| Алексије II Комнин |
| византијски цар |
| Лични подаци |
| Датум рођења | 14. септембар 1169. |
| Место рођења | Цариград |
| Датум смрти | октобар 1183. |
| Место смрти | Цариград |
| Династија |
| Династија Комнина (1081—1185) |
| Владавина |
| Претходник | Манојло I Комнин |
| Датум и место крунисања | 1180. (први пут) 16. маја 1182. (други пут) |
| Период владавине | (1180—1181) |
| Наследник | Андроник I Комнин |
| Породица |
| Отац | Манојло I Комнин |
| Мајка | Марија Антиохијска |
| Супруге | Агнеса (Ана), француска принцеза |
Алексије II Комнин (грч: Αλέξιος Β’ Κομνηνός, рођен 14. септембра 1169, убијен октобра 1183. године) био је византијски цар од 1180. до 1183. године.
Порекло и детињство
Алексије је рођен 14. септембра 1169. године као једино мушко дете цара Манојла I Комнина и његове друге супруге Марије, ћерке антиохијског кнеза Рајмунда. Његов сујеверни отац Манојло дао му је име Алексије како би се испунило АИМА пророчанство (грч. αιμα = крв)1. Како је Манојло 1143. непланирано наследио престо пошто су му старија браћа Алексије и Андроник умрли услед епидемије 1142, пророчанство је добило на веродостојности. Поред тога, други разлог због кога је цар једином сину дао име Алексије био је да подвуче начело легитимитета јер је дечаку дао име по родоначелнику династије Алексију I Комнину (1081-1118).
Манојло је касно добио престолонаследника у време када су његове наде да ће добити мушко потомство већ биле на измаку. Ипак, током трудноће Марије Антиохијске цар је у пролеће 1169. организовао пренос чувене реликвије - камена из Ефеса. Камен, на који је по хришћанском веровању положено Христово тело након скидања са крста, пренесен је из Ефеса у Цариград. Сам цар је затим пренео камен на својим раменима од луке Букелеон до цркве Богородице Фароске која се налазила у оквиру царске палате. Након што је царица Марија родила сина, Манојло је наредио да се камен из Ефеса пресели у манастир Христа Пантократора, маузолеј Комнина. Цар је рођење сина прославио дискретно плашећи се неког новог животног преокрета или деловања противника. Панегирик у част рођења наследника је поверен малопознатом цароградском ретору Скизину који је посебно истакао да је цар наследника добио на празник Уздизања Часног крста.
Када је добио сина Манојло је желео да обезбеди да сви фактори, спољни и унутрашњи, прихвате његовог сина. Цар је у почетку веровао да неће имати мушко потомство, те је око 1165. за наследника одредио зета, угарског принца Белу који је као прекрштен у Алексија и верен са Манојловом најстаријом ћерком Маријом Порфирогенитом. Манојло Комнин је током неколико година потрошио на борбу против опозиције унутар клана Комнина, византијског племства и свох осталих који су се противили плану да ромејски престо пређе у руке угарског принца Беле-Алексија. Сада, када је Манојло добио сина, веридба између Марије и Беле-Алексија је раскинута царевом вољом. Несуђени супружници су наиме били у седмом степену сродства, а недореченост византијског световног и црквеног права по питању сродства цар је искористио за своје циљеве. Беседник Скизин је стога прославио рођење Алексија II речима да цару сада није потребан лажни наследник што је била алузија на несуђеног византијског зета. Да би сачувао наследника, цар је 1171. сазвао синод који се састао на Благовести 24. марта. Синод је потврдио малог Алексија као јединог законитог царевог наследника. Саборска одлука је такође потврдила да уколико цар умре пре Алексијевог пунолетства, улогу регента је требало да преузме царица-мајка Марија Антиохијска, али се она морала замонашити како би се спречило да њен наредни супруг угрози престо или живот непунолетног владара.
Цар је свог сина повео са собом 1175. у поход који је предузет како би се од полуномадских Турака Селџука одузела значајна тврђава Дорилајон у Фригији. Да би обезбедио добре односе са латинским силама, Манојло је уредио венчање свог малолетног сина са Агнесом, ћерком француског краља Луја VII. Свадба је одржана 2. марта 1180. године и Агнеса (рођ. 1171/2) је добила име Ана. Најзад, у јулу 1180. у Цариград се после бројних авантура вратио Манојлов одметнути брат од стрица, Андроник, и цар га је амнестирао под условом да му положи заклетву верности која би се односила и на његовог младог сина.
Прво регентство
Супротно предвиђању дворских астролога, Манојло I је изненада умро 24. септембра 1180. године и дванаестогодишњи Алексије II Комнин је наследио очев престо. Алексије је био рђаво образован и није био заинтересован за владарске дужности већ за разне игре и спортове. Његова мајка Марија Антиохијска је преузела улогу регента уз помоћ свог љубавника, непопуларног Манојловог синовца, протосеваста Алексија Комнина. Регентство се, по узору на цара Манојла, окренуло сарадњи са латинским најамницима и млетачким поморцима и трговцима, док је код цариградске светине расла нетрпељивост према латинској царици и њеним саплеменицима. Са друге стране, други чланови породичног клана Комнина, пре свих Манојлова ћерка из првог брака, Марија Порфирогенита, желели су удео у власти. У мају 1181. после уличних борби регентска партија је однела победу над принцезом Маријом и њеним супругом цезаром Ренијеом-Јованом Монфератским. Међутим, Андроник Комнин, намесник Понта, најавио је свој поход на Константинопољ наводно да би свргао тиранско регентство. Андроник је био у контакту са младим царем, патријархом и низом присталица Алексија II. У пролеће 1182. Андроник Комнин се појавио пред зидинима Константиновог града са војском у коју су редом ступали и они који су регентство послали на њега. Протосеваст Алексије је издат Андронику који га је ослепео и послао у манастир, а и царица-мајка Марија је натерана да се замонаши.
Друго регентство и смрт
Андроник Комнин је априла 1182. ушао у Цариград и један од првих потеза био му је да охрабри општи погром Латина у византијској престоници. Без обзира на године и пол, латинско становништво Цариграда побиле су Андроникови пафлагонски плаћеници и разбеснела светина. Након тога, присталице Алексија су почеле сумњати у праве Андроникове намере. Патријарх Теодосије I Ворадиот је одважно посетио Андроника и изјавио да се млади цар већ може сматрати покојним. Заузврат, патријарх је 1183. био натеран да се повуче како би столица св. Андрије прешла Василију II Каматеру.
Нешто пре Андрониковог уласка у престоницу, Алексије и његова мајка су стављени под надзор и пресељени у царску вилу у Филопатијон. Затим је нови регент посетио младог цара коме је указао све почасти, док се царици, сада монахињи Ксени, једва обраћао. Након тога Андроник је театрално посетио Манојлову гробницу у манастиру Христа Пантократора и исплакао се над гробом свог брата од стрица. На Педесетницу (Духове) 1182. године, 16. маја, Алексије је по други пут, овога пута из Андроникове руке, примио царску круну. После церемоније, Андроник је на раменима однео Алексија од саборне цркве Пресвете Мудрости до царске палате.
Сада се Андроник окренуо против остатака Манојлове породице и уклонио је прво Марију Порфирогениту и цезара Реније-Јована, а затим је на ред дошла Марија Антиохијска. Андроник је организовао демонстрације и оптужио царицу-мајку за издају. У јавност је изнео писма која је Марија наводно писала угарском краљу Бели III, некадашњем Манојловом штићенику. Марија Антиохијска је бачена у тамницу и убрзо погубљена по наређењу које је потписао њен син Алексије II.
Најзад, у септембру 1183. царска башта је, по речима историчара Никите Хонијата, потпуно посечена. Док су се малоазијски градови Никеја и Пруса побунили против Андроникове власти, царски агитатори су раширили улицама престонице паролу: "Живели Алексије и Андроник, велики цареви Римљана!". Андроникове присталице су заузеле царску палату у Влахерни, северозападној четврти града, и невољни Алексије II је приморан да прихвати свог стрица Андроника за савладара. Андроник је затим, наводно силом, доведен у палату и заогрнут царским инсигнијама. Током крунисања у цркви Пресвете Мудрости Андроник се заклео да власт прихвата само како би помогао свог синовца, али је у свечаној акламацији његово име прочитано на првом месту чиме је Андроник Комнин у ствари проглашен за првог члана царског колегијума.
Недуго након крунисања, цариградски сенатори су осудили младог цара на смрт под изговором да је држави довољан само један владар. Алексије је задављен тетивом лука и његово тело је затим однесено Андронику који је шутнуо леш свог претходника, а његове родитеље ипсовао. Тело младог Алексија је потом бачено у Босфор, а Андроник је свој легитимитет потврдио женидбом са малом Агнесом-Аном која је већ са десетак година остала удовица. Смрћу Алексија II царска власт је најзад прешла на споредну грану династије Комнина.
| Претходник: | Византијски цар | Наследник: |
| Манојло I Комнин | (1180—1183) | Андроник I Комнин |
Напомене
Литература
- C. M. Brand, Byzantium Confronts the West, 1180-1204, Cambridge (Massachustetts) 1968, 31-49.
- Ш. Дил, Византиске слике, Друга књига, Српска књижевна задруга, коло XXXII , бр. 217, Београд 1929. (више издања), 129-137.
- Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998 (више издања), 370-371.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, 64.