Авала или забавник за годину 1846. и годину 1847. Јована Филиповића била је српски књижевни алманах издат за две године. алманах је штампан у Кражеско-србској књигопечатњи у Београду а уређивао га је Јован Филиповић, који је по струци био правник и који је радио као архивар у Књажевској канцеларији. Јован Деретић сврстава Авалу у алманахе старијег типа иако она не садржи календарски део, напомињући да је сличнија Забавнику Димитрија Давидовића или Уранији Димитрија Тирола него алманасима новијег типа попут Голубице и Бачке виле.
Садржај
Структура алманаха и аутори прилога
Прва књига алманаха састојала се из три дела: први није био насловљен а чиниле су га приповетке, други је обухватао поезију а био је насловљен као Стихотворенија док је трећи носио назив Прилози а обухватао је и песме и приповетке. У другој књизи задржане су ове три рубрике а уведена је још једна под насловом Шаљивац која је у првом годишту била укључена у прву рубрику. Радови су били потписивани само у рубрици Прилози док су у осталим рубрикама непотписани па се претпоставља да је њихов аутор био сам издавач алманаха Јован Филиповић. Авала се стога убраја у ауторске алманахе где рад других аутора представља само допуну док главнина садржаја потиче од приређивача. Број сарадника Авале био је мали: тројица међу њима били су потписани пуним именом док су за двојицу познати само иницијали. Потписали су се Илија Захаријевић који је био директор Београдске гимназије и који је у Авали објавио три своја прилога (песма и две басне), други је Тома Живановић, начелник у Попечитељству унутрашњих дела, који је објавио две басне а трећи је Јован Ђ. Јефтимијевић од кога потиче једна приповетка. Иницијалима су потписани преводи две приповетке (Ђ.), једна у првој а једна у другој књизи, док су четири приповетке објављене у другој књизи потписане иницијалима Н. Х. Претпоставља се да се иницијали Н. Х односе на Николу Христића, који је остао забележен као претплатник за прву књигу. Иначе у време објављивања првог годишта Авале радио је као начелник Књажеске канцеларије а друге године (1847) био је председник суда у Пожаревачком округу, па се вероватно стога не налази међу приложницима другог годишта овог књижевног алманаха. Никола Христић је касније био министар и председник владе.
Проза
 |
| Никола Христић (1818—1911), српски политичар. Био је претплатник и аутор неколико прилога у алманаху Авала. У Авали је такође објављен његов превод Љермонтова, један од најранијих у српској књижевности. |
Најважнији и обимом највећи део алманаха чинила је прва рубрика која није била насловљена а која је била, према Деретићевим речима, забавник у правом смислу речи док је поетски део представљао додатак са жанровског а прилози са ауторског становишта. Највећи део садржаја објављених у Авали чиниле су приповетке што у погледу жанровске опредељености приближава Авалу Давидовићевом Забавнику и Тироловој Уранији. Ипак врсте приповедака објављених у Авали разликују се од оних објављених у ранијим алманасима. Наиме највећи део књижевног садржаја Давидовићевог Забавника и Тиролове Ураније чиниле су морално-сентименталне приповести карактеристичне за европску књижевност 18. века док се у Авали објављује жанровски модернија приповетка, карактеристична за књижевност 19. века. Ова промена посебно је уочљива по учесталом објављивању тзв. источњачке приповетке. Само једна приповетка објављена у Авали Назар (прво годиште) може се убројати у класичне источњачке приповетке где цела радња има за циљ илустрацију одређене животне мудрости која се експлицитно наводи на крају дела. Друге две су по маниру приповедања и по тематици модерније: Љубав у Сарају (прво годиште) је приповест о љубавном троуглу у неком источњачком харему где се у једну жену заљубљују султан и хришћанин Грк и она нема срећан крај док се радња приповетке Али Мохамед или волшебни печат (друго годиште) одиграва у Венецији и приповеда како се један сиромашни венецијански племић домогао печата најбогатијег јувелира на свету Али Мохамеда, уз чију помоћ је успео да испроси руку вољене девојке. Поједине приповетке означаване су називом новела (Лиска, пољска новела, прво годиште, 32—43) и њихова радња углавном се одиграва у грађанским салонима карактеристичним за европски 19. век. Најобимнја у овој алманаху је приповетка Окови објављена у другом годишту. По својој структури и обиму који премаша шездесет страница она представља мали роман. Главна тема радње је љубавни троугао, такође широко заступљена у европској грађанској књижевности 19. века. Млади француски племић долази у Париз где упознаје жену из високог друштва која помаже његову социјалну афирмацију али због које истовремено занемарује властиту породицу. Сплет околности доводи двоје љубавника готово до самоубиства када доживљавају отрежњење схватајући да је њихов однос био помодан и неискрен. Наглашена морализаторска компонента завршетка новеле нарушава њену модерну тематику. Најзначајнија приповетка објављена у Авали и вероватно најзначајнији прилог уопште је приповетка Тамањ објављена у првом годишту. У питању је једно поглавље из романа Јунак нашег доба руског књижевника Михаила Љермонтова. Преводилац овог одељка био је Никола Христић који није преводио са руског оригинала већ је одломак из Љермонтовљевог романа у облику приповетке био објављен на немачком језику у хрватском часопису Луна 1844. године (број 53—54). У српском преводу није означен аутор изворника. У неким случајевима навођени су аутори дела чија су дела превођена и публикације одакле су преузимана. Најчешће је била у питању периодика на немачком језику Европа, Бечке театралне новине, Луна и слично. Није било заступљена изворна српска приповетка па ни посрбљивање страних приповедака. Свега неколико краћих прозних радова изворно је настало на српском језику: басне Врабац, славуј и косови и Чобанин, пси и газда Илије Захаријевића и две параболе Тома Живановића Златно брдо и Уграбљена добродетељ.
