Заборављени Обилићи

Након предаје Новог Брда 1. јуна 1455. године, османски султан Мехмед II Освајач је, противно првобитном споразуму са грађанима највећег рударског центра средњовековне Србије, наредио да се дечаци и девојчице разделе његовим војницима, угледни грађани посеку, а град опљачка. Због погажене речи, осам младића који су били изабрани за султанове коморнике, заклели су се да ће убити Мехмеда II на спавању. Сећање на њихов неуспели подвиг сачувао је њихов земљак и сапатник, Константин Михаиловић из Островице у својим „Јаничаревим успоменама“.


Остаци **Новог Брда**, кључног рударског центра средњовековне Србије.
Остаци Новог Брда, кључног рударског центра средњовековне Србије.

Извођач: Слађана Братић. >>>

Почетком 1455. у Српској деспотовини стизали су гласови о томе да султан Мехмед II опрема велику војску. Циљ султановог похода било је Ново Брдо, Сребрна и Златна планина, како је записао Константин Михаиловић чије се родно место налазило у близини града. Опсаду града преузео је сам султан и после четрдесетак дана опсаде принудио је становнике Новог Брда на предају, али под часним условима. Срби су тражили да им се не одводе дечаци и девојчице и да свако остане на свом имању, и султан је наводно пристао на те услове. Међутим, када су Османлије преузеле град, три градске капије су биле затворене, док је четврта била отворена како би градско становништво изашло из града само са својим породицама. Султан је затим наредио да се мушкарци одвоје на једну, жене на другу, девојке на трећу, а младићи на четврту страну. Затим су најугледнији грађани побијени, девојке су раздељене султановим ратницима, а младићи и дечаци, њих триста двадесет на броју, одређени су за службу султану, пре свега у јаничарском корпусу. Град је био опљачкан, али је султан делимично испунио погодбу и преосталом становништву је дозволио да настави живот у Новом Брду, наравно уз османски гарнизон и колонисте који су се уселили у град.

Када се вратио у Једрене, Мехмед је међу дечацима из Новог Брда одредио осморицу коју је узео за коморнике. Ови младићи су се затим заклели да убију султана на спавању, и убрзо им се указала прилика за освету. Када су ова осморица била одређена да чувају ноћну стражу, наоружаше се ножевима и сачекаше да султан пође на спавање. Међутим, када је Мехмед Освајач кренуо на починак, један од осморице, по имену Димитрије Томашић, предмислио се и упозорио је падишаха на заверу. По султановој наредби преостала седморица су били похапшени и изведени пред Мехмеда који их је питао ко их је уопште навео да покушају да га убију. Нико други, већ велика окрутност твоја и неисказана жалост наша коју осећамо за нашим оцевима и пријатељима нашим милим, одговорили су похватани. Султан је тада, према речима Константина Михајловића, наложио да се у врелом пепелу угреју јаја и да се вежу сваком од завереника испод колена како би им се жиле упалиле и згрчиле. Затим су одвезени на колима, наводно до Персије, све док се врела јаја нису сама расхладила. После годину дана измучени сужњи су поново били изведени пред Мехмеда II, а султан је овога пута наредио њихово смакнуће.

Тела побијених ноћу су кришом однели њихови земљаци који су били регрутовани у јаничаре, међу којима је био и сам Константин Михаиловић, и сахранили су их тајно крај једне напуштене цркве. Димитрије Томашић, који је прешао у ислам и добио име Бајдар, постао је угледник на османском двору, али је недуго затим оболео од сушице и умро. Према речима Константина Михаиловића, сам Бог га је казнио због неплеменитости и неверства. Од тог времена па на даље, султан Мехмед II, освајач Цариграда, Србије, Босне, Мореје, Трапезунта и Караманије, није више међу своје коморнике бирао рашке дечаке.

Ове епизоде о српским завереницима који су покушали да изврше атентат на султана Мехмеда II сетио се Стеван Сремац, иначе полазник историјско-филолошког смера на београдској Великој школи (будућем универзитету), у време када је започињао своју књижевничку каријеру пишући родољубиве и поетизоване приповетке за Босанску вилу. Уз приповетке посвећене знаменитим личностима и догађајима из средњовековне историје, попут Владимир Дукљанин, Растко, Краљ Драгутин и Стјепан Томашевић, Сремац је саставио и приповетку насловљену Заборављени Обилићи. Сам Стеван Сремац подцењивачки је гледао на своје романе Зона Замфирова и Поп Ћира и Поп Спира и више је ценио своја историјска писанија која су касније обједињена у збирци Из књига староставних. Данас је та збирка углавном скрајнута у поређењу са другим Сремчевим делима.

Литература

Извор
Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић, Просвета, Бразде 5, Београд 1966.

Секундарни извори
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Друго издање, Clio-Глас српски, Београд 1999.
С. Живковић, Самачки живот српског Чехова, Српско наслеђе 3, март 1998 (извор).

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported