Крајегранесије (акростих) је књижевни термин којим се означава такав распоред текста када почетна слова строфа неке сложене песме (или одељака неког прозног текста) чине посебну реч или смисаону целину. Овакав начин писања текста се углавном означава као акростих док се термин крајегранесије углавном односи на ову појаву у књижевностима које су се развиле на традицијама старословенских текстова, међу њима и у старој српској књижевности.
Почетна слова а понекад и почетне речи тропара сваке песме канона организоване су тако да чине акростих. Он се могао градити и само од појединих тропара у оквиру песама канона. Акростих је често присутан у византијској химнографији па су се са овим начином књижевног изражавања сретали већ ученици Константина и Методија, што је посебно значајно јер су они радили на преводима ових текстова на словенски језик. Ови најстарији словенски преводиоци црквене поезије налазили су у насловима канона како византијски песници предвиђају да почетна слова тропара граде акростих. Први сачувани старословенски текстови у којима се јавља акростих су канони чији су аутори Климент Охридски и Наум Охридски. Старобугарски песник Константин Преславски спровео је крајегранесије у Служби светом Методију и у песмама триодног циклуса. Често приликом превођења канона на словенски језик грчки текст је дословно превођен што је онемогућавало да се сачува и акростих. Посебну групу представља такозвани азбучни акростих где почетна слова строфа одговарају азбучном редоследу. Песници црквене поезије крајегранесије су најчешће остваривали у канону. У тим случајевима почетна слова тропара сваке песме су тако организована да граде крајегранесије.
И у српској средњовековној химнографији присутна је појава крајегранесија. У својој Служби светом Сави Теодосије је саставио крајегранесије Саву похвалити разума Боже даруј ми. Теодосије је такође творац најсложенијег акростиха у српској средњовековној химнографији који се налази у Заједничком канону светом Симеону и светом Сави на осам гласова. Ту седам крајегранесија из седам канона чини посебну и завршну песму. У Служби кнезу Лазару и Служби архиепископу Максиму непознати аутори су саставили крајегранесија. Своје име исписано од почетних слова Богородичиних тропара оставио је у Служби светом краљу Стефану Дечанском Григорије Цамблак. Уграђивање песниковог имена путем крајегранесија била је релативно широко распрострањена пракса српских средњовековних химнографа (Теодосије, Данило Бањски, Јефрем, Димитрије Кантакузин и патријарх Пајсије). Понекад само почетна слова богородичних тропара граде име писца а остали тропари почетним словима граде друго крајегранесије. То су такозвана двострука крајегранесија. Марко Пећки је у Служби светом архиепископу Никодиму исписао крајегранесије али га није остварио (Са дрзновенијем поју великаго светитеља Никодима). Малобројна крајегранесија прелазе оквире канона а такав случај забележен је у Служби светом цару Урошу од патријарха Пајсија Јањевца, позног представника старе српске књижевности. У познијим делима старе српске књижевности крајегранесија су забележена код Непознатог Шишатовчанина у Служби светом кнезу Стефану Штиљановићу (Пеније приношу ти Христе мој паметију преподобнаго твојего) и код Непознатог Крушедолца у Служби светом деспоту Јовану Бранковићу (Красним похвалами песанми плетуште васпевају и величају памет твоју). Крајегранесије је присутно и у српској средњовековној прози. Почетна слова посебних ставова посланице деспота Стефана лазаревића формирају крајегранесије Слово љубве. Кроз оба своја дела Константин Филозоф је спровео крајегранесије. У Сказенију о писменима почетна слова четрдесет глава чине крајегранесије Самодржавному деспоту Стефану раб Константин. На крају Житија деспота Стефана почетна слова стихова Константиновог плача чине крајегранесије Страно странствовав странствије плачу.
Литература
- Крајегранесије (Т. Суботин-Голубовић, стр. 318—319), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Ђорђе Трифуновић, Крајегранесије, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1990, стр. 136—138.