Поред приповедака у алманаху су објављивани и други прозни садржаји, међу њима и они хумористичког карактера. У другој свесци они су издвојени у посебну рубрику под називом Шаљивац. По врсти хумористичких прилога Авала је била слична другим оновременим књижевним публикацијама. У питању су различите анегдоте и досетке, међу њима и оне које се односе на актуелне политичке личности или збивања у култури, затим шаљиви афоризми и слично. У сатиричном тексту Наше књижество (друго годиште) покушава да се, нејасним алузијама, прикажу прилике у ондашњој српској књижевности, а посебно рад Друштва српске словесности. Други текст се осврће на Српски народни лист Теодора Павловића и изостављање појединих слова из словенског алфабета. Према Јовану Деретићу најзанимљивији је хумористички текст Шаљиви календар где се у књижевном маниру сличном оном у делу Винко Лазић Јована Стерије Поповића даје пародија календарских предсказања.
Поезија
Поезија је заузимала мањи део алманаха и била је мање књижевне вредности али веће оригиналности. Само две песме од око петнаест објављених биле су означене као преводи. У питању је једна Хорацијева епистола Писмо Лолију објављена у првом годишту алманаха а друга је Лихтерова песма Срећа и несрећа где се пева о пасторалном сну безбрижног живота у пастирској колиби. Све остале песме су оригиналне а само је једна потписана па се за аутора највећег дела поетских прилога у алманаху узима његов уредник Јован Филиповић. Пемсе су тематски и формално веома разнолике: Љубавна песма написана је кратким стихом, наративна песма Мара робиња Лазу хајдуку је написана у елегијском дистиху, хумористичка песма Нећу твоје, немој моје, рефлексивна песма Среда света а затим и већи број мањих прилога у стифу какви су епиграми, шараде, загонетке итд. Две песме су особито књижевно значајне: прва је Јек и одјек, написана афористички интонираним десетерцем а објављена је као уводна песма за прво годиште алманаха а друга је Сатири. Јек и одјек појединим мотивима и својим стихом подсећа на десетерачку поезију Филипа Вишњића, Симе Милутиновића Сарајлије и Петра II Петровића Његоша. Разумевање тока српске ситорије готово је истоветно оном које је пристуно у песмама Почетак буне против дахија, Заробљени Црногорац од виле Петра II Петровића Његоша и његовом Горском вијенцу. Као два преломна тренутка српске историје истичу се пропаст Српског царства услед пораза у Косовској бици и обнова државе под Карађорђем. Песма Сатири је по својој тематици доста прозаичнија. У њој се пева кроз 234 римована десетерца о једној сцени из грађанског живота ондашњег Београда када се велика гозба београдских еснафлија завршава свеопштом тучом. Иако се песма не одликује нарочитом књижевноуметничком вредношћу у њој су живописно пренете многе сцене градског живота у Србији половином 19. века. Само једна непреведена песма дело је другог аутора. У питању је песма Миловој и Здравко од Захријевића која је написана у дијалошкој форми и у којој је испевана једна сцена из пастирског живота. Миливој и Здравко разговарају о своме одсутном другу Братољубу коме је газда забранио да напаса овце на његовим пашњацима.
Значај
Алманах Авала није успео да око себе окупи истакнутије сепске књижевне делатнике који су стварали половином 19. века. Број прилога који су запажени у историји књижевности је занемарљив а једино се истиче превод одломна романа Михаила Љермонтова. Ипак Авала у многочему одражава српске културне прилике у времену када је издавана. Тежња ка друштвеним променама одсликава се и у избору модернијих књижевних прилога. Прилози објављивани у овој публикацији својом садржином, начином изражавања и вредностима одговарали су чиновничкој елити која се изграђивала у време владавине уставобранитеља па и као такви представљају незанемариву културолошку чињеницу. Уредник Авале био је истакнути чиновник а слична је ситуација и са другим књижевним публикација у тадашњој Србији, Голубицом, Збирком разних предмета и Зрцалом људским. Међу претплатницима Авале налазиле су се и личности из самог врха српског политичког животам између осталих и Стојан Симић, председник Савета и чланови овог тела, Аврам Петронијевић, Илија Гарашанин, попечитељ унутрашњих дела, Паун Јанковић, попечитељ правосуђа и као и велики број нижих чиновника.
Литература
- Јован Деретић, Алманаси Вуковог доба, Београд 1979.
- Миодраг Сибиновић, Љермонтов у српској књижевности, Београд 1971.