Жил Мишле и Револуција 1848.

Жил Мишле (француски Jules Michelet, 1798—1874), један од најзначајнијих француских историчара 19. века био је својим савременицима, без обзира да ли су га оспоравали или подржавали, познат као револуционаран дух и човек изузетне осетљивости за актуелна друштвена и политичка питања. Из те спремности да артикулише друштвене проблеме проистекла је његова улога у Револуцији 1848. године. Како Жак Годшо, историчар ових револуционарних збивања наводи, Мишле није био међу знатнијим политичким делатницима али су превирања на његовом семинару у Паризу говорила о улози интелектуалца у овом покрету и уопште о менталитету једног доба…


**Тома Кутир** (1815—1879), француски сликар, //Жил Мишле//, Музеј Карнавале у Паризу.
Тома Кутир (1815—1879), француски сликар, Жил Мишле, Музеј Карнавале у Паризу.

Мишле је потицао из париске породице са хугенотским традицијама. Његов отац био је пропали штампар због мера цензуре које је Наполеон Бонапарта увео 1800. године. Сам Жил био је бриљантан студент на Колежу Карла Великог. Професор на овој установи постао је 1821, када је имао свега 23 године. Потом је именован за шефа Националног архива 1830. и професора у Француском колежу 1838. године. Предавања која је држао о историји Европе, у која је уткао своје одушевљење револуцијом, привлачила су бројну публику. Већ су његова предавања о језуитима из 1843. изазвала бурну реакцију јавности. Он је исмевао језуитски морал на шта су студенти католици реаговали протестима и звиждуцима. Уследила је реакција студената либерала и републиканаца.

Наредних година његова предавања О Риму и Француској, Француској и Пољској (1845) и Исусу и револуцији (1846) изазвала су још веће интересовање. Нереди и негодовање су се са Универзитета преливали на париске улице. О Мишлеу је расправљао и Дом перова. Неки су га оптуживали да води антидруштвену кампању док је министар јавног образовања Салванди стао у Мишлеову одбрану наводећи да је Француски колеж слободна институција али је истовремено осуђивао Мишлеову критику цркве. Конзервативна штампа је све жешће нападала Мишлеа. Министар унурашњих послова је тражио од Салвандија да упозори Мишлеа како је неприхватљиво да на својим предавањима излази изван оквира назначених у програму течаја. Мишле ипак није престајао да најављује револуцију. Дана 16. децембра 1847. он је говорио како предстоји социјални покрет у прилог народа и како треба оформити савез интелектуалаца и мануелних радника против система. Већ 23. децембра чули су се, из публике, повици Доле Гизо!, Живела реформа! па чак и Доле Луј-Филип! Мишле је говорио у корист пољских интереса чија је побуна у Галицији баш у то време била угушена као и у корист незапослених, који су били жртве економске кризе. Дана 30. децембра Мишле је позвао своје слушаоце да дају смер народној вољи, стварају школе, старају се о женама које живе у беди и проширију утицај јавности на јавне послове.

Влада је убрзо проценила да су револуционарне тенденције на Мишлеовом течају неприхватљиве па је обустављен 2. јануара 1848. године. Мишле је протестовао и писао је министру како је својим предавањима хтео да предупреди класну борбу и да уклони преграде, више привидне него стварне, које раздвајају те класе и изазивају њихово узајамно непријатељство, иако им интереси, у основи, нису супротни. Против Мишлеовог уклањања је 6. јануара протестовало више од петсто људи у Латинском кварту у Паризу. Пјер Жозеф Прудон (1809—1865) је са подсмехом писао о Мишлеовом уклањању:

Тако је срушено тројство: Мицкјевич, Кине и Мишле [прим. предавања прве двојице нешто су раније била забрањена] Тројица мистика, правих коловођа глупости: први је видовит, други смушен, трећи луд. Велика се галама диже против тог потеза власти. […] То је велика дволичност или недоследност. У репрезентативном систем влада управља образовањем. Ту нема шта да се каже.

Ипак, све већи део јавности је показивао да се не слаже са потезом оних који га репрезентују. Нове демонстрације избиле су 3. фебруара. Представничком дому поднета је петиција која је заговарала слободу изражавања. Њу је потписао и Жил Валес (1832—1885) који је читав догађај описао у роману Жак Вентра (Jacques Vingtras: L'Enfant, Le Bachelier, L'insurgé). Након Фебруарске револуције и проглашења републике Мишлеу је враћена катедра па је 6. марта 1848. наставио своја предавања. Био је ватрени присталица републике, али не и идеја демократа-социјалиста. Са неповерењем је гледао на Луја Наполеона. Од 1850. године отпочео је критиковање ауторитарног режима што је нарочитог одраза имало у његовој Историји Француске револуције која је објављивана између 1847. и 1853. године. Због нових изгреда на Француском колежу 2. марта 1851. Мишлеу је одузета катедра и плата али је остао шеф Историјске секције националног архива. Смењен је када је 1852. одбио да положи заклетву Царству која је захтевана од свих функционера.

Литература

Жак Годшо, Револуције 1848, Нолит, Београд 1987.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported