од ње развео и оженио Андрониковом сестром Теодором, удовом ранијег бугарског цара Светислава. На састанку у Черномену (1327), Михаило се ставио на страну Андроника III, а заузврат му је била обећана новчана награда.
Одлучујућа фаза у грађанском рату је почела, а млади Андроник је опет био у предности. Он је 1328. заузео Солун, гдје је признат за цара, а након тога је приморао српску посаду да напусти град Сер. Затим је дошао у Македонију гдје је постигао извјесне успјехе и унио немир међу присталице старог цара. Они су се обратили за помоћ српском краљу, али је нису добили, јер Стефан, по Хрељином савјету, није желио да се упушта у сукоб. Ствари за Андроника III могле су да крену наопако оног тренутка када је бугарски цар прешао на страну Андроника II. Упутио му је и војну помоћ, коју стари цар из страха није желио да прими у Цариград[13]. Млади Андроник, незадовољан овим гестом бугарског цара, успио је мало пријетњама, мало обећањима, да га натјера да се врати на његову страну и свршивши успјешно посао у Македонији, кренуо је на Цариград. Војно јачи, ушао је у престоницу и заузео је 1328. Стари цар је послат у кућни притвор, а 1332. је замонашен[14].
Када је преузео власт 1329, Андроник III се суочио са тројном опасношћу: из Мале Азије пријетили су Турци, област Тракије пустошио је бугарски цар, док је српски краљ без успјеха опсједао Охрид[15]. Са прва два противника византијски цар је склопио мир, са бугарским царем и савез[16], док је са српским краљем одлучио да се обрачуна силом.
Узроци битке
 |
| Фреска из манастира Дечани на којој је представљен Стефан Дечански као ктитор, са моделом манастира у рукама. |
Главни узроци ове битке налазе се у односу српске државе са Бугарском и Византијом. Директан узрок ове битке је свакако жеља Стефана Дечанског да разбије византијско-бугарски савез и спречи њихов заједнички напад на Србију, али питање се поставља који су били разлози самог настанка тог савеза.
Бугарски цар Михаило Шишман био је ожењен Стефановом сестром Аном (Недом). Када је дошао на власт, 1323, у Србији је још увек трајала борба између Стефана и Владислава. Данилов Настављач помиње да је Михаило Стефану тада учинио неку „скрб“, тј. увреду[17].Ово би могло да наведе на закључак да је бугарски цар помагао Владиславу у овом рату, али за то нема ослонца у изворима. Могуће је да је он, као српски зет, био упућен у овај рат.
Након тога, и бугарски цар и српски краљ постали су византијски зетови. Михаило се развео од Стефанове сестре и оженио се сестром млађег Андроника, Теодором, док се српски краљ оженио Маријом Палеолог (1324). Може се рећи да их је и то у неку руку сврстало на супротне стране у грађанском рату између два Андроника, али мало је вероватно да би то могао бити узрок битке на Велбужду. Јер, као прво, они нису директно учествовали у њему, а као друго, Михаило је у њему често мијењао страну, вођен личним интересима. Такође, након завршетка грађанског рата, и један и други су напали Византију којом владао Андроник III — Михаило је пустошио Тракију, док је Стефан нападао Охрид.
Нићифор Григора тврди да је Стефан био киван на бугарског цара због његовог поступања према Ани Неди, Стефановој сестри, и њеној дјеци[18], тј. насљедницима бугарског престола. Српски краљ је вјероватно рачунао да ће његов синовац преузети власт у Бугарској, што је била гаранција за добре односе две државе у будућности. Како се Михаило другим браком везао за Андроника III, то је било тешко остварљиво.
Сима Ћирковић је навео један занимљив податак који би могао да буде узрок ове битке. Наиме, град Велбужд се у списима епископија краља Милутина нигдје не спомиње, и тек се налази у списима Стефана Дечанског[19]. Врло је могуће да је српски краљ у овом периоду освојио овај град, што је пореметило добре односе између двије државе.
