Анто Бабић (3. јануар 1899, Граховик код Травника, Аустроугарска — 12. јануара 1974, сарајево, СФРЈ) је био југословенски историчар.
Биографија
Школовао се у Травнику а историју је студирао на Филозофском факултету Универзитета у Загребу између 1920. и 1923. године. У Сарајеву је радио као професор у тамошњој гимназији и ту је почео да се бави научним радом. Радове је почео да објављује 1928. године. Био је прокомунистички оријентисан па се укључио у Народноослободилачки покрет и политичке структуре које је успостављала Комунистичка партија Југославије. У рату је био члан АВНОЈ-а и председништва ЗАВНО БиХ-а. Након окончања Другог светског рата био је министар просвете у републичкој влади и потпредседник Президијума Скупштине БиХ. Од почетка педесетих година 20. века повлачи се из активног политичког живота и своју делатност везује за рад Универзитета у Сарајеву, установи чијем је успостављању и сам допринео. Бабић је био члан Научног друштва одакле се временом развила Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине. Постао је члан САНУ 1965. године. На Универзитету је до пензионисања 1970. године предавао средњовековну историју.
Научни рад
Бабићев научни рад био је концентрисан на изучавање историје Босне и Херцеговине. У првим радовима није доносио нове истраживачке резултате већ је претходна истраживања сумирао и истакао неке до тада слабо проучене теме (село у средњовековној Босни, владарска канцеларија босанских средњовековних владара). Током педесетих бавио се питањима из историје права и државе, структуром и карактером државе и проблемом вазалитета. Бабић се као историчар чврсто ослањао на грађу па је тако успео да одоли преовлађујућим представама о средњовековној историји изниклим из марксистичке друштвене теорије. Такође је настојао да искључи било какав уплив савремене верске или националне проблематике у изучавање средњовековне Босне. Сима Ћирковић наводи да је његова студија О питању формирања средњовјековне босанске државе (1955) тако пажљиво писана да је немогуће препознати националност аутора. Бавио се и проблематиком специфичних црквених прилика у средњовековној Босни. Ту је прихватио основне концепције Фрање Рачког према коме је црква босанска имала дуалистички јеретички карактер. У овој области није понудио нова решења нити је проширио изворну подлогу ранијих интерпретација што су му критичари замерали (посебно Ј. Шидак). У последњим годинама живота бавио се културним приликама на двору и историјом дипломатске службе. Његови бројни радови, заједно са књигом Босански херетици (1963), прештампани су у књизи Из историје средњовјековне Босне. Одломци које је писао припремајући синтезу о средњовековној Босни објављени су постхумно у књизи Прилози за историју Босне и Херцеговине (том први, 1987). Библиографија Бабићевих радова објављена је у Радовима Филозофског факултета у Сарајеву 4 за 1968. годину.
Литература
- Бабић, Анто (С. Ћирковић, стр. 266—267), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.