Андреј Митровић

Андреј Митровић, српски историчар, фотографија.

Андреј Митровић (Крагујевац, 17. април 1937—25/26. август 2013) је био српски историчар и академик САНУ.

Школовао се у Крагујевцу а историју је студирао на Филозофском факултету у Београду. Његов академски рад везан је углавном за Филозофски факултет у Београду где је прошао кроз сва наставно-научна звања и где је радио од 1961. године до пензионисања 2004. године. Миторвић је историчар широких истраживачких интересовања. У својим раним радовима бавио се делегацијом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919—1920. године и другим питањима у вези са конституисањем нове југословенске државе. Већи број радова посветио је историји Европе између два светска рата, посебно се бавећи ауторитарним идеологијама и њиховом утицају у европској политичкој историји. Већ 1974. године објавио је синтезу о политичкој историји међуратне Европе под насловом Време нетрпељивих. У више наврата је истраживао однос између историје, политике, идеологије и уметничког стварања што је резултирало са неколико значајних историографских радова међу којима се истичу књиге Историјско у Чаробном брегу Томаса Мана (1977) и Ангажовано и лепо. Уметност у раздобљу светских ратова 1914—1945. (1983). Велику пажњу посветио је развоју политике Централних сила у Југоисточној Европи са тежиштем на месту Србије у њиховим стратешким плановима, а бавио се и немачком политиком на Југоистоку између два светска рата, односно концептом допунског привредног подручја, што је представљало пионирски допринос историографији о овом питању. Историја Србије у Првом светском рату такође је била значајно поље његових истрaживања, а овој тематици посветио је неколико књига и одговарајућа поглавља у шестој књизи Историје српског народа коју је и уређивао. По својој посвећености методолошким и теоријским питањима историјске науке Андреј Митровић је био готово јединствена појава у српској историографији. Стална тежња ка новим методолошким поступцима и целовитијем сагледавању историјских токова водиле су га стално ка новим истраживачким проблемима па су неки од његових радова кључни за конституисање српске друштвене историје и историје модернизацијских процеса.

Биографија

Андреј Митровић је рођен у Крагујевцу, 17. априла 1937. године. Крагујевац је био место његовог основношколског и гимназијског образовања. Према речима Милана Ристовића, већ прве послератне године, доба драматичних политичких збивања усмерила су Андреја Митровића ка бављењу историјом а битан интелектуални подстицај дошао је и од његовог оца, који је као француски ђак имао веома богату библиотеку. Митровић је студирао историју на Филозофском факултету у Београду где је, са одличним успехом, дипломирао 1961. године. Међу професорима чија предавања је слушао и који су несумњиво на њега вршили снажан утицај била су и тако истакнута имена историографије попут византолога Георгија Острогорског, истраживача српске средњовековне историје Ивана Божића и великог познаваоца дубровачке и медитеранске историје Јорја Тадића. Митровићеву склоност ка историографском раду уочио је професор Јорјо Тадић и након завршетка студија понудио му је место асистента на катедри за Општу историју новог века (1961). Након три године одбранио је магистарску тезу Априлски преговори о јадранском питању на конференцији мира 1919. на Филозофском факулету у Београду. Докторирао је са дисертацијом Делегација Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира 1919—1920. 1967. године, која је објављена као књига Југославија на конференцији мира 1919—1920. Митровићева академска каријера везана је за Филозофски факултет у Београду где је постао доцент 1967, ванредни професор 1973. и редовни професор 1980. године. Катедру за Општу савремену историју основао је 1985. године и на њеном челу је био до пензионисања 2004. године.

Насловна страница првог броја Годишњака за друштвену историју из 1994. године.

Уређивао је Нолитову библиотеку Историја, библиотеку Историјска мисао Српске књижевне задруге и библиотеку Истраживања историје ЦИД-а из Подгорице. Митровић је био члан уређивачког одбора Историје српског народа у издању Српске књижевне задруге а такође је обављао дужност уредника шестог тома ове едиције. Уређивао је Историјски гласник, један од водећих српских историографских часописа. Са групом сарадника покренуо је часопис Годишњак за друштвену историју 1994. године а четири године након тога учествовао је у формирању Удружења за друштвену историју (1998). Од децембра 1998. године био је члан Управног одбора српско-немачке Михаило Жикић фондације и председник њеног Научног савета између 1999. и 2002. године. Учествовао је у раду редакције часописа Österreichischen Osthefte и био је члан научног савета Jahrbuch für Geschichte und Kultur Südosteuropas. У више наврата је награђиван за свој историографски рад. Године 1975. добио је Октобарску награду града Београда за књигу Време нетрпељивих, Хердерову награду за допринос историографији добио је 2001. а Медаљу Константина Јиречека Друштва за Југоисточну Европу 2004. године. Изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности 1998. године а 2006. за дописног члана Црногорске академије наука и умјетности. Председавао је Одбором САНУ за историју 20. века. Између осталог држао је предавања и у Атини, Анкони, Бечу, Берлину, Брауншвајгу, Бремену, Целовецу, Грацу, Дрездену, Хамбургу, Клагенфурту, Мајнцу, Медисону, Риму, Софији, Трсту и Варни. Истраживао је у архивима Београда, Загреба, Дубровника, Беча, Берлина, Бона, Дортмунда, Фрајбурга, Франкфурта, Хамбурга, Лајпцига, Мајнца, Париза, Штутгарта, Рима и Ремса. Од изузетног значаја је и педагошки рад Андреја Митровића. Он је био ментор великог броја магистарских радова и докторских дисертација. Како Милан Ристовић наводи охрабривао је студенте да бирају важне теме из српске, југословенске и европске историје, да уносе методолошке новине али да истовремено своја истраживања чврсто заснују на архивским истраживањима. Под менторством Андреја Митровића своје магистарске тезе писали су између осталих и Никола Марковић, Божица Младеновић, Дубравка Стојановић, Ненад Петровић, Мирослав Јовановић, Зоран Јањетовић, Весна Димитријевић, Горан Милорадовић, Весна Алексић, Радина Вучетић-Младеновић а докторске дисертације Енес Милак, Дуња Херцигоња, Милан Ристовић, Бранка Прпа, Предраг Ј. Марковић, Божица Малденовић, Мирослав Јовановић, Дубравка Стојановић, Ранка Гашић, Зоран Јањетовић, Олга Манојловић Пинтар, Владислав Марјановић и Хорхе Сантос Карваљо.

Од средине 70-их година на Филозофском факултету у Београду је организовао Округли сто, својеврсни дебатни кљуб и школу модерне историографије. На тим неформалним окупљањима учествовала су и нека од водећих имена европске историографије, затим његове колеге са Филозофског факултета али и студенти и истраживачи у другим областима друштвених наука заинтересовани за историографију. Својим педагошким и научним радом Андреј Митровић је дао фундаментално важне доприносе истраживачком и методолошком развоју српске историографије. Његова истраживачка интересовања била су веома разуђена а истраживачки резултати веома обимни, разноврсни и иновативни.

Андреј Митровић је преминуо у Београду 25/26. августа 2013. године.

Историографски рад

Разноврсна истраживачка интересовања Андреја Митровића могу се поделити на неколико тематских целина: истраживање политике Аустро-Угарске и Немачке на европском југоистоку почетком 20. века, историју Србије у Првом светском рату, стварање Југославије и њен положај на Версајској конференцији, однос између политике и уметности у европској историји 20. века, методолошки проблеми савремене историјске науке и историју банкарства у Србији крајем 19. и у 20. веку. Такође се интензивно бавио проучавањем европске историје између два светска рата и историјом тоталитарних идеологија 20. века. Што се тиче територијалног опсега његових истраживачких интересовања он се може разумети у виду неколико концентричних кругова који обухватају Србију, Југославију, Југоисточну Европу и на крају цео европски континент. Углавном се бавио темама које су хронолошки обухватале период од 1878. до 1945. године. Своје истраживачке резултате уобличавао је у виду различитих историографских радова, од прилога и новинских чланака, преко расправа и монографија, до историјских синтеза.

Версајска конференција и стварање Југославије

У својим раним радовима Митровић се, у контексту свог рада на докторској дисертацији, бавио спољнополитичким положајем новостворене југословенске државе. Своја истраживања о положају Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Версајској конференцији уобличио је у виду неколико расправа (Задарско питање на Конференцији мира 1919. Од отварања Конференције до потписивања мировног уговора са Немачком, Априлски преговори о јадранском питању на Конференцији мира 1919, Мировна делегација Краљевине СХС и декларација В. Вилсона од 23. априла 1919) и две монографије Југославија на конференцији мира 1919—1920. (1969) и Разграничавање Југославије са Мађарском и Румунијом 1919—1920. Прилог проучавању југословенске политике на конференцији мира у Паризу (1975). Већ у овим монографијама до изражаја је дошла методолошка иновативност у истраживачком поступку андреја Митровића. Учешће делгације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији он је схватио као једну сложену историјску ситуацију, где није потребно само испитати дипломатске иступе ове делегације и резултате њеног рада већ односе између појединих њених чланова, поступке у високим телима југословенске државе и њихов међуоднос и на тај начин испитати како се политика југословенске делегације формирала и спроводила у пракси. Истраживање деловања делегације Краљевин СХС водило га је питању шта је у тим првим месецима постојања уопште била та држава, у идеолошком, друштвеном, економском и националном смислу.

Историја међуратне Европе

Већ 1974. године објавио је у издању Српске књижевне задруге синтезу о европској историји између два светска рата под насловом Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе 1919—1939. Друго издање ове књиге објављено је 1998. а треће 2004. године. Иако као кључну тему истиче политичку историју великих држава Европе Андреј Митровић се није ограничио на ову проблематику већ је настојао да да и идеолошки портрет тог доба, укаже на кључна интелектуана струјања која су га обликовала и лидере који су предводили најзначајније европске државе. Према његовом мишљењу централна тема овог раздобља европске историје су ауторитарни покрети и изазов који су они упутили грађанском друштву и социјалистичкој идеологији која је имплементирана као државна идеологија у Совјетском савезу. Ауторитарне идеологије су, даље наводи, за две и по деценије биле у центру европских политичких збивања, али оне никада нису биле једина политичка опција нити су дугорочно суштински важна историјска појава. Тематски и хронолошки књига обухвата дипломатске потезе који су водили формирању европске политичке карте после Првог светског рата, Париску мировну конференцију, настајање нових политичких формација под утицајем екстремних идеологија, левичарских у Совјетском савезу и другим европским државама, где ове левичарске револуције нису имале успеха, и десничарским у Италији и Немачкој. Време нетрпељивих идеологија, како га је окарактерисао Андреј Митровић, упутило је снажан изазов грађанској демократији која је настојала да политичким средствима 20-их и 30-их година пронађе компромисно решење. Такође се овде први пут позабавио темом односа између уметности, уметничког стварања и ауторитарних режима, коју ће касније у више наврата истраживати. Ауторитарним идеологијама бавио се и у популарно писаној књизи Фашизам и нацизам објављеној у Београду 1979. године.

Аустро-Угарска политика и Србија у Првом светском рату

Други значајан тематски круг историографских истраживања Андреја Митровића је политика Аустро-Угарске и Немачке према Србији и Балкану почетком 20. века и историја Србије и уопште српског народа током Првог светског рата. Политика централних сила на балканском простору прошла је дуг пут до свог коначног идеолошког, економског, дипломатског и војностратешког уобличавања. Велике централноевропске силе, Немачка и Аустро-Угарска постепено су развијале моделе продора на Балкан и ова њихова планирања била су у средишту пажње Митровићевих истраживачких интересовања током седамдесетих и почетком осамдесетих година. Свој истраживачки рад у већем броју домаћих и страних архива (претежно немачких и аустријских) заокружио је књигом Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908—1918. (1981, друго издање 2010). Иако од превасходног значаја за српску историју и историјску науку ова књига има и шири значај јер се бави формирањем ратних циљева Централних сила, што је тема која у историографији о Првом светском рату има врло истакнуто место. Политика према Балкану имала је врло истакнуто место у плановима Централних сила, као сегмент њиховог продора на Исток, односно Југоисток. Берлин и Беч су, према Митровићевим истраживањима, имали намеру да се сукоб између Аустро-Угарске и Србије разреши војним путем и њеним потпуним сломом а такво планирање је непосредно проистекло из међународне кризе коју је изазвала анексија Босне и Херцеговине 1908. године. За Немачку и Аустро-Угарску Србија је требала да буде прва жртва њихове империјалистичке политике, док би Аустро-Угарској разрачунавање са Србијом додатно послужилa и као демонстрација моћи према унутрашњим незадовољницима. За Немачку је оваква аустроугарска политика требало да послужи само као прва етапа у њеној светској политици која је тежила стварању империје у Европи, на Блиском Истоку, у средњој Африци и неким далекоисточним архипелазима. Сарајевски атентан је, према Митровићевом мишљењу, искоришћен као демагошки изговор.

Истом тематском кругу припадају и две монографије о Србији у Првом светском рату: Србија у Првом светском рату (1984) и Устаничке борбе у Србији 1916—1918. (1987) као и опширан преглед српске историје у Првом светском рату у шестој књизи Историје српског народа. Митровић се у овим књигама није ограничио на праћење ратних дејстава, односно хронику војнополитичких догађаја, већ је настојао да да један вишедимензионалан преглед војне, политичке, дипломатске и идеолошке (југословенско питање) историје Србије у Великом рату. Он истовремено прати дипломатске и војне активности српске Владе и промене у друштву које су ратна дејства изазвала, судбину државе и војске у емиграцији и окупациони систем, репресију и злочине над становништвом, исцрпљивање привредних и људских ресурса на државној територији. Велику пажњу посветио је и односу између политичке и војне елите, сукобима у емиграцији, покретом отпора у земљи, демографским губицима које је Србија претрпела, ослобођењем и формирањем југословенске државе. У питању је, како Милан Ристовић примећује, изузетно комплексна анализа великог распона питања. Нека од њих, због недостатка грађе или општег карактера студије, Андреј Митровић није успео до краја да разреши али је указао на правце будућих истраживања српске историје у Првом светском рату. Књига о Србији у Првом светском рату доживела је и енглеско издање Serbias' Great War 1914—1918. које је објављено у Лондону 2007. године. Својеврстан продужетак истраживања историје Србије у Првом светском рату је студија Устаничке борбе у Србији 1916—1918. која се бави отпором српског становништва окупационом режиму који су успоставиле Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска. Устанак који је избио крајем зиме и почетком пролећа 1917. био је последица тешког окупационог режима, спонтаног народног покрета и активности комитских чета. Устанак је, уз сурове репресалије угушен, али је спорадични оружани отпор настављен до краја рата. Иако релативно уске тематике, ова монографије се на задржава само на питању оружаног отпора него, заснивајући се на широком изворном материјалу, даје слику српског друштва под окупацијом. Митровић наглашава да је становништво и поред тешких демографских губитака, колективне трауме оличене у војном поразу током целог окупационог периода налазило снаге за различите облике активног и пасивног отпора. Митровић то друштво означава као друштво отпора. Ова монографија је богатством свог садржаја представљала суштински важан допринос изучавању српске историје од 1916. до 1918. године, и пружање једног свеобухватног погледа на друштво под окупацијом. Посебну студију Митровић је посветио Топличком устанку (Топлички устанак. Место у српској историји, Београд 1993).

Уметност и историја

Бавећи се историјом 20. века Митровићу је рано пажњу привукло и питање односа између историје и уметности. Питања о односу између уметничког стварања и политичких доктрина, положаја уметника у друштву, његовог односа са политичким и идеолошким окружењем, била су посебно истраживачко поље Андреја Митровића и прилика да сложеним методолошким поступцима искористи уметничко дело као извор за разумевање историјског развоја. Овим питањима бавио се већ у својој књизи Време нетрпељивих а прва посебна студија о овим проблемима је књига Историјско у Чаробном брегу Тоамса Мана објављена 1977. године. Бављење оваквом тематиком пружило је Митровићу прилику за интердисциплинарно истраживање, које инсистира на сталном преиспитивању методолошког поступка. Митровић је роман немачког књижевника разумео као кључно дело за разумевање Томаса Мана али и као дело које води ка разумевању идеолошких сучељавања времена о коме Ман пише. Ман је, како Митровић наводи, био дубоко запитан над политичким проблемима своје епохе па његово дело тако припада и политичкој историји, иако је он пре свега био књижевник. Сумње, стрепње и надања кроз које пролазе личности романа, по Митровићевом мишљењу, могу се разумети као идејни ломови кроз које су пролазили Ман и његови савременици. Ова књига је у време свог појављивања, била јединствени истраживачки покушај у српској историографији и њоме је Митровић указао на пут како се може испитивати једна епоха кроз њено књижевно наслеђе.

Односом између уметничког стварања и политике, утицајем политичких идеологија на уметност, посебно на ликовне уметности, позабавио се у књизи Ангажовано и лепо. Уметност у раздобљу светских ратова 1914—1945. (1983). Полазиште за ову књигу била је телевизијска серија Време нетрпељивих чији је аутор био Митровић. У овој књизи настојао је да испита, како сам наводи, уметничко стварања као део целокупних историјских токова, политичких, идеолошких, друштвених и привредних, а не да прикаже историју уметности у првој половини 20. века. Сам је књигу окарактерисао као политичку историју уметности у првој половини 20. века. Сличним питањима бавио се и у низу каснијих есаја од којих су неки сабрани у књизи Ћудљива муза. Огледи о историјском, научном и уметничком (Ваљево, 1992). Проблемом интелектуалца и уметника у политици бавио се и у контексту српске историје, објављујући више радова о песницима и дипломатама Милану Ракићу и Јовану Дучићу. Такође је приредио Ракићева конзулска писма (Милан Ракић. Конзулска писма 1905—1911, Београд 1985)

Немачка и Југоисток Европе

Уз неколицину немачких историчара, Андреј Митровић је био међу првим истраживачима који су отворили тему о немачкој политици према југоисточној Европи као допунском привредном простору између два светска рата. Серију својих радова о овом питању отворио је чланком Нацистичка идеја великог привредног простора и Југоисточна Европа (објављен у Зборнику Филозофског факултета у Београду XI-1) а касније му се враћао у више мањих радова. Петнаестак чланака и краћих студија резултирало је континуираним прегледом главних токова немачке војне, привредне и политичке стратегије на простору Југоисточне Европе од почетка 20. века до Другог светског рата. Неке од резутата тих истраживања Митровић је укљичио у књигу Продор на Балкан и радове о историји Србије у Првом светском рату. У вези са овом тематиком објавио је и радове: Немачке и италијанске тежње за Новим поретком и југоисточна Европа (Историјски гласник II (1972), 47—86), Нови поредак и југоисточна Европа (Немачка и Италија према југоистоку Европе почетком Другог светског рата (зборник радова Устанак у Југославији 1941. године и Европа, уредио Васа Чубриловић, Београд 1973), Ergänzungswirtschaft. О теорији јединственог привредног подручја Трећег Рајха и југоисточне Европе 1933—1941. године (Историјски часопис XIII, 3—4 (1974), 5—42) и Немачки привредни простор и југоисточна Европа 1933. године (Историјски часопис XXI (1974), 225—240).

Банке и модернизација у Србији

Као наставак истраживања утицаја великих сила на простору Балкана и посебно на простору Србије уследила су Митровићева истраживања утицаја банака у историји модерне Србије, као институција кроз које се тај утицај спроводио у дело. Митровић је петнаест година обављао истраживања у архивима Француске, Немачке, Аустрије, Велике Британије испитијући деловање банака ових дражава на простору Србије. Резултате ових истраживања објавио је у већем броју мањих радова а заокружио их је монографијом Стране банке у Србији 1878—1914. Политика, прогрес, европски оквири (Београд, 2004). У овој монографији пажња је пре свега усмерена на улогу страног капитала у модернизацијским процесима у Србији, његово место у политичким дешавањима и појаву конкурентности међу страним банкама која је била одраз политичке конкурентности држава из којих су долазиле (политичност банака). Банке су у српској историји с краја 19. и почетка 20. века биле међу најважнијим катализаторима прогреса, али су неретко биле и подстрекивачи ривалства држава око привредних ресурса. Заједно са групом аутора остварио је своју идеју о писању историје српске Народне банке (Народна банка 1884—2004, Београд 2004; исте године у Београду шпампано је издање књиге на енглеском језику National Bank 1884—2004). Поред историје банака, српској историји 19. века посвећена је и збирка докумената Србија 1878: Документи коју је Митровић приредио заједно са Михаилом Војводићем и Драгољубом Живојиновићем (Београд, 1978).

Методологија историјске науке

Од почетка научно-истраживачког рада Андреј Митровић је велику пажњу посвећивао проблемима из методологије историјске науке и историје историографије. Своја размишљања о методолошким проблемима заснивао је на властитом истраживачком искуству и на сталном праћењу важних токова европске и светске историографије и теорије историјске науке. Важно извориште његових методолошких разматрања била су и истраживања у области историје историографије. Митровића је стално заокупљало питање о смислу посла историчара, његовој друштвеној улози и месту у токовима савременог доба. Као историчар који се бавио актуелним питањима савремене српске историје није избегавао да у јавности износи ставове о различитим питањима, нарочито јер се његово научно и јавно деловање поклапало са временом распада Југославије и тешким политичким последицама које су ова дешавања изазвала. У јавном деловању инсистирао је на интелектуалном интегритету и строгим захтевима историјске науке, сматрајући да историјска истина не сме да се подреди митском схватању прошлости и да само рационално, дубоко промишљено разумевање прошлих догађаја има своју вредност при разумевању актуелних збивања.

Као полазиште својих разматрања о историографији често је узимао неко уметничко дело (Пикасову Гернику, Далактроове слике Хомер и Слобода предводи народ, Чаробни брег Томаса Мана, филмове 20. век Бертолучија и Кабаре Боба Фосија) у коме је настојао да протумачи историчне елементе, указујући да се знања о прошлости могу проширивати и на тај начин. Његово инсистирање на испитивању историјског у уметничким делима засновано је на схватању да је историја у ствари целина свих појава везаних за друштвени живот човека кроз време и да се само аналитичким захватима може упорно остваривати схватање о целовитости историје. Своја најважнија размишљања о теорији историјске науке објавио је у књизи Расправљање са Клио о историји, историјској свести и историографији. Теорији и методологији историјске науке и односу између историјске науке и уметности посветио је још три књиге: Ћудљива муза, Пропитивање Клио. Огледи о теоријском у историографији (1996) и Клио пред искушењима и расправљање са Клио (2001). Важан осврт на теоријска питање историографије дао је и у тексту Фриц Фишер и немачко суочавање са прошлошћу који је објављен као предговор Фишерове књиге Савез елита коју је Митровић и превео на српски језик (Београд, 1979). Митровић је био свестан проблема који су водили у политичко, друштвено и интелектуано разарање југословенске државе почетком 90-их година и увиђао је искушења која су стајала пред српским друштвом. Увиђао је како у новим политичким околностима долази до некритичког сагледавања прошлости. С тим у вези указао је на, како је сам назвао три беспућа у историју, односно на три начина на који су савременици вршили насеље над прошлошћу: инсистирањем да прошлост треба заборавити, да се прошлост може и мора поништити и да се селективним приступом на основу ненаучних мерила дође до идеологизоване, подобне слике прошлости која би била у складу са неким савременим политичким интересом. Својим увидима Митровић је указао на сва она искушења на која ће наићи историјска наука, која су водила ка бујању ненаучних и псеудоисториографских схватања прошлости. Историји историографије Андреј Митровић је посветио више краћих чланака, пишући о истакнутим српским историчарима Стојану Новаковићу и Слободану Јовановићу и немачком историчару Леополду Ранкеу и његовом делу о Српској револуцији. У зборнику Стојану Новаковићу у спомен. О осамдесетогодишњици смрти, који је и уредио (Београд, 1996), објавио је текст Љубав и поштовање за Леополда Ранкеа. Прилог схватању научности Стојана Новаковића. Велику пажњу Митровић је посветио истраживању дела и схватања историографије Леополда Ранкеа, једног од зачетника научне историографије. Своја истраживања Ранкеа Митровић је започео писањем о Ракеовом бављењу српском историјом да би потом прешао на његово схватање научности, објективности и историјске истине. Митровић је изнео мишљење да је под утицајем саврмених историографских тенденција, оличиних у историографским правцима школе Анала и Социјалне историјске науке, дошло до оспоравања кључних појмова историографије заснованим на Ранкеовом наслеђу, пре свега до преиспитивања његовог схватања историјске објективности. У својим студијама Митровић је настојао да реактуелизује неке од кључних тема Ранкеовог историографског метода, која задржавају свој високи значај и у модерној историографији.

Митровић је учествовао на великом броју научних скупова, уређивао је неколико зборника историографских радова а држао је предавања на различитим универзитетима. Радио је такође на популарисању историографских сазнања, објављујући чланке у дневним новинама и магазинима, иступајући у јавности кроз новинске и телевизијске интервјуе (његови интервјуи о различитим савременим питањима сабрани су у књизи Време деструктивних. Интервјуи, приредио Д. Штављанин, Чачак, 1998). Објавио је и књигу о Прекретнице новије срспке историје (Крагујевац, 1995). Односу између културе и историје, односно историографије, посветио је и књиге О Божјој држави и злом спасењу (Београд, 2007) и Култура и историја (Београд, 2009).

Литература

• Милан Ристовић, Андреју Митровићу. Поводом седамдесетог рођендана, Годишњак за друштвену историју 1—3 (2006), 8—20.
• Библиографија Андреја Митровића, Годишњак за друштвену историју 1—3 (2006), 21—40.