Аларих I
preporucen.png
Аларихов печат са латинским натписоm: //Alaricus Rex Gothorum//. Није сигурно да ли је у питању Аларих I или Аларих II.
Аларихов печат са латинским натписоm: Alaricus Rex Gothorum. Није сигурно да ли је у питању Аларих I или Аларих II.

Аларих I или Аларик I је био визиготски краљ који је предводио велику групу Визигота између 395. и 410. године у њиховoм лутању између Балкана и Источноримског царства, и Италије и Западноримског царства. Био је готски поглавар који је око 395. успео да се издигне изнад осталих готских вођа који су се међусобно борили за превласт. Током целе своје владавине настојао је да добије звање врховног војсковође (magister militum) у римској војсци, чиме би добио легитимно признање од римских власти и тиме променио римско-готске односе формиране још 382. године федератским споразумом који су Готи склопили са царем Теодосијем I након битке код Хадријанопоља, као и да добије део земље на којем би се Визиготи могли трајно населити. На крају, сви напори су се изјаловили што је резултирало пљачком Рима 410. године која је саблазнила целокупну римску јавност. Сам Аларих је врло брзо након пљачке умро од маларије.

Извори

О периоду у ком је живео Аларих и догађајима у којима је учествовао сазнаје се углавном из дела историчара Оросија и Олимпиодора, који су били савременици догађаја, као и песника Клаудијана, који је био лични песних војсковође Стилихона, затим Зосима, византијског историчара који се родио око 80 година након Аларихове смрти, и византијског историчара готског порекла, Јорданеса.

Олимпиодор из Тебе је био источноримски дипломата и историчар који је у својој историји описао догађаје између 407. и 425. године. Делови његове историје сачувани су у фрагментима и веома је важан извор података за разумевање Аларихових поступака пре пљачке Рима[1].

Оросије је био хришћански свештеник из Хиспаније који је написао полемичку Историју против пагана у седам књига која се завршава закључно са 417. годином[1]. Такође је важан извор за период и догађаје кад је Аларих живео, нарочито за време пљачке Рима.

Клаудијан је био рођен у Александрији у Египту, али је писао на латинском језику. Каријеру дворског песника остварио је на римском Западу, на двору западноримског цара. Његове најраније песме датирају из 390. године и садрже доста података о Алариху и политици западноримског двора између 395. и 404[2]. Пошто је био Стилихонов дворски песник чији је задатак био да слави и велича његове подвиге, био је прилично пристрасан па његови списи захтевају строго критички приступ, нарочито када се односе на походе Стилихонових противника[3]. За поједине догађаје с краја 4. и почетка 5. века Клаудијан је једини извор, а једна од његових песама представља једно од првих помињања Алариха у писаним документима. Куликовски истиче да је његово дело значајан извор без обзира на панегирички тон, јер је једини писао о Алариху а да није био под утицајем пљачке Рима из 410. године.

Зосим је био источноримски царски службеник на прелазу 5. у 6. век и аутор Нове историје у шест књига, у којој се описује историја Рима од владавине Августа до 410. године, с тим што је акценат стављен на позни 4. век. Зосим је као изворе користио Дексипа, Евнапија из Сарда и Олимпиодора и један је од главних извора за догађаје с краја 4. и почетка 5. века[5].

Јорданес је био готски историчар из Константинопоља који је живео у 6. веку и написао је историју свог народа у делу које се зове Гетика[1]. Код Јорданеса је сачуван изузетно детаљан опис Аларихове сахране у кориту реке Бусенто, а сам догађај ће касније доживети легендарну реинтерпретацију.

Аларихово уздизање

Теодосије I, приказан са ореолом, ознаком царске моћи, на Теодосијевом мисорију, сребрном тањиру израђеном 388. поводом прославе десетогодишњице цареве владавине.
Теодосије I, приказан са ореолом, ознаком царске моћи, на Теодосијевом мисорију, сребрном тањиру израђеном 388. поводом прославе десетогодишњице цареве владавине.

Након низа сукоба готских племена са Римом од њиховог преласка Дунава 376. године, као и неколико битака у којима су Готи однели убедљиве победе (од којих је најзначајнија битка код Хадријанопоља 378. године у којој је погинуо источноримски цар Валенс), Теодосије I је 382. године успео да склопи мир и споразум о савезу са Готима. Варвари су насељени у римској Тракији (данашња Бугарска) где су задржали своју племенску друштвену структуру, а заузврат су римском царству морали да шаљу савезничке војне одреде. Овај споразум обезбедио је мир све до 395. године, када је цар Теодосије умро. Тадa је дошло до великих готских устанака, чији су узроци вероватно били велики губици које су претрпели готски одреди које су слали цару као део федератских обавеза у две битке у којима је Теодосије однео победу[6].

Прва битка одиграла се 387. године, када је Теодосије кренуо против узурпатора Магнуса Максима, који је 382. године убио западноримског цара Грацијана.[6]. Теодосије је том приликом мобилисао велики број готских федерата од којих се велики део побунио чак пре самог похода,1 док је до озбиљних немира дошло након повратка на Балкан. Како наводи Клаудијан Готи, међу којима се налазио и Аларих, по Теодосијевом повратку на Исток 391. године су покушали да убију цара[4], али ипак нису успели. Клаудијан даље приповеда да је до директног сукоба између Теодосија и Алариха дошло у бици на реци Хебрус, то јест, данашњој Марици. Руски историчар Куликовски наводи да, ако је заиста дошло до овог сукоба, он се могао одиграти само у касно лето 391. године. Иако није познато који је положај заузимао у том периоду, на основу савремених извора може се закључити да Аларих тада није био значајна личност, већ само један од многих разбојника и побуњеника који су правили проблеме на Балкану[4]2. Теодосије је прво послао војсковођу Промотија, а кад је овај био убијен из заседе, послао је Стилихона, који је врло брзо натерао побуњенике на преговоре са царем, чиме је на Балкану поново успостављен мир.

Аларих је био један од неколико готских вођа који су се борили око превласти над свим готским групама. Његови директни супарници били су Ериулф и Фравита. Пошто је 392. године на једној вечери Ериулф био убијен, док је Фравита убрзо након тога пребегао Римљанима, Аларих је одједном избио у први план и његова фигура је почела да добија обрисе главног вође свих Гота[7].

Пар година касније, Готи су опет били ангажовани у сукобу са другим узурпатором, Евгенијем[8], кога је на западноримски престо поставио римски војсковођа франачког порекла, Арбогаст. Теодосије је кренуо на Запад 394. године оставивши свог сина и наследника на Истоку, Аркадија, у Константинопољу на бригу преторијанском префекту Руфину. Са собом је повео свој млађег сина Хонорија, кога је претходно прогласио за августа[9]. У редовима своје војске Теодосије је имао и око 20.000 готских федерата са Аларихом на челу[10]. До одлучујуће битке између царских и узупаторских снага дошло је 5. септембра 394. године на реци Фригид у данашњој Випавској долини на граници Словеније и Италије. Том приликом Готи, које је Теодосије послао у прве редове, претрпели су огромне губитке — извори наводе да је том приликом погинуло 10.000 Гота[8]. Историчар Оросије тврди да је Теодосије том приликом однео дуплу победу за Рим — прву над узурпатором, и другу над самим Готима[8]. Иако је немогуће знати да ли је Теодосије заиста имао намеру да на овај начин ослаби снагу Гота, Готи након ових сукоба нису могли имати превише поверења у Римљане. Такође, Рим је толерисао готску независност само зато што није имао избора након пропасти код Хадријанопоља. Битка код Фригида Готима је дала више него оправдан разлог[8], а неочекивана Теодосијева смрт у Милану 17. јануара 395. године, пружила им је савршену прилику за побуну.

Поход на Грчку

Теодосије I је западни део царства оставио свом млађем сину Хонорију који је још увек био дете и чије је старатељство поверио Стилихону, врховном војном заповеднику (лат. magister militum). На Истоку, владао је његов старији син Аркадије, који је тада имао 18 година, међутим, стварна власт се налазила у рукама Стилихоновог заклетог непријатеља, преторијанског префекта Руфина[9]. Стилихон је, међутим, претендовао и на старатељство над Аркадијем и источним делом царства, тврдећи да је то била последња Теодосијева жеља пред смрт[11].

