Ана Савојска
preporucen.png
Ана (Ђована) Савојска
{$caption}
Ана Савојска, минијатура из 14. века, чува се у Виртембершкој државној библиотеци (Württembergische Landesbibliothek) у Штутгарту.
Лични подаци
Датум рођења око 1306.
Место рођења Савоја
Датум смрти око 1365.
Место смрти Солун

Ана (Ђована) Савојска (рођена око 1306, умрла око 1365) била је савојска грофица и друга супруга византијског цара Андроника III Палеолога. У периоду после супругове смрти, од 1341. до 1347. била је један од регената који су владали у корист њеног малолетног сина Јована V Палеолога. Период овог намесништва поклопио се са катастрофалним грађанским ратом који су регенти морали да воде против претендента Јована Кантакузина. После победе Јована VI Кантакузина, Ана је 1351. упућена у Солун где је остала све до своје смрти управљајући градом као својим поседом.

Порекло и удаја

Рођена је око 1306. као ћерка савојског грофа Амадеа V Великог (1285—1323) и Марије од Брабанта. У Савоји је провела детињство, а у октобру 1323. остала је без оца кога је наследио њен полубрат Едoардо (1323—1329). Као девојка боравила је у Паризу где је учествовала у дефилеу удавача пред француским краљем Шарлом IV. Краља је, наводно, заинтригирала Ђованина лепота, па је почео да се распитује о њој. Међутим, у лето 1325. у Савоју је пристигло посланство из далеког Константинопоља са задатком да испроси Ђовану за цара Андроника III Палеолога (1328—1341).[1][2]

Андроник III је, наиме, од 1321. практично био савладар свог деде Андроника II (1282—1328) са којим се иначе стално сукобљавао. Мир између двојице Андроника био је варљив и нестабилан, али је Андроник млађи у фебруару 1325. ипак био крунисан за дединог званичног савладара. Нешто раније, Андроник III је у августу 1324. остао без своје прве супруге Аделаиде–Ирине од Брауншвајга–Грубенхагена са којом је имао само једног сина који је преминуо као одојче.[3] Како се ближио тридесетом рођендану, Андроник III је, под притиском старијег савладара и свог деде, као и државничких обавеза, морао да се поново ожени. На избор невесте за цара изгледа да је пресудан утицај имао Теодор I Палеолог (1306—1338), гроф од Монферата, син Андроника II. Монфератски гроф је у јуну или јулу 1325. боравио у Цариграду и ту је обављено породично саветовање унутар најужег круга владарске династије Палеолога. Већ средином августа византијска делегација је стигла у Савоју предвођена паракимоменом Андроником Торником и византијским официром Жаном од Жиблеа, рођаком латинских краљева Кипра. Едoардо од Савоје је почетком септембра примио угледне посланике у својој алпској престоници у Шамберију. Преговори су, по свему судећи, текли без већих потешкоћа и брачни уговор је закључен 22. септембра 1325. године.[4]

Ђованин пут у Цариград био је дуг и не претерано угодан будући да је путовала током јесењих и зимских месеци. Са пратњом коју су чинили њен исповедник, три фрањевца и неколико витезова и дворских дама, савојска грофица је кренула на пут крајем септембра. Период од 18. октобра до краја новембра 1325. провела је у приморској Савони, недалеко од Ђенове. Крајем новембра Ђована је пошла на прекоморско путовање у Константинопољ, а на своје одредиште стигла је у фебруару 1326. године. Пловидба је, по свему судећи, била тешка и заморна, тако да је царска невеста по доласку у Константинопољ пала у болесничку постељу. Тиме је венчање одложено све до октобра 1326. када се Андроник III оженио са Ђованом, која је прешла у православље и добила име Ана. Након венчања, Ана је такође крунисана за царицу.[5]

Брак са Андроником III

Почетак другог брака Андроника III показао се прилично драматичним. Младенци су у пратњи Андрониковог најближег пријатеља и саветника Јована Кантакузина кренули у трачки град Дидимотику, где се налазила једна од царских резиденција. Успут их је напала једна група турских ратника. Кантакузин је једва преживео борбу са Турцима, а младожења Андроник је чак био и рањен.[5] Било како било, младенци су се ипак домогли Дидимотике, где је Ана затим провела прве брачне године.[11]

Портрет **цара Андроника III Палеолога** (1328—1341), минијатура из 14. века
Портрет цара Андроника III Палеолога (1328—1341), минијатура из 14. века

Поред породичних, брак византијског цара и савојске грофице имао је и своју политичку страну. Византија је у 14. веку представљала слабашну другоразредну државу, царство само по имену. Па ипак су владарска идеологија и традиције и даље истицале положај византијског цара као првог владара хришћанске екумене. Један савременик је забележио: „Варвари, као и Италијани и други западњаци, сматрали су брак са византијском царском породицом најбољим од свих могућих бракова.“[8] Ипак, у политичкој реалности 14. столећа, удаја Ане Савојске за Андроника III могла се сматрати победом византијске дипломатије. Још док је будућа царица боравила у Савони, грофу Едоарду од Савоје пристигло је писмо папе Јована XXII (1316—1334). По папином схватању, Анин брак је био незаконит и једноставно погрешан, посебно пошто га римски епископ није благословио. Грофу Едоарду је речено да је за своју полусестру морао наћи неког католичког владара, а не Андроника Палеолога, који је, гледано из римског угла, упркос титули и пореклу био шизматик. Едоардо је на ово срдито писмо неуверљиво одговорио да би његова полусестра у ствари могла да помогне у преобраћању византијског цара у католичанство. Преписка је окончана папиним учтивим одговором да су Едоардове наде хвале вредне, али у пракси неизводљиве.[9][10]

Анин брак је ипак подстакао ближе контакте византијског двора са западњачком културом. Већи део Анине пратње се после венчања вратио на Запад, али јој је преостала као дружбеница дворска дама Изабела де ла Рошета, коју су Византинци углавном звали Замбеа. Поред тога, савојски племићи су сваке године посећивали цариградски двор где их је Андроник III примао с великим ентузијазмом. Цара је, наиме, веома интересовао западњачки начин забаве, а посебно витешке вештине јахања и руковања дугим копљем. Андроник је тако сваке године организаовао витешке турнире на којима је и лично учествовао, што је углавном изазивало негодовање византијских дворана. Кантакузин, као и још један важан историчар читаве епохе, Нићифор Григора, сматрали су да се цар непотребно излаже опасностима учешћем у страним и варварским забавама. Ана је, ни крива ни дужна, окривљена да је са собом донела и ова неприкладна витешка надметања, иако су се турнири у Цариграду одржавали још за владавине латинофилског цара Манојла I Комнина (1143—1180).[11][7]

Андроник III и Ана нису имали порода током првих година брака. Године 1328. Андроник је свог деду Андроника II принудио на абдикацију и тиме је постао самодржац. Ипак, царева самостална владавина била је обележена честим нападима болести које су изазивале промене располажења и жељу да се повуче са престола и прими монашки завет. Током таквих интервала Андроник III био је посебно забринут за судбину своје породице и уопште династије Палеолога. У зиму 1329/30. године Ана је најзад затруднела, а Андроник је преживљавао једну од најтежих здравствених криза, а његови лекари су били немоћни. Цар је помишљао да неће преживети и већ је великог доместика Јована Кантакузина прогласио за будућег регента у име детета које је Ана Савојска требало да роди. После свега, Андрониково здравствено стање се чудесно поправило и цар се убрзо посветио политичким приликама на Балкану. План о Кантакузиновом регентству је, бар за неко време, одложен.[11][12]

Ана Савојска је 1330. родила прво дете, ћерку Ирину. Касније ће Андроник III и Ана добити још троје деце, сина Јована, престолонаследника и будућег цара Јована V Палеолога (1341—1391), затим ћерку Марију и сина Михаила, који је рођен 1337. године.[11] Треба споменути да је око имена Аниних ћерки једно време владала права забуна у историјској науци, превасходно захваљујући контрадикторним вестима из извора. Док је Нићифор Григора забележио да се старија Андроникова ћерка звала Ирина, а млађа Марија, Кантакузин, породични пријатељ царске породице, старију цареву ћерку је назвао Марија. Иако није могуће објаснити узрок због кога је Кантакузин начинио грешку, историчари су разјаснили читаву збрку захваљујући белешци историчара Дуке, који је писао у другој половини 15. века. Дука, који је једно време провео у служби ђеновљанске породице Гатилузио, забележио је да је Андроникова ћерка која се удала за Франческа I, родоначелника Гатилузија, била Марија, а не Ирина. Иако позни извор, Дука се ипак узима као поуздан историчар по овом питању будући да је родбинска веза са Палеолозима била кључна за друштвени успон Гатилузија, Дукиних патрона.[13] Такође, једно време се у науци веровало да је Ана Савојска Андронику III родила још двоје деце, сина Теодора и ћерку Теодору, али овај закључак данас прихвата незнатан број историчара.[14][15] Прецизно се може пратити живот четворо деце Андроника III и Ане Савојске: Ирине, удате 1336. за бугарског принца Михаила Асена, сина бугарског цара Ивана Александра, цара Јована V Палеолога, Марије, удате за господара Лезбоса, Франческа I Гатилузија, и најпосле деспота Михаила, који је био познат под надимком Порфирогенит, премда није имао знатнију историјску улогу.[11][16]

Анин живот је, стицајем околности, највише био везан за њено друго дете, старијег сина Јована. Царица је престолонаследника родила 18. јуна 1332. на дан светог великомученика Леонтија у Дидимотици у Тракији. Цар Андроник III је, упркос традицији, рођење престолонаследника прославио у западњачком маниру организујући витешке турнире на којима је лично учествовао. Владајући византијски цареви обично су водили рачуна да им се деца рађају у Цариграду, престоници хиљадугодишњег царства, али је Андроник III, по много чему, недовољно марио за традицију. Ана Савојска се породила у Дидимотици, омиљеној резиденцији свог супруга, а новорођенче, опет, није добило име по деди, како је већ било уобичајно међу Палеолозима, већ име Јован, можда по царевом најбољем пријатељу Јовану Кантакузину. Могуће да је Ана ипак била поласкана избором имена које је имало исти корен као и њено девојачко име Ђована.[17]

Током владавине Андроника III, Ана Савојска се сразмерно ретко помиње у изворима. У другој половини 1335. године, Ана се са малим Јованом налазила у Константинопољу, док је Андроник неколико месеци опседао Лезбос и Фокеју. Током царевог одсуства, Кантакузинови шураци, Јован и Манојло Асен, покушали су да уз помоћ Ђеновљана из Галате изврше преврат у Цариграду и, по потреби, ликвидирају царицу и трогодишњег престолонаследника. Ипак, заверу је разобличила Кантакузинова мајка Теодора, а Андроник III је, вративши се у престоницу, утамничио браћу Асене на више година.[18]

Намесништво и почетак грађанског рата

Ана Савојска је са породицом пратила супруга у пролеће 1341. када је царска породица посетила Солун, Дидимотику и најпосле се скрасила у Цариграду. У престоници је цар председавао црквеним сабором који је требало да разреши сукоб између исихаста и њихових противника. Иако је пракса исихазма (тиховања) била укорењена на хришћанском истоку још од 4. века, тек су га са теолошке стране развили Григорије Синаит и Григорије Палама у 14. веку. Исихасти су веровали да се успоравањем дисања и кроз молитву монах може приближити Богу толико да ће му се указати божанска светлост, иста она коју су према веровању Христ и апостоли видели на Таворској гори током Преображења. Спор око исихазма био је један од најважнијих сукоба у прилично подељеном византијском друштву 14. века. Сабор је свечано отворен у присуству самог цара и васељенског патријарха Јована XIV Калекаса (1334—1347) 10. јуна 1341. године.[19]

У пролеће 1341. царево здравље се опет нагло погоршало. И поред тешкоћа, цар је избегавао савете видара и и даље водио државничке послове. Најпосле у ноћи 14/15. јуна цар је више пута падао у несвест и на крају је преминуо пред зору 15. јуна 1341. године у својој четрдесетпетој години живота. Током цареве последње ноћи, Јован Кантакузин је наложио да се у царској палати појачају страже како би се заштитио живот царске породице. Ана Савојска је ипак остала удовица са двојицом малолетних синова, престолонаследником Јованом, који је имао девет, и млађим сином Михаилом, који је имао четири године. Посмртни говор за Андроника III одржао је учени Нићифор Григора који је у беседи Ану назвао „божанственом царицом“, а смрт њеног мужа упоредио са олујом која је разорила младалачку хармонију њеног живота.[20][21]

За малолетног Јована V Палеолога (1341—1391) требало је што пре организовати намесништво. Ана Савојска до тада није имала искуства у управљању царством, али била је окружена способним и амбициозним људима. Кантакузин, који је био најближи сарадник покојног цара, и поред релативно скромне титуле великог доместика, наставио је да обавља најзначајније задатке, потпуно у складу са царевом опоруком из 1330. године. Међутим, прилике су се у међувремену значајно измениле. Ана Савојска је ценила Кантакузинову помоћ, али изгледа да није била сигурна у искреност његове подршке. Приликом једног разговора с патријархом, Кантакузин је цитарао изреку којом је велики доместик подсетио на у Византији општеприхваћену идеју о урођеној слабости женског пола: „Женско срце може да досегне небо, али жена остаје на земљи.“ Цар Андроник III и поред бурне владавине није оставио писани тестамент што је дало простора за различите политичке комбинације у погледу будућег регентства. У међувремену, како је споменуто, Кантакузин је и даље чврсто држао власт у својим рукама. Захваљујући његовој наклоности, исихасти су однели победу на два сабора која су била закључена до јула 1341. године. Дипломатске способности великог доместика биле су довољне да обуздају владаре Србије и Бугарске, а у лето 1341. латински великаши из Мореје (Пелопонеза) изразили су вољу да се потчине цариградској влади. Кантакузин је 28. септембра 1341. напустио Цариград и отишао у Дидимотику одакле је требало да поведе војску на Мореју. У Тракији су му стигле изненађујуће вести из престонице.[22][23]

**Алексије Апокавк** (умро 1345), велики дукс и члан регенства Јовану V Палеологу.
Алексије Апокавк (умро 1345), велики дукс и члан регенства Јовану V Палеологу.

Током лета 1341. Кантакузинови противници су водили међусобне преговоре и у јесен је, мимо Кантакузина, створено тројно намесништво које су чинили царица-мајка Ана Савојска, патријарх Јован Калекас и високи дворанин Алексије Апокавк. Свако је имао сопствене мотиве и амбиције, ипак, у датом тренутку, била је то моћна коалиција. Ана Савојска је била сумњичава према Кантакузиновим намерама и плашила се за будућност својих синова. Правилно је оценила да су јој, као Латинки у Цариграду, потребни снажни савезници. Патријарх Јован XIV био је противник исихазма и имао је нешто искуства у световним пословима. Кључна личност намесништва био је Апокавк, некадашњи Кантакузинов штићеник, баснословно богат и спретан сплеткарош ниског рода. Он је био тај који је митом и пропагандом знао да распали незадовољство нижих слојева и окрене их против Кантакузина и његових аристократских следбеника. У октобру 1341. Кантакузин је у Константинопољу проглашен за издајника, његова имовина је разграбљена, а рођаци и пријатељи похапшени или су, у неким случајевима, успевали да побегну из престонице.[24][25]

После првобитне пометености, велики доместик је прихватио изазов и у Дидимотици, у друштву рођака, присталица и војника, прогласио се 26. октобра за цара као Јован VI Кантакузин. Овим потезом чинило се да су Апокавкове оптужбе добиле на снази. Међутим, Кантакузин је у ствари истицао да је он тај коме је Андроник III поверио намесништво и да иступа против Алексија Апокавка и патријарха Јована, а у циљу заштите малолетног цара и његове мајке Ане Савојске. Претендент је наложио да се у молитвама на првом месту спомињу легитимни цар Јован V и царица Ана, а тек затим Јован VI и његова супруга царица Ирина Асен. На Кантакузиново проглашење, намесништво је енергично одговорило тако што је мали Јован V крунисан за цара 19. новембра, а патријарх је ескомуницирао Јована Кантакузина. Алексије Апокавк је доживео успех пошто му је дата титула великог дукса, команда над војском и намесништво над престоницом и околним градовима и острвима. Грађански рат је сада био неизбежан.[26][27]

За разлику од претходних грађанских ратова, овај који је вођен између намесништва и Јована Кантакузина од 1341. до 1347. године показао се невероватно разорним по Византијско царство. На првом месту, друштвене тензије између аристократије и бројне градске сиротиње избиле су на површину и светина је нападала и пљачкала Кантакузинове истакнуте присталице по градовима Тракије и Македоније. У другом граду царства, Солуну, избио је 1342. прави устанак и управу је, овлашно признајући цариградску владу, преузела ткз. странка зилота, представника сиромашнијих грађана. После тешке зиме 1341/42. противцар Јован VI није успео да загосподари Солуном, већ је учинио очајнички потез и у лето пребегао српском краљу Стефану Урошу IV Душану (1331—1355). Показаће се да је уплитање суседних владара у грађански рат било исто тако разорно по византијске интересе као и социјални немири.[28]

Грађански рат и Кантакузинова победа

Фреска из манастира Дечани, 14. век. Приказани су српска краљица Јелена и њен син Урош. Идентитет фигуре са царичине десне стране је споран. Неки сматрају да је у питању Симеон-Синиша, други да је у питању Марија, византијска принцеза и потенцијална супруга престолонаследника Уроша, а трећи ћерка Стефана Душана коју спомиње Нићифор Григора.
Фреска из манастира Дечани, 14. век. Приказани су српска краљица Јелена и њен син Урош. Идентитет фигуре са царичине десне стране је споран. Неки сматрају да је у питању Симеон-Синиша, други да је у питању Марија, византијска принцеза и потенцијална супруга престолонаследника Уроша, а трећи ћерка Стефана Душана коју спомиње Нићифор Григора.

После заједничког деловања Кантакузинове и Душанове војске, цариградско намесништво је преузело дипломатску иницијативу. У јесен 1342. српском краљу је Ана Савојска упутила два посланства са примамљивим понудама. Вести које доносе Кантакузин и Григора и овде се разликују, али је извесно да се радило о два посланства која су предводили Георгије Лукас и солунски митрополит Макарије. Прва делегација пренела је царичин предлог који је носио неуобличена обећања о предаји византијских градова у замену за везаног Кантакузина или његову одрубљену главу. Душан је, према Кантакузину, одговорио да такав злочин не би учинио не само за мали број градова, већ ни за читаву државу Ромеја. Византијска царица није одустајала, већ је упутила српском краљу још великодушније понуде. Српском владару су понуђени сви градови западно од Христопоља осим Солуна, а Кантакузина није ни морао да преда, већ само да га утамничи. Поново је Душан одбио цариградско посланство говорећи им овај пут да траже немогуће. У разговор се умешала и српска краљица Јелена, Душанова супруга, која је грдила посланике Ане Савојске наводећи да заступају неправедну ствар која ће им донети срамоту.[29] Било како било, показало се да цариградска влада није могла да наговори Стефана Душана да изда Кантакузина, али не треба заборавити да је српски краљ имао и сопствену рачуницу желећи да продужи грађански рат и приграби што више византијских територија. Ипак, нису сви предлози Ане Савојске одбачени на српском двору. Григора је наиме забележио да је царица нудила и руку своје ћерке тражећи тако и потврду пријатељства са Србима кроз династички брак. По свему судећи, за Душановог сина Уроша требало је да се уда Анина ћерка Марија. Са овим династичким браком стигло се и до веридбе која је позната из једног млетачког документа из кога се сазнаје да је 4. септембра 1343. Сенат Републике св. Марка одлучио да Душану честита веридбу његовог сина са сестром цара Јована V Палеолога. Не зна се како и зашто овај брачни план није доведен до краја, али је у цркви манастира Дечани уз српску владарску породицу приказана и непозната особа без владарских инсигнија. Уколико се прихвати идентификација да личност представља Урошеву вереницу, може се рећи да је Марија неко време провела у Србији тако да дипломатска иницијатива из 1342. није била потпуно јалова.[30]

Ана Савојска није тражила помоћ само од српског краља, већ и од других страних сила. Родом са Апенинског полуострва, Ана се окренула поморским републикама Ђенови и Венецији. Трговачки уговор са Ђеновом царица је обновила септембра 1341, а са Венецијом у марту 1342. године. У међувремену, Кантакузина су за цара прихватили племићи из Тесалије, а претендент се повезао и са Умуром, турским султаном Ајдина. Све је то утицало да Ана Савојска, уз прећутну сагласност Апокавка, појача дипломатске напоре. Царица се обратила Венецији и затражила да Млечани пруже царству помоћ у борби против Турака, као и да утичу на српског краља да раскине савез са Кантакузином. Република се огласила 12. маја 1343. са вешћу да се рат против Турака већ спрема, а да ће бити предузете дипломатске мере на српском двору. Душану је упућен млетачки посланик Марино Ванијер. Међутим, већ у лето 1343. године Душан и Кантакузин су се разишли. Савезници су се споречкали око града Верије, а српски краљ је јасно видео да му јачање Кантакузина не иде у прилог, те се сада, одбијајући да преузме неке веће обавезе, начелно удружио са цариградским регентима. Могуће је да је Душаново одбијање да одлучније подржи намесништво у ствари утицало на раскидање првобитне веридбе младог Уроша са Анином ћерком Маријом.[31]

Заплети грађанског рата почели су да исцрпљују цариградску владу, па се Ана Савојска обратила Венецији тражећи и финансијску помоћ. У пролеће 1343. преко посланика Пјетра Канала царица је затражила позајмицу од Републике, што су Млечани и одобрили одлуком сената од 5. априла да се царици исплати зајам од 30.000 дуката на три године уз камату од 5%. Током лета исте године поглавар млетачке заједнице у Цариграду, баило Ђовани Градениго, известио је своју владу да ће регентство имати проблема да исплати дуговања уколико не подигне царине. Млечани су ипак ратификовали споразум 21. августа 1343. јер је у Венецију послата необична гаранција — царски накит. Јован V је био једанаестогодишњи дечак и Ана Савојска се одрекла царског накита сматрајући да неће бити потребан до женидбе њеног сина. Надала се да ће једна генерација бити потребна да Византинци откупе царски накит. У ствари, потез Ане Савојске из 1343. означио је почетак сталног узајмљивања цариградске владе код Млечана који су доцније, приликом обнове трговачких уговора, стално подсећали Византинце на овај дуг. Царски накит, кога се Ана Савојска само привремено одрекла, остао је до данас у ризници саборне цркве Св. Марка у Венецији.[32][33]

Мапа Балкана и Мале Азије 1355. године.
Мапа Балкана и Мале Азије 1355. године.

За прилике на Истоку био је заинтересован и авињонски папа Клемент VI (1342—1352) са којим је Ана Савојска била у преписци од лета 1343. године. Као што су Млечани већ саопштили царици, припреме за рат против Турака биле су у току, само што је покретач антитурског савеза био папа, а не Венеција. Ипак, у лето 1344. у водама Егејског мора појавила се западњачка флота, коју су чинили млетачки, папски, затим бродови витезова св. Јована са Родоса као и кипарског краља Ига IV од Лузињана. Византијски бродови нису узели учешћа у овом походу, мада су Латини за свог главног противника сматрали ајдинског емира Умура. Кантакузин је прекасно упозорио свог највернијег савезника на опасност која му се спрема, па је Смирна, главна лука турске флоте на Егеју, пала у руке Латина 1344. године. Умур се није мирио са овим губитком и 1348. је погинуо у покушају да преотме Смирну од хришћана.[34] Експедиција у Егејском мору морала је, по папином налогу, да избегава сукобе са Византинцима, пошто се Клемент VI надао склапању црквене уније. У лето 1343. папи је пристигло посланство од византијске царице које су чинили витез Филип Сен Жермен и двојица фрањеваца из ђеновљанске колоноје на Босфору, Галате. Ана је, по свему судећи, очекивала папску војну помоћ за обрачун са Кантакузином, а заузврат је нудила свој повратак у католичанство, као и покрштавање младог Јована V Палеолога. Такође, писала је папи како су на прелазак у католичанство спремни и Алексије Апокавк, патријарх Јован и светогорски монаси. Првобитно писмо је данас изгубљено, али је познато захваљујући папином врло уопштеном одговору из октобра 1343. године. Само писмо са својим нереалним обећањима делује више него необично. Судећи по Јовану Кантакузину, прави аутор није била царица Ана, већ Алексије Апокавк који је оваквим писмом покушао да је компромитује, осрамоти цара Јована V и сам се домогне престола.[35][36] Међутим, и сам Апокавк почео је да страхује за сопствени живот, пошто су у Цариграду племићи почели да кују завере против њега. Уследила су бројна хапшења, а Апокавк је убрзо морао да почне радове на проширењу затворске зграде. Поред свих предострожности, Апокавк је 11. јуна 1345. убијен приликом обиласка затвора, након што су његови сужњи превладали изненађење што им се таква прилика уопште указала. Цариградско регентство је Апокавковом смрћу практично обезглављено, али не и потпуно поражено.[37]

У потрази за савезницима ни Ана Савојска ни Кантакузин се нису устезали да затраже помоћ разних турских емирата. Између 1344. и 1346. Ана Савојска је чак пет пута тражила турску помоћ. Тако су у јесен 1346. ратници саруханског емира прешли Хелеспонт по позиву Ане Савојске, али се нису ангажовали у борби против Кантакузина, већ су искористили прилику да опљачкају Бугарску и околину Цариграда. Иако је Кантакузин у свом историографском спису покушао да одговорност за довођење Турака у Европу пребаци на Ану Савојску, ипак су његови контакти са Турцима били ближи и војнички успешнији. Лишен помоћи Умура, Кантакузин се окренуо сарадњи са османским емиром Орханом 1344. године. Сарадња са Орханом, која је убрзо довела до насељавања Турака у европским провинцијама Византије, запечаћена је 1346. када је Кантакузинова ћерка Теодора удата за знатно старијег емира.[38][39]

Портрет **Јована VI Кантакузина** као цара и монаха **Јоасафа**. Минијатура настала после 1354. године.
Портрет Јована VI Кантакузина као цара и монаха Јоасафа. Минијатура настала после 1354. године.

Византијски грађански рат постепено је исцрпљивао обе стране, а обичан свет у Цариграду и провинцијама све више и више су мучиле ратне тешкоће. Врхунац кризе у Цариграду наступио је у јесен 1346. године. Наиме, један од морепловаца који је на Егејско море стигао у време рата против Умура, Ђеновљанин Симоно Вињози, заузео је за свој рачун примамљиво острво Хиос у септембру 1346. године. Ана Савојска је на вест о ђеновљанскм нападу одговорила тако што је пут Хиоса послала другог италијанског морепловца, овога пута у византијској служби, Фочолатија. Фочолати је током пловидбе примио вест да је Вињози заузео Хиос и затим је, супротно царичиној наредби, окренуо своје лађе и заробио један велики ђеновљански трговачки брод који је затим разметљиво довезао у цариградску луку. Одговор бесних Ђеновљана из Галате био је брз и ускоро је довоз житарица у Цариград био блокиран. Приближавање зиме само је подстакло опште незадовољство у престоници. Ана Савојска више није имала ни новца који је позајмила од Венецијанаца и сада је продавала сребро са црквених икона. Сам патријарх, стари царичин саборац, почео је да сумња у њену моћ расуђивања и почео је тајну преписку са Кантакузином. Када је царица сазнала за патријархову кореспонденцију са ривалом њеног сина, предузела је противудар. Према савету патријархових противника 2. фебруара 1347. сазван је синод у царској палати који је, због наводних теолошких погрешака, разрешио Јована XIV Калекаса и на место цариградског патријарха изабрао митрополита Монемвасије, Исидора (1347—1350). Био је то закаснели покушај измирења са исихастима којима је припадао Исидор, док је из царске тамнице ослобођен и чувени теолог и вођа исихаста Григорије Палама. Смена Јована XIV била је последњи успешан корак царице Ане који је предузела као регент. У току ноћи 2/3. фебруара Јовану Кантакузину је цариградску Златну капију отворио кондотијер Фочолати, кога је Ана Савојска планирала да изручи Ђеновљанима из Галате. Кантакузин је без отпора ушао у Константинов град, док се Ана Савојска са породицом и најближим сарадницима забарaкадирала у палати. Ђеновљани су из Галате у два наврата слали лађу у Цариград не би ли извукли Ану и њену децу из града, али оба пута били су присиљени да се повуку. Јован Кантакузин, свестан своје улоге, био је више него великодушан, али је Ана одбијала сваке преговоре. На крају је попустила тек када је један од Кантакузинових официра решио да потпали капије палате и на јуриш продре у царску резиденцију. Царица је послала преговараче међу којима је био Григорије Палама и 8. фебруара 1347. године склопљен је споразум којим је утаначено да петнаестогодишњи Јован V Палеолог буде савладар Јовану VI Кантакузину. Договор је предвиђао да првих десет година предност у одлучивању има Кантакузин, док би после 1357. два цара владала равноправно. Истог дана је проглашена општа амнестија као и веридба Јована V са Кантакузиновом ћерком Јеленом. Кантакузин је најзад крунисан за цара из руку васељенског патријарха Исидора у чувеној цркви Богородице у Влахерни на дан св. цара Константина и царице Јелене 21. маја 1347. године, док је венчање Јована и Јелене обављено који дан касније на истом месту. Био је то симболични крај исцрпљујућег грађанског рата, али не и почетак слоге Палеолога и Кантакузина.[40][41]

Царица у Солуну

Савладарство чланова две владајуће породице није било никава новост у Византијском царству. Нажалост, по правилу, домети компликованих међупородичних аранжмана најчешће су били прилично ограничени. Као једна од озбиљних препрека била је љубомора између две старе царице, Ане Савојске и Ирине Асен Кантакузин, супруге Јована VI и таште Јована V. Њихов ривалитет био је општепознат у цариградском јавном мнењу још из времена грађанског рата. Много озбиљнији изазов миру представљао је ипак Кантакузинов најстарији син Матија, младић од двадесетак година. У јесен 1347. Матија је запретио отвореном побуном уколико му се не да на управу један део Тракије. Кантакузин је попустио сину и дао му, као неку врсту апанаже, Тракију од Дидимотике до Христопоља уз обалу Егејског мора. Присталице Ане Савојске и Јована V нису губиле време у ширењу гласина да Кантакузин намерава да превари легитимног цара-дечака.[42] Ипак, Јован V се постепено приближавао зрелости, а важан корак био је, по средњовековним мерилима, родитељство. У петак 11. априла 1348. године Јелена Кантакузин је свом мужу родила сина, будућег Андроника IV, а наредне 1349. и ћерку Ирину.[43]

У време када је 1350. Јован V напунио осамнаест година, појавила се прилика да он најзад иступи из тастове сенке. Други град царства, Солун, још увек је био под влашћу зилота, који су, само формално признавали власт Јована V, али су отворено одбацивали сваки контакт са Кантакузином. Иако су вође зилота биле подељене између себе, град се, у сваком случају, налазио окружен територијама под влашћу Стефана Душана који је у међувремену, себе прогласио царем. Фракција зилота желела је да град преда Србима, тако да је Кантакузин крајем 1349. почео да размишља да у град пошаље свог зета. За остварење овог плана била му је потребна подршка Ане Савојске која није гледала благонаклоно на овај план плашећи се за безбедност свог сина. Кантакузин ју је ипак придобио говором у коме је рекао да се ни његови највећи противници не би усудили да Солун предају Србима у присуству Јована V. На крају, акција је била предузета уз османску помоћ и два цара су на турским бродовима у септембру 1350. упловили тријумфално у Солун. Јован VI је похапсио и прогнао вође зилота и тиме чврсто обновио централну власт одметнутом граду. А затим, док је Јован V Палеолог боравио у Граду св. Димитрија, а цар Душан био у далеком Хуму, Кантакузин је на брзу руку делимично обновио византијску власт у Македонији. Убрзо се на попришту борби појавио и сам Душан вољан да се у директним преговорима дипломатски надмудрује са старим познаником Кантакузином. Ипак, српски цар је дао до знања младом Јовану V, сада намеснику Солуна, да је спреман да му пружи потребну подршку против Кантакузина који се у зиму 1350. неразборито вратио у Цариград.[44]

**Стефан Душан** (1331--1355), српски краљ и цар. Душан је као активан учесник византијских међусобица задобио знатне територије али је истовремено, лавитирајући између сукоба и сарадње са легитимним царем и претендентом, усвајао битне елементе византијске царске идеологије.
Стефан Душан (1331—1355), српски краљ и цар. Душан је као активан учесник византијских међусобица задобио знатне територије али је истовремено, лавитирајући између сукоба и сарадње са легитимним царем и претендентом, усвајао битне елементе византијске царске идеологије.

У пролеће 1351. Јован V склопио је споразум са Стефаном Душаном о борби против Кантакузина и, по аутобиографским вестима самог цара-писца, Јован VI је овом вешћу био на смрт преплашен. Иако Ана Савојска већ неко време није имала прворазредну политичку улогу — јер сада је њен син сопственим снагама могао да брани породична права Палеолога — Кантакузин се управо њој обратио за помоћ. Царица је позвана у манастир Богородице Одигиртије, на исто оно место где јој се 1347. Кантакузин заклео да ће поштовати наследство у то време нејаког Јована V. Сада је пак морао да попушта из потпуно другачијих разлога него раније. Цар Јован VI је сада, бар на речима, био спреман да свом зету уступи „цело наследство Царства“, а затим поступи по упутству Јована V који би му, или дао на управу приморје од Цариграда до Селимврије, или наложио да се повуче из јавног живота. Царици је дао своје заклетве и молбе у писаној форми и Ана Савојска је средином лета 1351. отпутовала у Солун да се, неочекивано, у Цариград више никада не врати. Ана Савојска је била стари Кантакузинов непријатељ, тако да је питање колико је она уопште била права особа за ову мисију. Није најјасније да ли је сина примирила, како то вели Кантакузин као историчар, или га је у ствари још више разјарила против Јована VI. Кантакузину, који је за Цариград био везан због неизбежне и штетне уплетености Византије у рат Млечана и Ђеновљана (1350—1355), стигао је нови захтев од зета. Млади Јован V је, на наговор мајке, према Кантакузину, за одрицање од савеза са Србима затражио као апанажу трачку тврђаву Енос и долину реке Волерон, у ствари добар део поседа Матије Кантакузина. Био је то ефикасан удар на већ постојећи породични споразум који је само требао да додатно дотуче положај Кантакузинових. Јован VI се невољно сагласио да Тракију подели на два практично равноправна дела тако да Јован V Палеолог добије Дидимотику, а његов прворођени син Матија Једрене. Почетком 1352. Ана Савојска је остала у Солуну, док је њен син кренуо у Тракију да преузме свој посед и узпут, уз добре гаранције, посети таста у Цариграду. Ипак, од повратка Јована V Палеолога у његову родну Дидимотику 1352. почиње нови талас размена оптужби са Кантакузином. Византија, малено царство са универзалним претензијама, било је сада практично подељено на пет територијалних апанажа: Јован VI Кантакузин — Цариград, Јован V Палеолог — Тракија са Дидимотиком, Матија Кантакузин — Тракија са Једреном, Ана Савојска — Солун и Матијин млађи брат Манојло Кантакузин — Пелопонез (Мореја).[45]

Иако њен положај владарке Солуна, другог града царства, није био уређен у неком конституционалном смислу, положај Ане Савојске није био без преседана. И њене директне претходнице су се повлачиле у овај град почев од Ирине-Јоланде од Монферата, друге супруге Андроника II Палеолога, и јерменске принцезе Рите-Марије, удовице Михаила IX. Док је удова Рита-Марија у Солуну живела као монахиња Ксена од 1320. до 1332, Ирина-Јоланда од Монферата је градом владала у правом смислу те речи од 1303. до 1317. године не обазирући се на отуђеног супруга у Цариграду.[46] Ана Савојска је сада заборавила на своју стару нетрпељивост према исихастима и допринела је смиривању прилика у граду. Наиме, Григорије Палама, некада њен сужањ и преговарач, изабран је за митрополита Солуна 1347, али у град није могао ући услед противљења зилота. Тек када су зилоти савладани 1350. Палама је преузео своју митрополију, али му је приступ у град 1351. забранио Јован V, равнодушан према исихазму, у време када се чувени теолог враћао са сабора у Константинопољу. Палама се, као више пута у сличним приликама, склонио на Свету гору, али је сада царица Ана умолила сина да свечано позове Григорија Паламу назад у Град св. Димитрија у јесен 1351. године. Тиме се Ана Савојска делимично искупила за раније учешће у притварању Паламе.[47] Управо у периоду између 1352. и 1354. у част Ане Савојске похвални говор је саставио локални учењак Никола Кавасила који ју је назвао „великом царицом“ која је у Солуну васпоставила ред и мир.[48][52]

**Јован V Палеолог**, византијски цар, минијатура из 15. века.
Јован V Палеолог, византијски цар, минијатура из 15. века.

Док су грађани Солуна најзад уживали у благодатима мира, за остале поданике Византије наступио је нови период грађанског рата који је почео у лето 1352. године. Јован V је успешно преузео део Тракије који је припадао Матији Кантакузину, али је убрзо морао да истрпи противудар Јована VI који је са собом довео османске савезнике и каталонске најамнике. Када су Османлије код Дидимотике 1352. потукле одреде Палеологових савезника Срба и Бугара, Јован се преко Еноса склонио на егејско острво Тенедос крајем године. Сада је Јован VI Кантакузин извео свој стари наум до краја и у априлу 1354. прогласио Матију за цара и савладара, док је име Јована V избачено из званичних акламација и свих других помена. Ипак, Кантакузин је желео да неки привид легитимитета настави да постоји, те су имена Ана Савојске и малог Андроника (IV) и даље помињана. Међутим, у ноћи 21/22. новембра 1354. Јован V Палеолог је ушао у Цариград уз помоћ Ђеновљанина Франческа Гатилузија и преузео власт у престоници. Јован VI Кантакузин је у децембру 1354. одлучио да се повуче из јавног живота и замонаши, док је победа Јована V над Кантакузинима постала коначна тек када је и Матија савладан и натеран да се одрекне царске титуле 1357. године. Помало у сенци ових византијских међусобица, Османлије су стекле прва два упоришта у Европи, Цимпе (1352), а затим и Галипоље (1354), што ће ускоро довести до невероватно брзог турског насељавања и освајања на Балкану.[50]

Последње године и смрт

Што се Ане Савојске тиче, она је и даље обитавала у умиреном Солуну. О читавој последњој декади њеног живота сведоче само ретки извори. Натпис из 1355. сведочи да је обновила део градских бедема Солуна. О њеној владавини говори и серија златног новца који је ковала користећи тако своја владарска овлашћења. На аверсу новца представљен је њен стилизован портрет који је приказује са свим владарским обележјима, са круном, скиптром у десној и макетом града Солуна у левој руци. Портрет је означен монограмом слова А, који је грађане подсећао на име њихове царице. На реверсу новца био је искован лик њеног сина Јована V Палеолога.[48] Последњи помен царице Ане Савојске у изворима је у једној повељи из 1360. којом је дала свој добротворни прилог манастиру Светих Врача Козме и Дамјана у Солуну.[51][52]

Царица Ана Савојска преминула је око 1365. године у Солуну о чему сведочи једно писмо солунског ретора Димитрија Кидона. Према „Поменику светогорског Протата“ Ана је преминула као монахиња Анастасија. Исти извор је помиње као „нашу царицу Ану, бесмртне славе, познату као монахињу Анастасију, која је читавог живота, речима и делом, радила на подржавању апостолских и отачких учења цркве“.[52] Очигледно, прелаз на страну исихаста 1347, али и каснији добротворни рад, повољно је утицао да Ана Савојска међу атоским монасима остане у лепој успомени. С друге стране, и фрањевачки ред је својатао покојну царицу. Настала је традиција да је Ана у ствари остала одана римокатоличкој вери, да је умрла као искушеница трећег фрањевачког реда и да је на крају сахрањена у Асизију, родном месту св. Фрање.[51] Византијски извори из 14. века, међутим, не доводе у сумњу Анину оданост православљу након удаје.

До данас је сачуван само један ликовни приказ Ане Савојске у виду минајатуре из 14. века на којој је приказана уз супруга Андроника III Палеолога. Из наративних извора познато је да је брачни пар био приказан и на мозаику у цариградском манастиру Богородице Памакаристе у који је око 1455. патријарх Генадије II преместио седиште Васељенске патријаршије. Портрет Ане Савојске се тамо помиње последњи пут још 1579, али османске власти су 1587. ову манастирску цркву конфисковале и претвориле је у џамију.[53]

Ако изузмемо похвалне говоре, Ану Савојску су њени савременици попут Нићифора Григоре и Јована Кантакузина приказивали као властољубиву и плаховиту Латинку која је понекад умела да се понаша као прави тиранин. Добар део мана које су јој приписиване биле су, уствари, архитипски женске по становишту византијских учењака. Модерни историчари, наравно, имају другачији приступ. Никол је приметио како су изазови регентства углавном превазилазили Анине снаге и терали је да често реагује у паници, иако је била упорна и промишљена када се радило о судбини њеног сина.[54] Према Радићу, биографу Јована Палеолога, Ана Савојска је имала буран, али не и срећан живот.[55]

Библиографија

Извори

  • Византијски извори за историју народа Југославије, Том VI, Београд 1968.

Литература

  • Д. М. Никол, Византијске племкиње, Десет портрета, 1250-1500, Београд 2002, стр. 133—153.
  • The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991.
  • Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332—1391), Београд 1993.

Референце

1. Никол, Византијске племкиње, 133—134.
2. Радић, Време Јована V Палеолога, 54—55.
3. Радић, Време Јована V Палеолога, 82—84.
4. Радић, Време Јована V Палеолога, 55—56.
5. Радић, Време Јована V Палеолога, 56.
6. Никол, Византијске племкиње, 136.
7. Радић, Време Јована V Палеолога, 57.
8. Никол, Византијске племкиње, 134.
9. Никол, Византијске племкиње, 57—58.
10. Радић, Време Јована V Палеолога, 135.
11. Никол, Византијске племкиње, 136.
11. Никол, Византијске племкиње, 137.
12. Радић, Време Јована V Палеолога, 76—77.
13. Радић, Време Јована V Палеолога, 80, нап. 37.
14. Никол, Византијске племкиње, 137, нап. 173.
15. Радић, Време Јована V Палеолога, 81, нап. 40.
16. Радић, Време Јована V Палеолога, 80—81.
17. Радић, Време Јована V Палеолога, 83—86.
18. Радић, Време Јована V Палеолога, 102.
19. Радић, Време Јована V Палеолога, 103—112.
20. Никол, Византијске племкиње, 137—138.
21. Радић, Време Јована V Палеолога, 112—113.
22. Никол, Византијске племкиње, 139—140.
23. Радић, Време Јована V Палеолога, 115—120.
24. Никол, Византијске племкиње, 140.
25. Радић, Време Јована V Палеолога, 121—126.
26. Никол, Византијске племкиње, 140—141.
27. Радић, Време Јована V Палеолога, 127—129.
28. Радић, Време Јована V Палеолога, 129—135.
29. ВИИНЈ VI, 238—240, 416—418.
30. ВИИНЈ VI, 239—240, нап. 50.
31. Радић, Време Јована V Палеолога, 138—143.
32. Никол, Византијске племкиње, 144—145.
33. Радић, Време Јована V Палеолога, 143—144.
34. Радић, Време Јована V Палеолога, 148—149.
35. Никол, Византијске племкиње, 143—144.
36. Радић, Време Јована V Палеолога, 154—155.
37. Радић, Време Јована V Палеолога, 150—151.
38. Никол, Византијске племкиње, 142—143. и нап. 184.
39. Радић, Време Јована V Палеолога, 155—157.
40. Никол, Византијске племкиње, 146—148.
41. Радић, Време Јована V Палеолога, 161—168.
42. Радић, Време Јована V Палеолога, 170—171.
43. Радић, Време Јована V Палеолога, 192.
44. Радић, Време Јована V Палеолога, 196—201.
45. Радић, Време Јована V Палеолога, 212—217.
46. Никол, Византијске племкиње, 149—150.
47. Радић, Време Јована V Палеолога, 236.
48. Никол, Византијске племкиње, 150.
49. Радић, Време Јована V Палеолога, 334.
50. Радић, Време Јована V Палеолога, 216—269.
51. Никол, Византијске племкиње, 151.
52. Радић, Време Јована V Палеолога, 334.
52. Никол, Византијске племкиње, 152—153, нап. 205.
53. ODB, 105. и 1567.
54. Никол, Византијске племкиње, 153.
55. Радић, Време Јована V Палеолога, 335.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported