Бан је била титула коју су носили владари у средњовековној Босни, а такође и владареви намесници из средњовековне Угарске.
Реч бан има турско порекло, а први пут је забележена у делу цара Константина VII Порфирогенита у вези са Крштеном Хрватском. Према овом спису бан је управљао Крбавом, Ликом и Гацком. Раширеност титуле се повећала укључивањем Хрватске у оквире Угарске краљевине 1102. године. Угарски краљ је именовао двојицу банова, једног који је управљао Славонијом и другог који је управљао приморском облашћу. Ова два банска достојанства временом су се повезала са Хрватском и Далмацијом. Титула бана јавља се до 12. века и на простору Крштене Србије. Наиме, од средине 12. века владари Босне, дела Крштене Србије који је дошао под врховну власт Угарске, носили су титулу бана. Први међу овим бановима познат по имену био је бан Борић за кога се претпоставља да је владао између 1150. и око 1164. године. Титулу бана владари Босне носили су све до 1377. године када се бан Твртко Котроманић крунисао за краља. У појединим документима владари Босне се спомињу са титулом великог бана, али је у тим случајевима у питању иста, банска титула без било каквих специфичности. Банови Босне бирани су из породице Котроманића, за коју се веровало да је немачког порекла. У периодима политичких немира могла су се појавити двојица банова (Матеја Нинослав—Пријезда). Ка удвостручавању банског достојанства водило је припајање области Усоре, Соли, па и Босне, бановима Мачве. Тако је угарски краљ 1357. године потврдио Твртку и брату Вукићу достојанство бана босанског и усорског. Вукић (Вук) је називан младим баном, што је вероватно аналогно титули младог краља која је постојала у средњовековној Угарској и Србији. Од Твртковог крунисања 1371. године до пада босанске државе под османску власт 1463. године готово да није забележена службена употреба ове титуле. Познат је само један такав случај када су на двору краља Дабише боравили банови из Хрватске. Банска титула послужила је као основа за извођење надимака неколико личности (Вук Банић, Радослав Бан, Вучихна Бановић).
Слабу изворну основу имају тврдње да је постојао и бан Захумља. Повеља коју је наводно 1151. године издао Slavogost banus са својим синовима и свим захумским племством сигурно је, додуше доста стари, фалсификат. У једној повељи угарског херцега и доцнијег краља Андрије II из 1198. године наводи се његова победа над Хумом и Рашком, а додаје му се титула dux Chulmae. Као сведок у овој повељи, одмах иза задарског архиепископа, наводи се Andreas banus који би могао бити син и наследник захумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Ипак у двема каснијим повељама, из 1214/17. и 1247/49. године, спомиње се само титула кнез велики захумски. Титула бана Рашке (banus Rasse) спомиње се само у не нарочито поузданом Летопису попа Дукљанина. У средњовековном Дубровнику титулом бана означаван је заменик кнеза (vicarius comitis). Током 13. века у Угарској краљевини основан је читав низ нових бановина. Неке од њих имале су значајног утицаја и на збивања у средњовековној Србији. Прва је основана Северинска бановина, а половином века и Мачванска. Кучевско-браничевска бановина била је кратког века. Мачванском бановином управљали су најближи краљевски рођаци и наследници бивше византијске царице Маргите, јер се ова бановина настављала на такозвани Маргитин мираз. Од 1284. овом бановином је управљао српски краљ Драгутин. Тек после Драгутинове смрти 1314. године расте значај мачванске бановине јер су њени управници истовремено управљали и суседним жупанијама (Сремском, Вуковском, Бодрошком, повремено и Барањском), а део прихода које су од њих добијали требало је да искористе за одбрану границе. Ова територија тежиште је имала у Србији да би повремено обухватала и области западно од Дрине, Усору и Соли. У 14. и 15. веку банови су под својом контролом имали мало територија јужно од Саве. Седиште је било у Димитровцима (Свети Димитрије на Сави, данашња Сремска Митровица). Током борби против Турака мачвански банови су често сарађивали са српским деспотима. Средином 15. века настављено је формирање бановина како би се учврстила државна граница пред турским налетима. Титулу бана добили су запаведници Београда, а и Шабац је постао банско седиште када је овај град 1476. године преотет од Турака. На самом почетку 16. века спомињу се банови у Тителу, који је био важно упориште шајкаша. И у деловима Босне које су успевали да преотму од Турака угарски краљеви су уводили титулу бана. Године 1464. бановина је основана у Сребрнику и ту се одржала до 1512. године, а потом и у Јајцу где се одржала до 1528. године. До омасовљења банова долази под утицајем закона из 1494. године који је прописао да на свим управним и заповедничким местима морају бити по два племића. Титула бана одржала се и после слома средњовековне Угарске у Хрватској, а носили су је и дворски достојанственици у румунским кнежевинама. Вероватно у позном периоду своје употребе када је била сразмерно доста раширена титула бана ушла је и у српску народну традицију. Неколико јунака епске поезије јавља се са овом титулом или презименом изведеним из ове титуле: Дојчин Петар, Страхинић бан, бановић Страхиња, Секула Бановић, варадински бан
Литература
- Бан (Сима Ћирковић, стр. 28—29), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964.