Стилихон је већ 395. послао на Исток неколико помоћних јединица које су се бориле у бици код Фригидe[13]. На челу једне од њих био је Аларих, који је очекивао унапређење због извојеване победе код Фригиде3, као и због великог броја погинулих Гота у тој бици. Како унапређење није долазило, Аларих је подигао устанак и кренуо на Константинопољ. Испрва, подржали су га само Готи који су већ били под његовом командом, али врло брзо његови редови су бројчано расли, с обзиром да су му се успут придруживали сви они који су били незадовољни својим положајем и који су очекивали некакву корист од устанка[14]. Међутим, Аларих је неочекивано скренуо са свог пута ка Константинопољу и упутио се у Македонију, Мезију и Тесалију, пустошећи и пљачкајући, али такође пажљиво заобилазећи Руфинова имања4. Клаудијан говори о томе како је Руфин спасио Константинопољ тако што је дозволио Алариху да опустоши и опљачка друге провинције на Балкану, међутим, упитна је веродостојност ове тврдње с обзиром да је Клаудијан био склон дискредитовању свих Стилихонових непријатеља[14]. Вероватније је да Аларих није напао источноримску престоницу јер је Константинопољ са својим утврђењима био превише велики залогај за Аларихове Готе, па су се предомислили и кренули ка лакшим циљевима. С друге стране, Руфин није имао довољно војске ни за одбрану, а камоли за потеру за Готима, с обзиром да је велики део источне војске био на Западу под Стилихоновом командом још од Теодосијевог последњег похода[14].

Стилихон је убрзо кренуо ка Балкану са источноримском војском да се обрачуна са Аларихом, али и да обезбеди контролу на Истоку. Међутим, Аркадије му је наредио да се повуче, тако да је пре краја 395. сва источноримска војска била у Константинопољу под командом Гајне, а да се није заправо ни сукобила са Аларихом[11]. Новембра 395. Руфина су убили војници, а власт је приграбио евнух Евтропије, Аркадијев надзорник царске ложнице, који је већ неко време ковао завере против Руфина[11]. Стилихон се вратио на Запад, док је Аларих са Готима прошао кроз Термопилски теснац и упао у Беотију. Заобишли су Тебу, али су заузели Пиреј. Атина се спасла плативши Визиготима огроман откуп. Визиготи су онда прешли на полуострво Пелопонез и пустошили га скоро годину дана[16]. Априла 397. године Стилихон је поново кренуо на Визиготе[11]. Дошао је морем до Грчке и након оружаних сукоба у којима су Визиготи били тешко поражени, Аларих и његови људи су се нашли у безизлазној ситуацији, опкољени у северозападној Олимпији. Mеђутим, након преговора чији садржај није познат, Стилихон се повукао из Илирика. Визиготи су онда прешли Коринтски залив и упали у Епир.[16]. Евтропије је овај Стилихонов долазак схватио, и то с разлогом, као претњу свом утицају на Аркадија. Стога је одлучио да преговара са Аларихом, а од Аркадија је захтевао да се Стилихон прогласи државним непријатељем (hostis publicus)[17]. Аларих је добио извесни војни положај, а Стилихон се опет повукао у Италију. Није са сигурношћу познато који је војни положај добио Аларих. Клаудијан тврди да је добио команду над целим Илириком (magister militum per Iliricum[17], што није немогуће, с обзиром да је у то време место било упражњено. Поред положаја, овим уговором Аларих је извукао и велике материјалне повластице за своје следбенике[18], што је свакако проузроковало велике критике савременика, с обзиром да је целе 395. и 396. Аларих пљачкао по Грчкој и Македонији. Довођење Алариха на положај с кога је могао да командује и дели правду међу онима које је до само пре годину дана пљачкао и убијао, проузроковало је велика негодовања у политичкој јавности у Константинопољу[18].

Након 397. године, није познато шта се дешавало са Алариховим Готима[17]. Могуће је да су били послати у градове јужног Балкана и да су им додељени цивилни администратори, као што је то био обичај да се ради са свим другим римским јединицама, док неки историчари сматрају да су се вратили на земље које су им биле додељене још 382. године[19]. И поред претпоставки није познато шта се дешавало са Аларихом и Готима између 397. и 401. године[19].

Први поход на Италију

**Стилихон и његова породица**, копија диптиха од слоноваче насталог око 395. чији се оригинал данас чува у Монци. Стилихон је приказан са симболима моћи врховног војсковође, лева плоча приказује његову супругу Серену, братичину цара Теодосија Великог, и сина Еухерија.
Стилихон и његова породица, копија диптиха од слоноваче насталог око 395. чији се оригинал данас чува у Монци. Стилихон је приказан са симболима моћи врховног војсковође, лева плоча приказује његову супругу Серену, братичину цара Теодосија Великог, и сина Еухерија.

Следећи Аларихов пример, Трибигилд, вођа Одотејеве готске групе Грејтунга подигао је устанак 399. у малоазијској области Фригији с циљем да извуче високи војни положај за себе. Гајна, римски војсковођа готског порекла, искористио је Трибигилдову побуну како би уклонио Евтропија, а затим је тражио је за себе место магистер милитума и конзулат, као и смењивање Аурелијана, који је постао преторијански префект након Евртопијевог пада[20][18]. Аурелијан је смењен и Гајна је добио конзулат, али нови преторијански префект Цезарије, био је непријатељски расположен према Готима исто као и његови претходници, те је организовао контранапад у самом Цариграду, где Готи иначе нису били добродошли. Разјарена светина је масакрирала око 7.000 Гота[18], махом цивила[20], док је Гајна побегао из града, а касније га је убио хунски вођа Улдин[18].

У светлу новонастале ситуације, Аларих највероватније није више видео источноримско царство као поузданог преговарача, па је 401. године заједно са својим присталицама напустио Македонију и кренуо ка Италији, с надом да ће од Стилихона моћи да извуче оно што није успео на Истоку[21].

Готи су стигли у Италију 18. новембра 401. године. Прешли су реку По и одмах се дали у опседање главне царске резиденције Западног римског царства, Милана. Стилихон је одмах кренуо из Ретије где је био заузет борбама против Алана и Вандала који су упадали из Паноније, те је Аларих већ почетком 402. године морао да се повуче, међутим, престоница је заувек пресељена у Равену, коју је поред бедема бранио и неприступачан мочварни терен. Аларих се, међутим, није повукао, него је кренуо даље на запад[22]. Дана 6. априла 402. године[22] дошло је до битке код Полентије (данас Пијемонт) у којој је Аларих био побеђен и приморан да се повуче. Победа Стилихона код Полентије била је мала али значајна, с обзиром да је успео да зароби многе Готе, између осталих, и Аларихову жену и децу, као и сво благо које је Аларих годинама згртао пљачком и изнуђивањима[21]. Понудио је примирје, под условом да Аларих напусти Италију. Разлози за овакву великодушност нису познати — може бити да је Стилихон сматрао Алариха превише јаким да би га докрајчио, или је видео готског вођу као евентуално оруђе које би могао да употреби у будућности[21].

При повлачењу, Аларих се задржао код Вероне, вероватно с намером да се на неки начин докопа Галије. Стилихон је кренуо за њим и у јулу или августу 402. године одиграла се битка код Вероне у којој је Аларих доживео пораз па је био приморан да се повуче из Италије. До почетка 403. године, Аларих се опет нашао на Балкану као обичан разбојник, без икаквог уговора са било којим делом Римског царства[23].

Ситуација се, међутим, променила 404. године, када је Стилихон направио први корак, и ступио у преговоре са Аларихом. Стилихон је тражио начин да смањи утицај Артемија, Цезаријевог наследника на истоку, и вероватно је желео да са Аларихом склопи савез о заједничком походу на Константинопољ, а за узврат му је понудио положај врховног заповедника у Илирику. Савез је склопљен крајем 404. или почетком 405. године.

Други поход на Италију

Крајем 405. године, у Италију је преко Алпа упао Радагајст, још један од готских вођа у Централној Европи, а 31. децембра 405. или 406. велика група Вандала, Свева и Алана прешла је залеђену Рајну код Мајнца и упала у Галију, остављајући пустош за собом. Овај варварски упад у Галију проузроковао је низ узурпација од којих се трећа, коју је предводио војник Константин, раширила на целу Британију, Галију и Хиспанију. У августу 406. Стилихон је победио, заробио и погубио Радагајста близу Фиренце. Историчар Олимпиодор тврди да је 12.000 Радагајстових људи било мобилисано у редове Стилихонове римске војске, међутим, огроман број Радагајстових Гота био је бачен у робље[24]. Стилихон је затим почео да се спрема за обрачун са галским узурпатором Константином и за то је планирао да искористи Алариха.

Аларих се још увек опорављао од ударца који му је задао Стилихон 402. године. Свакако да се за тих неколико година легалне владавине у Илирику почео опорављати с материјалне стране, међутим, с обзиром да је Илирик већ десетак година био константно пљачкан и харан, питање је било колико је био у стању да надомести благо које је изгубио код Полентије[25]. Стога се готски вођа окренуо Западу и 407. године предузео нови поход на Италију. Стигавши до Норикума (данашња Аустрија), улогорио се и затражио исплату 4.000 фунти злата[22][25] (1.814,368 кг) да би поштедео Италију од још једне инвазије. Хонорије се двоумио, али Стилихон је издејствовао одобрење Сената за исплату ове суме, међутим, ово је у великој мери пољуљало Стилихонов положај, с обзиром на велико негодовање сенатора који су морали да исплате средства. Кад је Аркадије умро у мају 408. године, царски канцелар (magister oficiorum) Олимпије убедио је Хонорија да Стилихон планира да приграби источноримски престо за свог сина Еухерија и свргне Хоноријевог синовца Теодосија II. Хонорије је је организовао заверу како би лажно оптужио Стилихона за издају, а потом га ухапсио и погубио[26].

Прва опсада Рима (408)

Након Стилихоновог убиства, његове присталице као и његов син су прогањани и побијени, као и жене и деца многих Стилихонових варварских ратника који су живели у Италији[26]5. Многи Стилихонови војници варварског порекла, међу којима и 12.000 Радагајстових Гота којима су породице побијене у Риму, одмах се придружило Алариху у Норикуму[26]. Било како било, Аларих је након тог догађаја кренуо у одлучујући поход на Рим. Са собом је имао војску од 40.000 људи[27].

У септембру 408. године, Аларих је покренуо своју војску из Норика. Придружио му се и његов шурак, Атаулф, са својом војском из Паноније. Спустили су се са Алпа и ушли у Италију пљачкајући и пустошећи свуда где су прошли на свом путу за Рим. У новембру исте године стигао је до Рима и подигао опсаду око града блокирајући горњи ток Тибра чиме је град осудио на гладовање. Након преговора са сенатом, Римљани су му платили откуп од 2.267 кг злата, 13.607 кг сребра, 1.360 кг бибера, 3000 црвено обојених кожа и 4.000 свилених туника[28][15]. Богату откупнину готски краљ је разделио својим следбеницима како би учврстио свој положај у време када није имао успеха у преговорима са римским властима. Међутим, новац није био довољан. Аларих је такође, под притиском својих људи, затражио да му римски сенат помогне да убеди цара у Равени да му да земљу на којој би се Готи настанили. Сенат је послао посланика у Равену, и пошто је изгледало да ће преговори имати успеха, Аларих је дигао опсаду Рима и повукао се у Тоскану[29].

Међутим, цар је под утицајем Олимпија превише одуговлачио с ратификовањем уговора, тако да је под притиском Гота из Рима почетком 409. кренула нова делегација овај пут у пратњи Алариха и његових ратника. Ово је дискредитовало Олимпија у Хоноријевим очима — били су присиљени да преговарају, с обзиром да нису могли себи да дозволе отворен сукоб са Готима, и то из два разлога: снаге су биле прилично уједначене па је резултат био неизвестан, а с друге стране, отворени римско-готски сукоб дао би прилику узурпатору Константину III да неометано пређе Алпе из Галије[29].

До преговора је дошло у Риминију, у априлу 409. године. Римску делегацију предводио је преторијански префект Италије и Олимпијев противник, Јовијан. Аларих је поставио веома високе услове. Према Зосиму, тражио је да му се годишње исплаћује одређена сума новца и жита, као и дозвола да се Готи населе између две Венеције, у Норикуму и Далмацији[29]. За себе је тражио највиши војни положај, magisterium utriusque militiae[29][30] (врховни војни заповедник пешадије и коњице), који је пре њега држао сам Стилихон). Хонорије је, међутим, био спреман да пристане на све, осим на војни положај. Бесан, послао је Алариху врло увредљиво писмо које је било прочитано на преговорима[31]. Аларих је прво бурно реаговао, али је онда одједном променио мишљење. Послао је овај пут римске епископе као своје изасланике са новом, много скромнијом понудом: тражио је само земљу у пограничном делу Дунава и годишњу исплату жита колико је цар мислио да треба да да[31]. Међутим, и ова понуда, коју историчар Олимпиодор сматра више него разумном, била је одбијена[31], тако да је Аларих напустио Римини и кренуо старим Фламинијевим друмом пут Рима[30].

Друга опсада Рима (409)

Друга опсада Рима трајала је до новембра или децембра 409. године, када је Аларих постигао споразум са Сенатом да прогласи његовог фаворита, сенатора Приска Атала за цара у Риму[32][31].

**Сребрни новчић Приска Атала**, искован 410. године.
Сребрни новчић Приска Атала, искован 410. године.

Приск Атал је био један од најугледнијих сенатора који је тај положај држао још за време Теодосијеве владавине. Током прве опсаде Рима, био је један од три изасланика Сената који су ишли у Равену и договорили састанак цара и готског краља у Риминију. Кад му је Аларих понудио место августа, вршио је функције главног царског ризничара (comes sacrarum largitionum) и префекта града Рима[33]. Атал је прихватио понуду, с обзиром да је и сам имао претензије на престо јер му се није допадало то што двор у Равени обраћа мало пажње на потребе и сигурност града Рима као и жеље римског сената[33]. Тако је Западноримско царство добило и трећег цара, поред Хонорија и галског узурпатора, Константина III. Приск Атал је Алариху и његовом шураку Атаулфу доделио највиша војна звања, међутим, врло брзо се отео контроли, не схватајући у коликој мери његов положај зависи од Алариха. Све високе положаје у Риму попунио је искључиво Римљанима из сенаторске класе[33]. Захваљујући томе, Хоноријев comes Africae Хераклијан победио је Аталовог војсковођу Констанса што је довело до губитка контроле над Африком, главном римском житницом, а кад је Аларих предложио да пошаље малу групу од 500 Гота који би повратили Африку, Атал је то одлучно одбио[34]. Такође је одмах почео да шаље изасланике у Равену који су Хонорију претили сакаћењем и прогонством[31], а онда се и сам упутио у Равену да лично води преговоре са својим ривалом. Кад му је Хонорије понудио савладарство, уместо да прихвати ову великодушну понуду од легитимног цара, Атал је одбио и наставио да инсистира на Хоноријевом смењивању и протеривању на пусто острво[34]. Међутим, врло брзо ће зажалити због своје исхитрене одлуке, јер је ненадано у Равену стигло 4.000 римских војника из Северне Африке као и знатна количина новца[35], те је Хонорије, с обзиром да у новонасталим условима више није имао никакву потребу да преговара, свој предлог повукао, а Аларих је одлучио да се опет приближи законитом цару, те је у априлу 410. године јавно ражаловао Атала и послао царске инсигније Хонорију у Равену[34].

Хонорије је пристао да се састане са Аларихом, те се овај улогорио на 12 километара од Равене и почео да се спрема за преговоре. Међутим, пре самог сусрета западноримског цара и готског краља римски војсковођа готског порекла, Сар, извршио је, највероватније самоиницијативно, напад на Визиготе и нанео им тежак пораз. Хонорије је онда променио мишљење и дочекао Сара са почастима[32]. Није познато зашто је Сар ово урадио, али каснији догађаји ће показати да је Сар био веома киван на Атаулфа, Алариховог шурака, ако не и на самог Алариха6, који је након овог напада кренуо по трећи пут на Рим.

Трећа опсада и пљачка Рима (410)

Пљачка Рима 410. године. Француска минијатура из 15. века
Пљачка Рима 410. године. Француска минијатура из 15. века

Овог пута, за Аларих није био спреман на преговоре и одлучио је да заузме Рим. Након кратке опсаде, 24. августа 410. године Визиготи су ушли у Рим кроз врата Саларија која су се налазила на североистоку града. Рим је био три дана препуштен на милост и немилост Визиготима који су стекли огроман плен непроцењиве вредности, међу којима је било и благо из Соломоновог храма које је Тит донео из Јерусалима (између осталог и Соломонов сто)[32]. Такође је била заробљена и Гала Плацидија, Хоноријева и Аркадијева сестра и кћерка Теодосија Великог, с којом ће се касније оженити Атаулф[32].

… Кад су почели да расправљају о миру, он [Аларих] је употребио изразе који су били претерани чак и за једног арогантног варварина: изјавио је да неће прекинути опсаду све док не добије све злато и сребро које постоји у граду, као и сва покретна добра и робове варваре. Када је један од амбасадора питао шта би оставио грађанима ако би све то узео, одговорио је: "Њихове животе."

Зосим, Нова историја (5.40)[36]
Превод са енглеског:Историјска библиотека

Ипак иако је пљачка Рима нанела велики психолошки ударац становницима Рима, штета нанесена самом граду и њеним становницима била је веома скромна. Питер Хедер је назива најцивилизованијом пљачком једног града која се икада догодила[35]. Аларих је наредио да се не дирају света места у граду и да се избегавају крвопролића[37]. Базилике св. Петра и св. Павла пружиле су уточиште многим Римљанима и Визиготи их нису дирали[35]. Штавише, постоје сведочења Римљана који су касније пристигли као избеглице у Северну Африку, како су Визиготи с поштовањем испратили неке монахиње до тих базилика, а потом се обрушили на пљачкање њихових кућа. Иако су нпр. однели сребрни циборијум7 тежак 2.025 фунти, поклон цара Константина Великог Риму, обредне посуде у базилици св. Петра остале су нетакнуте[39]. Што се тиче рушења и паљења, било је ограничено на област око Саларијских врата и на сенатску већницу. Све у свему, након три дана пљачке, већина споменика и јавних као и приватних зграда остала је нетакнута, иако су поретна добра била махом опљачкана[39].

Разлог оваквог исхода ове пљачке вероватно лежи и у чињеници да је она за Алариха била не успех, већ израз пропасти његових дугогодишњих настојања да Рим промени своју политику у односу према Готима коју је зацртао још од споразума из 382. године[40]. Заправо, сваки пут кад је полазио на Рим, пљачка самог града никад му није била крајњи циљ, већ је претњама граду желео да натера Хонорија да му да оно за чим је жудео целога живота и што је покушавао прво у источном, а потом у западном делу царства[40]: за себе, легитимни положај у оквиру римске државе, а за Готе, земљу на којој би се могли трајно настанити. Како то Питер Хедер каже, пљачка Рима није толико била симболичан ударац Римском царству, колико признање готског пораза[40].

Аларихова смрт и сахрана

Аларихова сахрана у кориту реке Бусенто. Литографија из 1895. године
Аларихова сахрана у кориту реке Бусенто. Литографија из 1895. године

Мало се зна о догађајима који су следили пљачку Рима[41]. Зна се да су Визиготи, пошто су напустили опљачкани и понижени Рим, кренули на југ кроз Кампанију, ка Африци. Успут су освојили Нолу и Капуу, док код Напуља нису имали успеха, међутим, Алариху овај град није био битан, с обзиром да је његов прави циљ био освајање севера Африке, и да тиме обезбеди храну својим изгладнелим пратиоцима и да се вероватно настани са својим саплеменицима у тој богатој земљи. Стигли су у Ређо, одакле је Аларих хтео да пређе на Сицилију[42] и одатле, у Месину на афричком континенту. Међутим, ненадано се подигло велико невреме и разбило све бродове који су били спремни за прелазак. Аларих се повукао из Ређа и кренуо ка Напуљу, у нади да ће тамо моћи да сакупи нову флоту за прелазак. Међутим, док су опседали Косентију (данас Косенца), Аларих је напрасно умро од маларије[15].

Према Јорданесу, Аларих је сахрањен у кориту реке Бусенто. Десетине заробљених Римљана радило је дан и ноћ на скретању тока реке, након чега су одржане погребне церемоније и Аларихово тело сахрањено заједно са великим благом опљачканим у Риму. Затим су бране подигнуте и вода се вратила у свој пређашњи то, сакривајући гроб великог готског вође, док су сви робови који су учествовали у овом подухвату, побијени, како никад нико не би сазнао место Алариховог гроба[15][42]. Куликовски, међутим, сумња у истинитост ове приче, и као разлог за то наводи да је погребна церемонија коју Јорданес описује била веома распрострањена међу хунским племством наредног периода, тако да је мало вероватно да је иста церемонија била заступљена и код Гота с почетка 5. века, и додаје да је или Јорданес причу измислио, или је само забележио гласине које су су кружиле с циљем да се објасни чињеница што нико не зна где се налази Аларихов гроб[42].

Након Аларихове смрти, његов шурак, Атаулф, био је изабран за новог визиготског краља. Визиготи су остали у Италији још неко време, покушавајући да нађу начина да се докопају Северне Африке, али на крају су одустали и кренули ка северу, ка Галији. О периоду од неких 13 или 14 месеци који су провели у Италији између Аларихове смрти и њиховом уласку у Галију нема готово никаквих података осим вести о пустоши коју су остављали за собом. Коначно, 412. године су прешли Алпе и ушли у Галију, где ће у наредном периоду одиграти важну улогу у догађајима који су следили[15].

Претходник: Визиготски краљеви Наследник:
(395—410) Атаулф

Напомене

Библиографија

Литература

  • P. J. Heather. The Goths. Wiley-Blackwell, 1998 (ISBN: 0-631-20932-8)
  • P. J. Heather. Goths and Romans, 332—489, Clarendon Press, Oxford, England, 1991 (ISBN: 0-19-820234-2)
  • P. J. Heather. the Fall of the Roman Empire. A New History. Pan Macmillan, London, 2005 (ISBN: 978-0-330-49136-5)
  • Herwig Wolfram. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997 (ISBN: 0-520-08511-6)
  • Michael Kulikowski. Rome's Gothic Wars. From the Third Century to Alaric. Cambridge Univ. Press, New York, 2007 (ISBN: 0-511-24933-0)
  • J. B. Bury. History of the Later Roman Empire, From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian, I, London 1923. (више издање) — at LacusCurtius - ISBN-10: 0486203980
  • Еncyclopaedia Romana: The sack of Rome (извор)

Референце

1. Rome's Gothic Wars, 187.
2. Rome's Gothic Wars, 185.
3. Rome's Gothic Wars, 160.
4. Rome's Gothic Wars, 161.
5. Rome's Gothic Wars, 189.
6. The Goths, 138.
7. The Goths, 143.
8. The Goths, 139.
9. Rome's Gothic Wars, 163.
10. The Roman Empire and Its Germanic Peoples, 7.
11. Rome's Gothic Wars, 166.
12. The Goths, 141.
13. Rome's Gothic Wars, 164.
14. Rome's Gothic Wars, 165.
15. History of the Late Roman Empire.
16. The Roman Empire and Its Germanic Peoples, 9.
17. Rome's Gothic Wars, 167.
18. The Goths, 144.
19. Rome's Gothic Wars, 168.
20. Rome's Gothic Wars, 169.
21. Rome's Gothic Wars, 170.
22. The Roman Empire and Its Germanic Peoples, 10.
23. The Goths, 146.
24. The Goths, 147.
25. Rome's Gothic Wars, 172.
26. Rome's Gothic Wars, 173.
27. Goths and Romans, 6.
28. Тhe Fall of the Roman Empire. A New History, 224.
29. Тhe Fall of the Roman Empire. A New History, 225.
30. Rome's Gothic Wars, 174.
31. Тhe Fall of the Roman Empire. A New History, 226.
32. The Roman Empire and Its Germanic Peoples, 11.
33. Rome's Gothic Wars, 175.
34. Rome's Gothic Wars, 176.
35. Тhe Fall of the Roman Empire. A New History, 227.
36. Еncyclopaedia Romana: The sack of Rome.
37. Rome's Gothic Wars, 179.
38. Речник Матице српске, једнотомни, Београд, 2007.
39. Тhe Fall of the Roman Empire. A New History, 228.
40. Тhe Fall of the Roman Empire. A New History, 229.
41. Goths and Romans, 7.
42. Rome's Gothic Wars, 180.

Визиготски краљеви
Рани краљеви Аларих I ~ Атаулф ~ Сигерих
Аријанохришћански тулуски краљеви Валија ~ Теодорих I ~ Торисмунд ~ Теодорих II ~ Еурих ~ Аларих II
Аријанохришћански хиспански краљеви Гесалеих ~ Амаларих ~ Теудис ~ Теудигисил ~ Агила I ~ Атанагилд ~ Лијува I ~ Леовигилд
Никејскохришћански хиспански краљеви Рекаред I ~ Лијува II ~ Витерих ~ Гундемар ~ Сисебут ~ Рекаред II ~ Свинтила ~ Сисенанд ~ Хинтила ~ Тулга ~ Хиндасвинт ~ Рекесвинт ~ Вамба ~ Ервиг ~ Егика ~ Витица ~ Родерих
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported