Адам Гијом (рођен средином 13. века, умро најкасније 27. децембра 1341. године) је био барски надбискуп и једна од најзначајнијих римокатоличких великодостојника у Србији 14. века. Његово дело Directirium ad passagium faciendum per Philippum regem Franciae in terram sanctam anno 1332 представља значајан историјски извор за проучавање прилика у Србији његовог времена.
Биографија
Рођен је средином 13. века у данашњој Француској. Био је припадник доминиканског монашког реда. Много је путовао боравећи и у изузетно удаљеним земљама какве су Индија и Етиопија. На својим путовањима добро је упознао прилике на Истоку. Током 1307. године боравио је у Цариграду, а 1313. и 1314. у Персији. Папа Јован XXII послао га је 1318. године у Јерменију, заједно са доминиканцем Ремоном Стеваном да ради на сједињењу јерменске цркве с римском. Иако одређен да постане барски надбискуп (1324) Гијом дуго није дошао у своју дијецезу већ је боравио у Француској, у Нарбону и Авињону. Тек на молбу барског каптола и захтев новог папе Бенедикта XII отишао је у Бар где је остао све до своје смрти. На барској катедри наследио је надбискупа Андрију, а након његове смрти 1342. на место надбискупа изабран је Јован, дотадашњи барски ђакон и каноник.
Дело
Адам је био изразито непријатељски расположен према шизматицима односно према православним хришћанима. Захваљујући свом великом познавању прилика на истоку саставио је спис Directirium ad passagium faciendum per Philippum regem Franciae in terram sanctam anno 1332 који је послао француском краљу Филипу VI (1328-1350) и у ком му саветује како на најлакши начин да изведе крсташки поход. За крсташе који би се кретали ка Истоку сувоземним путем предлаже трасу Аквилеја—Истра—Далмација—Солун. Ти крсташи морали би се по Адaму повезати са српским краљем и византијским царем. Пошто је сматрао да је тако нешто немогуће пошто су Византинци и Срби одвојени шизмом од Римске цркве Адам је сматрао да их је најбоље покорити.
И поред тенденциозности његово дело представља значајан извор за изучавање српске историје прве половине 14. века. Као олакшицу за извођење освајачког плана, Адам наводи стање у Србији у којој су се за у релативно кратком временском размаку одиграле две борбе за престо (1321. из којих је као победник изашао Стефан Дечански и 1331. када је Стефана Дечанског победио његов син Стефан Душан). Адам је један од најранијих извора који наводи да је Стефан Дечански убијен по налогу свога сина Стефана Душана.
Нешто раније је саставио и мање значајан спис De Modo Saracenos extirpandi (1317) у коме говори о Персији.
Литература
- М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Пожаревац 1934. (репринт Горњи Милановац, 2002. заједно са радом Светитељски култови у старој српској држави)