Жарнаков ударац

Непосредно по ступању Анрија II на престо Француске, одржан је један двобој између противника крајње неједнаких снага — прекаљеног и искусног војника, Франсое де Вивона, господара Ла Шататењереа, поноса Француске кога још нико у двобоју није победио, и дворанина, Гија Шабота, барона од Жарнака, младића нежне конституције који никад у животу није држао мач у руци. Упркос веома малим шансама, на крају је ипак Давид победио Голијата, а једини и одлучујући ударац којим га је победио, понео је касније његово име — Жарнаков ударац. Ово је уједно био и последњи легитимни двобој у Француској, јер је након њега Анри II забранио решавање несугласица и увреда на овај начин.


Грб породице Шабот, барона од Жарнака
Грб породице Шабот, барона од Жарнака

Још за живота Франсoe I, Анријевог оца, Ги Шабот, барон од Жарнака и блиски пријатељ краљеве званичне љубавнице, грофице д'Етамп, био је изложен веома грубим шалама и понижењима дофена Анрија и његових пријатеља. Жарнак је на крају био присиљен да брани своју част, те је изазвао Анрија на двобој, међутим, положај дофена Француске (титула коју су добијали француски престолонаследници) спречавао је Анрија да дâ Жарнаку задовољење. Међутим, Анријев пријатељ, Франсоа де Вивон, господар Ла Шататењереа, прекаљени војник и одличан мачевалац, који је тврдио да своју непобедивост може да захвали чињеници да су му у детињству мешали храну са златним, гвозденим и челичним прахом, понудио се да замени дофена у двобоју. Међутим, Франсоа је целу ствар брзо привео крају забранивши двобој јер је било очигледно да Жарнак нема ни најмање шансе да га преживи.

Кад је Франсоа I умро, Ла Шататењере је тражио од новог краља да дозволи одржавање двобоја. С друге стране, Жарнак је такође писао краљу и тражио да подржи ову молбу. Анри II, који је врло ценио код части средњовековних витезова (и сам ће настрадати у једном витешком турниру, одржаном у част склапања споразума у Като-Камбрезију), радо је дао своју дозволу. Овај двобој је, међутим, ускоро у јавности добио сасвим нове димензије — сви су га видели као симболичну борбу између покојног краља Франсое и мадам д'Етамп, отелотворених у барону од Жарнака, и новог краља, Анрија и његове званичне љубавнице, Дијане де Поатје, представљених ликом Ла Шататењереа.

Свима је било више него јасно да је Жарнак у великој невољи. Међутим, на двору су почеле да круже гласине да је Пијеро Строци, рођак краљице Катарине де Медичи, одлучио да помогне Жарнаку. Ове гласине су највероватније биле истините, с обзиром да је Катарина имала велику жељу да види Дијану де Поатје понижену. Жарнак је одмах почео вредно да се спрема за двобој — свакодневно је вежбао са искусним мајстором двобоја, Кезеом, ишао је редовно у цркву и препуштао се дугим молитвама и размишљањима, док је Ла Шататењере време проводио шеткајући се около са изразом досаде на лицу који је говорио да се свог противника боји колико се лав боји обичног пса.

Након неколико недеља, двобој је коначно одржан 10. јула 1547. На пољани испред дворца Сен Жермен били су постављени шатори два противника, изнад којих су се виорили њихови стегови. Цео догађај био је замишљен и спремљен у духу средњовековне традиције. Ла Шататењере, чврсто уверен у своју победу, непромишљено је наредио да се спреми банкет на који је позвао цео двор након двобоја. С друге стране, Жарнакова посвећеност и озбиљна припрема учинили су да увређени барон добије огромну подршку на двору и у јавности. Осим тога, већина дворана, као и краљица, имали су велику жељу да виде краљеву љубавницу понижену, јер су били већ сити њеног превеликог утицаја на двору.

У седам сати по подне, након бескрајних церемонија карактеристичних за средњи век, отпочео је двобој. Први је напао Ла Шататењере — задао је страховит ударац који је Жарнак одбио употребивши свој велики штит, да би у следећем тренутку, вештим и муњевитим потезом, малим ножем исекао тетиве са задње стране колена свог противника. Ла Шататењере је истог тренутка пао, неспособан да настави борбу. Публика је поздравила Жарнака овацијама. Велики француски ратник био је побеђен у року од неколико секунди!

Жарнак, и сам изненађен својим успехом, затражио је од Ла Шататењереа да му врати част, што је овај одлучно одбио, безуспешно покушавајући да устане и настави борбу. Победник се онда окренуо запањеном краљу и понудио му Ла Шататењереов живот у замену за своју част. Међутим, Анри од запрепашћења није могао да реагује, те је остао непомичан и у тишини пред Жарнаковом молбом. Жарнак је, уплашивши се да ће Ла Шататењере да искрвави на смрт пре него што он успе да поврати своју част, очајнички узвикнуо:

Господару, погледајте! Он умире! За Бога милога, прихватите његов живот који вам нудим!

Запањеном краљу је његов верни пратилац, Монморанси, помогао да дође к себи и да формално врати част Жарнаку. Стотинама година касније, потез који је младом дворанину донео победу признат је као легитиман ударац у мачевању и добио је његово име — Жарнаков ударац.

Краљ и његова љубавница били су ван себе од муке и беса због јавног понижења које су тог дана доживели, те су се брже-боље покупили и отишли, док је руља из Париза навалила на банкет који је припремио Ла Шататењере и бацила се на прождирање и опијање које се на крају завршило општим хаосом и ломом. Ла Шататењере је, посрамљен због губитка части почео да цепа завоје којима су му превили ногу и на крају је искрвавио на смрт. Док је Катарина Медичи тајно ликовала у тишини гладајући јавно понижење своје супарнице, Анри је одлучио да забрани двобој као начин решавања сукоба.

Литература

Leonie Frieda. Catherine de Medici. A biography. Weidenfeld & Nickolson, 2004, London ISBN 1-84212-725-X, стр. 78-80

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported