Александар Сандић (14. мај 1836, Велики Бечкерек, тада Хабзбуршка монархија данас Зрењанин, Србија – 15. април 1908, Нови Сад) је био српски историчар, културни радник и политичар.
Школовао се Великом Бечкереку и Темишвару. Студирао је у Бечу права и словенску филологију код Франца Миклошича као стипендиста Матице српске између 1857. и 1861. године. У Бечу је упознао Вука Стефановића Караџића чији је постао секретар и енергични заступник његове језичке реформе. Године 1861. постао је наставник српског језика и књижевности у гимназији у Сремским Карловцима. Од 1862. ступио је у редакцију радикалног словенофилског бечког листа Ost und West. Радио је као помоћник уредника Имбре Ткалца а после његовог одласка радио је и као уредник овог листа 1864. и 1865. године. Професор српског језик и књижевности у српској гимназији у Новом Саду постао је 1866. године. Од седамдесетих година 19. века активно је сарађивао у раду Матице српске и Српског народног позоришта. Био је четири пута посланик на народно-црквеног у Сремским Карловцима као представник Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића.
Објавио је више од сто чланака почев од 1857. године где је писао о значајним датумима, догађајима из политике, културе, просвете и књижевности. Бележио је готово сва значајна дешавања из ондашњег српског јавног живота. Савремени су сматрали да је добар стилиста и био је радо читан али је крајем века у књижевној критици преовладало мишљење да му је стил исувише конфузан и оптерећен романтичарским елементима. Сакупљао је грађу о дешавањима 1848. године али је она остала у рукопису. Превео је дела Феликса Каница Византијски споменици у Србији, Ј. К. Бартенштајна Кратак извештај о расутој илирској нацији и В. Пача Историја света (у три свеске).
Литература
- Сандић, Александар (П. Марјановић, стр. 631—632), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.