Атанарих
Рани готски владари
Тервинзи
Атанарих ~ Аријарих ~ Гата ~ Алавив ~ Фритигерн
Грејтунзи
Ерманарих ~ Витимир ~ Видерих ~ Алатеј ~ Сафракс

Атанарих или Атанарик (умро 25. јануара 381) је био поглавар готског племенског савеза Тервинга. По римским изворима носио је титулу судије односно био је поглавар коме је било подчињено више готских краљева.

Порекло

Атанарих је вероватно потицао из угледне породице, с обзиром на то да савременик догађаја, оратор Темистије наводи како је Константин Велики подигао споменик Атанариховом оцу у Константинопољу. Темистије, додуше, не наводи да ли је Атанарихов отац био готски вођа, али сама чињеница да му је римски цар подигао споменик говори о његовом угледу. Еунапије из Сарда, као и Зосим, помињу Атанариха као вођу краљевског клана Скита1.

Идентитет Атанариховог оца могуће је утврдити само хипотетички. Када је 332. цезар Константин II поразио Готе на доњем Дунаву мир је склопљен пошто су варвари предали таоце, између осталих и неименованог сина краља Аријариха. За непоузданог Јорданеса, историчара 6. века, Ариjарих је био Атанарихов деда. Међутим, пошто је Јорданес желео да готску историју прикаже по сваку цену као линеарну и континуирану, ова вест из позног извора не ужива поверење у данашњој историјској науци.[2] Једино што знамо о Атанариховом оцу је у ствари вест коју је пренео Темистије да је боравио у Константинопољу. Из тога се не може без спекулација извести да је у питању био баш Ариjарихов неименовани син. Према Амијану Марцелину, Атанариха је његов отац у младости заклео да никада не ступи ногом на римску територију.

Атанарих и Валенс

Када се 365. Прокопије, рођак по мајци цара Јулијана (361—363) прогласио за цара у Константинопољу неколико готских краљева му је упутило помоћ од 3.000 ратника. Прокопије се издавао за Константиновог потомка и Готи су сматрали да су по споразуму из 332. дужни да му пошаљу помоћ. Легитимни цар Валенс је ипак окончао узурпацију у мају 366. године пре него што су Готи успели да се прикључе Прокопијевој војсци. Валенс је ове Готе заробио, а затим је од готских поглавара затражио објашњење. По Еунапију, односно Зосиму, на царев позив одговорио је Атанарих који је показао званично Прокопијево писмо и изговорио се тиме да су узурпатора Готи сматрали за легитимног цара из Константинове породице. Валенс је одбио да прихвати извињење и да отпусти готске ратнике, него их је задржао у својој служби и разместио их по гарнизонима Тракије. Затим је почео да припрема поход против Гота како би повратио углед и казнио варваре због кршења претходног мировног споразума.

По вестима савременика догађаја Амијана Марцелина, Валенс је лично прелазио Дунав 367. и 368. године, али није успео да оствари упечатљивији успех. Тек у трећем походу 369. године Валенс је прешао реку код Новиодунума у Добруџи и прво је напао Грејтунге негде у данашњој Бесарабији, а затим је успео да наметне отворену битку Атанариху и његовим људима. Атанарих, за кога Амијан доста непрецизно каже да је био тада најмоћнији владар (међу Готима), дао се у бекство после првобитног лакшег сукоба са Римљанима. Пошто је ратна сезона већ била поодамкла, Валенс се није упустио у гоњење Атанариха већ се вратио у зимовник у Марцијанопољ (данас Девња у Бугарској).

Трогодишње присуство римске војске у Готији, као и стална пустошења и ратни напори довели су Готе у тешку оскудицу. Прилике су погоршале пошто је Валенс извршио блокаду границе којом је онемогућена дотада плодна трговина дуж Дунава између Гота и царских поданика. У позно лето 369, након што су Готи упутили неколико посланстава цару, мир је склопљен и најпосле утаначен на сусрету између Валенса и Атанариха. Поштујући Атанарихову заклетву коју је дао оцу на самрти да неће ногом крочити на римску територију, а опет чувајући и своје достојанство да као римски цар не иде на ноге варварском поглавару, Валенс је организовао сусрет на средини Дунава. Док је цар био са својим гардистима у броду на весла, са друге стране био је Атанарих са својом пратњом, исто тако у броду. Валенс је овим споразумом ограничио слободну трговину Гота са дунавским провинцијама и свео је на два иначе неименована града. Готи су такође морали да пристану на давање талаца и престанак исплаћивања новчаних субвенција. По Сократу Схоластику, историчару цркве са почетка 5. века, Валенс је након склапања мира почео да плански шаље аријанске мисионаре у Готију. Након тога, у рано пролеће 370. август Валенс је кренуо на исток царства због све јачег притиска Персијанаца.

Што се Атанариха тиче, споразум из 369. је био доста неповољнији за Готе од споразума склопљеног 332. са царем Константином, те је врло могуће да је због тога Атанарих почео да губи популарност и присталице. Обнову свог ауторитета Атанарих је изгледа започео прогоном хришћана који су посматрани као проримски елеменат унутар готског друштва. Око 370. године, избио је сукоб са другим вођом Тервинга, Фритигерном који је вероватно устао у заштиту аријанских хришћана и кога је помогао византијски цар. Фритигерн је у знак захвалности прихватио аријанско хришћанство, веру коју је исповедао цар Валенс. Сократ Схоластик, Зосим и Созомен помињу овај сукоб, док Амијан Марцелин не бележи никакву врсту сукоба између ове двојице тервиншких вођа. У сваком случају, прогон хришћана који је Атанарих покренуо унео је даљу нестабилност у тервиншко друштво, довео до распарчавања дотада јединственог племенског савеза и поновног уплитања Римљана који нису пропустили прилику да војно помогну Фритигерна.

Најезда Хуна

Хуни, Римљанима дотада непозната скупина варвара, су 375. прешли Дон и заједно са потчињеним Аланима напали Грејтунге, други већи готски савез који нам је познат. Пошто су двојица краљева Грејтунга страдали у борби са Хунима, бар део ових Гота је под вођством Алатеја и Сафрака, старатеља малолетног краља Видериха, кренуо у сеобу западно од Дњестра. Атанарих је наводно тек у том тренутку сазнао за догађаје на истоку и улогорио се на обали Дњестра са намером да се одупре Хунима. Затим је послао извидницу на исток преко реке, али су Хуни у току ноћи заобишли извидницу, прешли реку и извршили директан напад на Атанарихове ратнике. Атанарих је, изненађен овим препадом, ипак успео да се извуче уз минималне губитке.

Након овог пораза, Атанарих је окупио велику групу дунавских Гота између река Сирет и Прут и почео да утврђује јужно крило централне молдавске висоравни дуж тока реке Прут све до ушћа у Дунав. Међутим, Хуни су их опет напали и само захваљујући великом плену који су носили са собом, Атанарихова војска је избегла најгору судбину.

Глад је завладала међу Атанариховим следбеницима који су се налазили у незавидној ситуацији, неспособни да се супротставе новом непријатељу. Атанарих је бивао све непопуларнији — рат против Валенса и неповољан споразум, као и прогон хришћана који је следио у једној верски подељеној заједници нарушили су његов углед, да би се сада показао неспособним да одбрани готски народ од нападача. Атанариха су стога његови дотадашњи следбеници почели убрзано да напуштају. Већина Тервинга је изгледа желела да се пред Хунима склони на територију царства и у рано пролеће 376. веће групе Тервинга су се појавиле на обали Дунава тражећи да им се одобри прелазак у римску Тракију. По Амијану Марцелину преговоре са римским властима водила су два краља, Алавив и Фритигерн, који је од раније био познат Римљанима. Поред ове, веће групе Тервинга, на Дунаву се појавила и једна мања група коју је предводио Атанарих. Он је наводно размишљао да такође затражи да му се одобри прелазак на римско тле, али се устручавао да пошаље молбу Валенсу рачунајући да ће га цар одбити као старог непријатеља и притом додатно понизити. У касно лето 376. Валенс је из далеке Антиохије одобрио да се дозволи прелазак Готима које су представљали Алавив и Фритигерн. Убрзо пошто је већој групи Тервинга дозвољен прелазак, на Дунаву су се појавили и Витерихови Грејтунзи који су такође молили да их Валенс прими. Атанарих је остао на Дунаву са својим присталицама, којих је могло бити од 3.000 до 5.000 људи [3], а затим се, када је Грејтунзима одбијен прелазак реке, повукао северно од реке и склонио у Карпате.

Пад и смрт

Између 376. и 380. године Атанарих и његови људи су се населили на територији са које су растерали Сармате и која се налазила негде на Карпатима. Међутим, 380. године, Атанариха су, на Фритигерново подстицање, отерали његови људи, након чега је бивши тервиншки вођа отишао у Константинопољ. У међувремену, Валенс је убијен у борби са Готима код Хадријанопоља (данашње Једрене на границу Бугарске и Турске) 378. и источноримски престо је 379. заузео Теодосије I. Пошто су се Готи, којима је Валенс 376. одобрио насељавање на римским територијама, након битке разишли у потрази за пленом по централном Балкану, Теодосије је са новоокупљеном војском морао да са њима води неизвесну борбу. Атанариха је стога цар Теодосије I веома лепо дочекао и угостио 14. јануара 381. године у источноримској престоници Цариграду. Некадашњи врховни поглавар Тервинга Атанарих сада је спао на најоданију малобројну пратњу и није имао никакав утицај на Готе који су харали по римским провинцијама. Пошто је био политички безопасан, Атанарих је био од користи новом цару који се није могао похвалити убедљивијом победом над Готима. Теодосије је добровољну предају старог Атанариха могао представити као праву победу над дотада непораженим варварином, док се, са друге стране, представио разједињеним Готима као заштитник њиховог старог поглавара. Нешто касније, 25. јануара 381. године, Атанарих је умро, а Теодосије му је приредио свечани спровод који је обављен по римским и хришћанским обредима. И на овај начин Теодосије је желео да потврди преимућство над Атанарихом. Готе из Атанарихове пратње Теодосије је задржао у својој служби.

