Бедба је у средњовековној Србији био назив за допунску радну обавезу зависних људи која је најчешће испуњаваан орањем. У средњовековним актима забележена су два начина одмеравања bedbe: преко површине која је требало да буде преорана (број мати) или преко времена које је требало утрошити у орању, што је изражавано у данима орања. Обавеза орања је углавном извршавана без накнаде или заманицом, а мањи део је извршаван бедбом и том приликом су зависни људи добијали храну од својих господара.
Бедба се спомиње на прелазу из 13. у 14. век у повељи коју је краљ Стефан Милутин издао манастиру Светог Ђорђа код Скопља. Одредба у којој се спомиње бедба прописује да ако се на манастирском властелинству нађу туђи људи, односно они који су подложни на некон другом властелинству, и на њему имају селишта (вишезначни термин селиште овде се користи у зналењу куће и окућнице) були су дужни да ору за манастир дан бедбе, да жању дан и да косе дан а ако би се неко добровољно потчинио манастиру био је дужан манастиру три дана бедбе док су притом били ослобођени свих краљевих работа што је била значајна олакшица. На влaстелинствима у првој половини 14. века углавном је забележено као обавеза један до три дана бедбе.
Маропси, сокалници и мајстори на поседима манастира Светог Стефана у Бањској поред орања заманицом били су дужни да ору један дан бедбу. У истој повељи даље се прецизира Зећани и Плављани да ору мати и бедбе. Овде се реч бедба користи у смислу својеврсног начина орања али и деонице земљишта која се орала на тај начин. Свако ко је имао воловску запрегу био је дужан да узоре површину од једног мата. На поседима манастира Грачаница постојала је другачија обавеза зависног становништва. Ту су били обавезни да бедбом узору три мата. За меропхе је то била значајна олакшица јер су од девет мата земље које су требали да узору три орали бедбом и том приликом су добијали храну. На Дечанском властелинству услови су били још повољнији. Ту су меропси имали по једну бедбу сваке ралије, односно по један мат пшенице, овса и проса. Прецизирано је да оно што се бедбом узоре да се бедбом и сврстује. То је значило да се сви пољски радови који се обављају на површини од три мата обављају бедбом. Нешто лошије услове имали су земљорадници (Срби) на поседима манастира Светих арханђела код Призрена. Они су као и меропски Дечанског властелинства орали бедбу сваког жита (пшенице, овса и проса) али нису бедбом обављали друге пољопривредне радове. И ситна властелинства потчињена овом манастиру била су дужна да обављају ору парцеле сваког жита бедбом као и земљорадници. Иако је углавном одређивана површином деоница које је требало обрадити, бедба је на поседима цркве Светог Николе у Врању одмеравана радним временом. Црквени отроци били су дужни у јесен 3 дана да сеју и четврти бедбе, а у пролеће такође три дана и четврти бедбе. Бедба је овде ограничена на по један дан орања и пролеће и јесен. Отроци су након орања били дужни да обаве и друге пољске радове. Сличну обавезу вероватно су имали и становници села Сењана на властелинству манастира Светих арханђела код Призрена. На Грачаничком властелинству бедбом се није смао орало већ се и косила трава.
Литература
- Бедба (Милош Благојевић, стр. 36—38), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.