Као друго питање поставља се однос Стефана Дечанског и Андроника III. Српски краљ је у грађанском рату у Византији држао страну Андроника II, али он није узео директног учешћа у сукобу. О томе говоре и Григора и Кантакузин. Он је са војском дошао на границу и чекао, док је само један дио упутио у Сер, али та војска практично није утицала на исход рата. Јован Кантакузин пише да су се присталице старог цара, које су се тада налазиле у залеђу Солуна и Македонији, обратили за помоћ српском краљу, али он и његова властела нису жељели да се директно упуштају у сукоб, осим у случају да их сам Андроник први нападне[20]. Исти писац такође преноси да им је српски краљ понудио да им помогне на поседан начин: своје посредовање у ком би он замолио младог Андроника да им опрости и да се измире. Такође им је понудио да их преко Венеције превезе у Цариград, како би помогли старом цару, као и помоћ бугарског цара Михаила, који је тада за кратко прешао на страну старог цара. Као задњу могућност оставио им је да се затворе у утврђене градове Охрид, Просек и Прилеп и ту чекају крај рата[21]. Дакле, Стефан је само послао помоћ легитимном византијском цару, није директно учествовао у сукобу, тако да ни ово не би могло да се узме као прави разлог за склапање византијско-бугарског савеза.
Још један од могућих разлога за савез византијског цара и бугарског цара против српског краља, могао би да буде напад Стефана на Охрид 1329. Јован Кантакузин наводи да би „цар и да га Михаило није позвао сам кренуо са војском на Трибале, јер су му велику неправду нанели“[22]. Србија је у то вријеме била на Балкану војна сила вредна пажње, што свакако није одговарало ни Бугарској, а ни Византији.
Однос снага
Извори се не слажу по овом питању. Душан у свом Законику наводи да је било 80.000 војника с бугарске стране, међутим, тај број је претеран и сигурно укључује и бугарску и византијску војску свих седам владара који се помињу у Душановом законику — „цара грчкога (и цара) Михаила, и брата његова Белаура, и Александра, цара Бугарима, и Басарабу Иванка, таста Александра цара, и суседно живућих црних Татара, и господство Јашко, и друге с њим господе“[23]. Византијска војска је бројала, према изворима, око 14.000 до 17.000, што би значило да је онда војска Михаила Шишмана бројала око 60.000. Међутим, архиепископ Данило у свом Житију наводи да су Белаур и „друге велможе“ послали писма Шишману после битке, што значи да нису могли присуствовати бици[24], тако да се број војника с бугарске стране своди, према Григори, на неких 12.000 бугарских војника и 3.000 најамника[25] (Татара, према Душановом законику)[23].
Српски краљ је окупио и опремио војску и довео најамнике. Постоје индиције да је Стефан Дечански у овој бици користио и услуге чувених каталонских ратника, алмогавера.4. Нићифор Григора говори о 2000 најамника, 1000 шпанских (тј. каталонских) и 1000 немачких плаћеника[26]. Са 15.000 искусних српских ратника, Стефанова војска је бројала укупно 18.000 војника[24].
Битка
Закључивши савез, бугарски и византијски цар одлучили су да одмах истовремено нападну Србију. Андроник III је са војском дошао у Пелагонију, гдје је на српској граници заузео неколико градова[27]. Ту се задржао и чекао да његов савезник први нападне. Јован Кантакузин наводи да су Бугари кренули на Србију „кроз Пеонију“[28], тј. са сјевера, док Данилов Настављач каже да је Михаило са војском кренуо из Трнова[29]. Вјероватно су се Михаилови најамници кретали са сјевера, док је сам цар кренуо из Трнова.
Српски краљ је био спреман за борбу. Одлучио је да се прво обрачуна са Бугарима, па потом са Византинцима. Са главнином војске је дошао на Добрич Поље, на ушћу ријеке Топлице у Мораву. Када је чуо да се бугарска војска креће ка Земену ( Землину), покренуо је војску у том правцу и одлучио је да пресретне Бугаре. Застао је само код манастира Св. Ђорђа у Нагоричaну[30]. На крају, српска се војска утаборила код ријеке Каменче (данас Соволштица), сјеверно од Велбужда (данас Ћустендил)5, на стрмом земљишту „које је имало тесан и стрм пролаз“[32].
У шареној бугарској војсци којој дисциплина изгледа није била јача страна, владала је несташица хране, па су се многи војници расули по околини у потрази за њом[31]. Пошто је морао да сачека појачање, Стефан је склопио једнодневно примирје[33], и отпочео наводне преговоре. Слао је Михаилу поруке у којима га је позивао да одустане од напада, чиме је постигао да завара противника о својим снагама и да га убеди у своју наводну слабост. Док су Бугари, опуштени и убеђени у победу, били расути по околним селима у пљачки и харању, Стефанова војска се полако припремала за сукоб.
Кад су појачања стигла, српски краљ је кренуо свом силином на потпуно неспремне Бугаре. Српска војска је 28. јула 1330. извршила напад на бугарску војску која није очекивала овај напад те је одмах настало велико расуло у бугарској војсци. Цар Михаило је испрва покушао да их сакупи и организује, али није му успело, тако да се и он дао у бег. Данилов настављач нарочито истиче улогу младог краља Душана, који је са својим одредом страних најамника стрелаца правио нечувену пометњу и панику у бугарској војсци[36][34]. Мавро Орбин наводи да је под његовом командом било 1300 немачких најамника, од којих 300 искусних коњаника који су се одмах упутили ка царској застави и цару Михаилу. Григора каже да је 100 келтских војника „који су били извјежбани и искусни у ратовању оружјем“[35], помогло српском краљу да побиједи.
Смрт Михаила Шишмана
О смрти бугарског цара подаци су противрјечни. Док Нићифор Григора каже да је цар био заробљен и да је четвртог дана преминуо од рана[35], Данилов настављач каже да је умро одмах првог дана[36].
А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.[36].
Григорије Цамблак, међутим, тврди да је бугарски цар био заробљен и одведен пред Душана, који га је потом својом руком убио. Цамблак каже:
Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.
Ову верзију такође налазимо у Душановом законику, где сам Душан каже да је он лично мачем одрубио главу Михаилу[23].
Мавро Орбин се донекле слаже с Григором, и каже да је након пада с коња, Михајло пешице побегао у шуму где су га ухватили српски војници и одвели пред Стефана. Док су разговарали, бугарски цар је напрасно умро.
Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео то тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: „Нека се испуни воља божја“. Изрекав то, издахне.
Данилов ученик пак, наводи како се Михајло, докје бјежао, саплео и пао с коња, гдје су га сустигли српски војници у на месту га убили.
А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.
Послије битке
Српски краљ је прво наредио да се окупе бугарске велможе и показао им мртво тело бугарског цара како би им указао да је сваки даљи отпор бесмислен, а потом га сахранио у манастиру Св. Ђорђа код Старог Нагорићанина. Душанови одреди кренули су у потеру за расутом бугарском војском и многе од њих су поубијали. Данилов ученик каже да се сама река Струма "сва изменила у крв, јер беху [Бугари] сасецани као и пољска трава".
Српски краљ је ушао у Бугарску и стигао до мјеста Мрака[37], гдје га је сачекао Михаилов брат Белаур са властелом[38], која је Стефану предала тврђаве и градове. Ту им је стигла вест да је византијски цар Андроник III главнину својих снага повукао из Македоније и кренуо у пљачку по Тракији, искористивши слабост дојучерашњег савезника, док је у зони дотадашњих операција оставио само неколико мањих гарнизона, које је касније млади краљ Душан истерао.
Део Бугара је чак понудио Стефану да дође до уједињења Србије и Бугарске, али је он то одбио. Склопио је мир, веома повољан за Бугаре с обзиром на величину пораза који су претрпели — задовољио се враћањем своје сестре Ане Неде и њеног сина Јована Стефана на бугарски престо, коју је један одред српске војске отпратио до Трнова. Није мењао друге слојеве унутрашње управе у Бугарској, већ је задржао постојеће стање. Што се територијалних проширења тиче, Србија се готово и није проширила на рачун Бугарске, осим неких исправки границе и добијања Ниша.
Значај и посљедице битке код Велбужда
Ова битка је значајна из више разлога за за српску средњовјековну историју. Према речима Острогорског, она је „ударила темељ српској превласти на Балкану“[39], јер је Србија поразила директног супарника за превласт на полуострву и обезбједила превласт у Македонији и излаз на Егејско море. Бугарска, која је сад била сведена на територију између Дунава и Марице, никад се није опоравила од овог овог пораза. С повратком Ане на бугарски престо, Бугарска је потпала под српски политички утицај[40].
Пошто је Теодора, друга Михаилова жена и византијска принцеза, била протерана након битке код Велбужда, Андроник III је узео то као повод за напад на Тракију, па је заузео неколико тврђава на граници и градове Анхијал и Месемврију (на обали Црног мора). Срби су, међутим, након кратког одмора, упутили ка југу и лако повратили освојене градове.
С друге стране, она је представљала крај за владара који је извојевао побједу у њој. Српска властела, незадовољна што није Бугарску прикључио својој држави, тражила му је замјену и нашла је у личности његовог сина Душана. Тако је у Србији избио нови грађански рат, у којем је Стефан Дечански овог пута био поражен. Исто тако, у Бугарској је с власти збачен Јован Стефан и доведен Јован Александар. Тако је његова странка и у Бугарској доживјела пораз. Ипак, ова побједа је значајна јер је Душану отворила могућност да српску државу значајно оснажи и да је подигне на виши ниво чиме је такође порастао и њен значај у региону.
Напомене
Библиографија
Извори
- Житије краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила II (приредио Л. Мирковић), Београд 1935.
- Григорије Цамблак, Житије Стефана Дечанског, Стара српска књижевност- житија, Београд 1997.
- Византијски извори за историју народа Југославије VI (уредници Ф. Баришић — Б. Ферјанчић), Византолошки институт САНУ, посебна издања, књига LVIII, Београд 1986.
- Мавро Орбин, Краљевство Словена (превео З. Шундрица), Београд 1968.
- П. Ивић — М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1989.
- Божидар Ферјанчић — С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331—1355, Београд 2005.
- Душанов законик (извор)
Литература
- Група аутора. Историја српског народа I, Београд 1994.
- Владимир Ћоровић, Историја српског народа, (онлајн верзија на сајту Растко, део о Стефану Дечанском)
- Константин Јиречек, Историја Срба I, Београд 1952.
- Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998. (фототипско издање)
- Материали по история. БИТКАТА ПРИ ВЕЛБЪЖД (извор)
Референце
|
1. Животи краљева, 100
2. Животи краљева, 101
3. Житије Стефана Дечанског, 12
4. Византијски извори VI, 10
5. Орбин, 10.
6. Острогорски, 465.
7. Острогорски, 466.
8. Острогорски, 467.
9. Животи краљева, 128.
10. Историја српског народа I, 497.
11. Историја српског народа I, 497.
12. Историја српског народа I, 502, 503.
13. Историја српског народа I, 503.
14. Острогорски, 468.
15. Историја српског народа I, 504.
16. Острогорски,470.
17. Животи краљева, 133.
18. Византијски извори VI, 207.
19. Историја српског народа I, 506, нап. 23.
20. Византијски извори VI, 331, нап. 106.
|
21. Византијски извори VI, 331.
22. Византијски извори VI, 335.
23. Душанов законик
24. Материали по история
25. Византијски извори VI, 208.
26. Nic. Gregoras. I, р. 455. 19-20
27. Византијски извори VI, 336.
28. Византијски извори VI, 336, нап. 129.
29. Животи краљева, 135.
30. Животи краљева, 137.
31. Историја српског народа I, 507.
32. Византијски извори VI, 337.
33. Историја српског народа I, 507.
34. Стефан Душан, краљ и цар, 41.
35. Византијски извори VI, 210.
36. Животи краљева, 139.
37. Животи краљева, 145.
38. Животи краљева, 146.
39. Острогорски, 471.
40. В. Ћоровић. Историја српског народа
|