Атанарих и хришћани

Атанарик је био познат по суровим прогонима хришћана. Још је Атанарихов отац 348. прогањао аријанске хришћане, међу којима се налазио и Улфила, епископ Гота и преводилац Светог писма на готски за који је осмислио и посебно писмо. Прогоњене аријанце је прихватио Констанције II (337—361) и доделио им земљу на северу данашње Бугарске, одакле је Улфила радио на ширењу аријанства до краја свог живота. Атанарих је покренуо други значајнији прогон хришћана међу Тервинзима одмах након склапања споразума са Валенсом 369. године који је трајао барем до 372. године. Као што је већ споменуто, Валенс је после 369. почео да шаље аријанске мисионаре у крајеве северно од Дунава. За разлику од ранијег прогона, хришћански мученици који су пострадали током Атанариховог прогона нису били су аријанци, већ присталице никејског хришћанства. Најпознатији мученик био је свети Сава Готски који је пострадао 12. априла 372. пошто је био подвргнут вишедневном мучењу јер је одбио да једе месо животиња жртвованих у готским паганским обредима. Поред тога, листа мученика сачувана је и у Кизику у Малој Азији где су реликвије мученика биле пребачене захваљујући бризи извесне Дулциле, ћерке готске краљице Гате. Овај прогон је искористио Фритигерн у борби против Атанариха, уставши у одбрану прогоњених хришћана, да би затим, у знак захвалности за подршку коју му је пружао Валенс, такође прихватио аријанство. Није у потпуности јасно ни када се тачно Фритигерн покрстио, ни да ли је његово преобраћење било једини и главни разлог да зарати са Атанарихом или се на промену вере определио пошто је примио Валенсову војну помоћ. Хришћанство је узроковало поделе у готском друштву и међу самом елитом тако да поред краљева који су спроводили прогон, попут Вигуриха и Ротестеја, који су нам познати из Савиног житија, било је и следбеника хришћанске вере било у аријанском или у никејском виду.

Атанарихова титула и положај

Атанарих је, као што је наведено, у римским изворима титулисан као судија (лат. iudex), док га је Амброзије Милански крајем 4. столећа назвао и судијом краљева (лат. iudex regum). У одређивању Атанариховог положаја унутар готског друштва главни проблем представља непознавање готске терминологије и друштвених односа у 4. веку, односно познавање готске, као и историје осталих варварских народа, искључиво из визуре грчко-римских аутора. Уколико прихватимо тумачење да је готска реч за судију (гот. tiudans) коришћена у преводу црквеног календара како би се превела грчка реч василевс (грч. Βασιλεύς) тј. цар, то би представљало значајан индикатор Атанариховог друштвеног положаја[4]. Поред судије, међу Тервинзима је постојало и више краљева попут Вигуриха и Ротестеја, али и поглавара нижег ранга.

Пошто се Атанарих морао оцу заклети да неће ступити на римско тло, могуће је да је пре свега заклетва била део иницијације и да је поред тога титула судије била наследна унутар исте породице[5]. У науци се доста спекулисало о обиму Атанарихове власти, али о томе не постоји консензус. Процене крећу од тога да тервиншки судија био номинални главешина који је посредовао између завађених кланова и поглавара, до оцене да је у питању био готово наследни монарх. Са друге стране, примери забележени у Страдању Светог Саве Готског показују да је врховни поглавар Тервинга могао да наложи аристократији да спроведе прогон хришћана, али се ту његова улога завршавала. Наиме, у племенском друштву Тервинга међусобна солидарност припадника исте сеоске заједнице била је јача и од воље великаша и од верских разлика.

Претходник: Тервиншки судија Наследник:
непознат (365—376) Фритигерн

Напомене

Библиографија

Литература

  1. P. J. Heather. Goths and Romans, 332—489, Clarendon Press, Oxford, England, 1991. (ISBN-0-19-820234-2)
  2. Kulikowski M. Rome's Gothic Wars, From the Third Century to Alaric, Cambridge 2006.
  3. Lenski N. The Failure of Empire, Valens and the Roman State in the Fourth Century A. D., Berkley—Los Angeles—London 2002.
  4. The Prosopography of the Later Roman Empire I: A.D. 260-395, ed. A.H.M. Jones, J.R. Martindale and J.Morris, Cambridge 1971, стр. 120.
  5. Wolfram H. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997. ISBN-0-520-08511-6
  6. Зечевић Н. Византија и Готи на Балкану у IV и V веку, Београд 2002.

Референце

1. Kulikowski, стр. 14-15.
2. Heather, стр 30; Kulkowski, стр. 85.
3. Heather, стр. 13.
4. Kulikowski, стр. 101.
5. Heather, стр. 99
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported