За ким су звонила звона Богородичине цркве

На страницама Сендениске хронике забележено је да је француски краљ Шарл VI, пошто је чуо од посланика који су дошли из Венеције вест о хришћанској победи, организовао благодарење у париској Богородичиној цркви. О којим догађајима је реч?


**Надежда Петровић** (1873—1915), Нотро Дам, 1911.
Надежда Петровић (1873—1915), Нотро Дам, 1911.

Знаменита Богородичина црква у Паризу претрпела је велика оштећења у пожару 15. априла 2019. године. Дрвени кров изнад каменог свода готово у целости је изгорео а у ватри се обрушио и црквени торањ. Све реликвије и друге драгоцености благовремено су евакуисане. Чувени витражи су делимично оштећени али је највећи део њих, ипак, сачуван.

У многобројним написима поводом страдања Богородичине цркве, неретко се спомиње у јавности популарна тврдња како је француски краљ Шарл VI (1380–1422) поводом вести о победи српске, хришћанске војске, у Косовској бици 1389. организовао благодарење у Богородичиној цркви. Ова тврдња наслања се на познате чињенице да је краљ Босне Твртко I у својим писмима послатим у Фиренцу и Трогир, и можда још понегде, тврдио како је на Косову османска војска претрпела пораз. Такође се наслања на поједине наводе Сендениске хронике, односно Велике француске хронике у којој се двосмислено спомиње свечано благодарење поводом битке у којој су хришћани однели победу и у којој је пао султан Мурат (1362–1389) са једним од својих синова.

Овај навод из француског извора детаљно је у српској историјској науци претресао чувени медиевиста Михаило Динић у свом раду из 1937. године Хроника сен дениског калуђера као извор за бојеве на Косову и Ровинама.

Шта заправо стоји у наводу хроничара? У белешци за 1395. годину насловљеном са De Victoria regis Hungariae contra Turcos хроничар бележи да су краљу у јулу дошли посланици из Венеције. Они су му рекли како је у једној бици „турски краљ Ламорат погинуо“. Овај турски владар био се узнемирио збор мира који су склопили краљеви Француске и Енглеске „претходне године“ и прибојавао се да они могу да пођу на њега са „изузетном војском“. Уплашен овим гласинама он је прикупљао у својим земљама нове снаге. Он је кроз Влашку и Бугарску, „која је област подложна његовој власти“ довео толику војску да је сам себи ласкао да ће својој власти покорити све хришћане. Но, наставља даље сендениски хроничар, на вест о његовом доласку „славни краљ Мађарске“ прикупио је велику војску од „племића, грађана и побожних људи“.

После описа тока битке коју је мађарски краљ преокренуо у своју корист хроничар наводи да су „Ламорат и један од његових синова остали на бојном пољу са небројаним мноштвом својих [сабораца]“. Пад ноћи онемогућио је покољ поражене војске. Хроничару је познато да се Бајазит после битке повукао а да је до мађарског краља дошла вест да је краљица на самрти.

На крају сендениски хроничар пише како је „краљ Француске са радошћу примио вест о овом успеху“. „Сутрадан је отишао да се захвали Богу у цркви Нотр Дам у Паризу заједно са својим стричевима и великодостојницима краљевства, када је одржана миса Светог Духа“.
О којој бици је овде реч?

Приређивач хронике М. Л. Белаже (Bellaguet) наводи у белешци да је према „већини историчара“ Мурат пао од руке хришћанског ратника на бојишту Косовске битке 1389. године. Податак о страдању османског владара и једног од његових синова на бојном пољу јесте онај који упућује да хроничар на уму има дешавања из јуна 1389. године, јер ни у једној другој бици османски владар није пао на бојном пољу. Међутим, како је указао Михаило Динић, сагледавање бројних других појединости хроничареве белешке упућује да је реч о каснијем сукобу.

Пре свега, хроничар ове догађаје смешта у 1395. годину. Према Динићевим речима сам начин настанка хронике – редно бележење вести онако како хроничар за њих сазнаје – чини мало вероватном могућност да је догађај из 1389. забележио 1395. Штавише, Динић наводи да је хроничар врло поуздан за дешавања током владе Жигмунда Луксембуршког (1387—1437) и да то могућност омашке чини још мањом. Посебно је прецизан када описује битку код Никопоља, односно сложене дипломатске радње које су јој претходиле. Осим тога, он без изузетка говори о угарском краљу. То представља приличан проблем за тумачење по коме је реч о Косовској бици с обзиром да се не спомињу ни Лазар ни Лазар ни друге војсковође. Додуше, ова потешкоћа није непремостива пошто није без изузетка да писац у опису битке нагласи улогу једног владара или његовог контигента а да друге ни не спомене.

Посланици из Венеције пристижу у Париз у јулу и тешко да су они могли већ тада да прецизно знају ток и исход боја о коме су несигурне прве вести ка Западу потекле из краљевства Твртка I. Заправо, у Венецији је 23. јула 1389. године састављено упутство за Андрију Бемба, који је као посланик пошао преко Цариграда за Једрене. Он је са собом носио два писма пошто млетачке власти нису знале име Муратовог наследника. О боју се каже „да су се разне ствари говориле којима се ипак веровати не може“. Да су Мурат и један његов син погинули Млечани су знали али који је син наследник нису па је посланик о свему поближе морао да се информише у Цариграду пре пута за Једрене. На основу овако оскудних вести нису могла да потекну релативно исцрпна обавештења и бројне појединости о бици које сендениски хроничар уноси у своје дело. Поред тога, хроничар наводи да се османски владар кретао преко Бугарске, која му је била подложна земља што она још увек није била 1389. године али свакако јесте 1395. године.

Динић је закључио да су наводи о Муратовој погибији стога corpus alienum, уметак у део текста који се односи на сасвим друге догађаје.

У свом раду Динић је даље образложио зашто је сендениски хроничар по свој прилици описао битку на Ровинама из маја 1395. године. У пролеће 1395. године, како пише Миодраг Пурковић, Бајазит је био кренуо у поход против влашког војводе Мирче I Старијег (1386–1418). У овом походу султан је прешао Дунав, стигао до Сланкамена и одатле се упутио ка Влашкој. Прецизно место битке није познато а дуго се у историографији расправљало и о исходу и о времену њеног одигравања. Историчар Ђорђе Сп. Радојичић утврдио је, на основу података Романовог типика и једне исправе из манастира Петре, да је Константин Драгаш погинуо 17. маја а познато је да је он, заједно са краљем Марком Мрњавчевићем, пао у боју на Ровинама. Из исправе манастира Петре настале октобра 1395. Радојичић је закључио како у време њеног издавања још није прошло пола године од смрти Константина Драгаш. Он је као време одигравања битке на Ровинама устврдио 17. мај 1395. године. Радојичић се, за разлику од Константина Јиречека, у својим радовима определио да је у овој бици победу однела хришћанска војска.

Уколико се, према Динићевим речима, прихвати да сендениски хроничар описује бој на Ровинама онда се и у овом извору може пронаћи додатна потврда за тврдњу о хришћанској победи на Ровинама. Хронолошке појединости које наводи Сендениска хроника такође упућује на ову битку. Наиме, навод о склапању мира између Француске и Енглеске односи се, вероватно, на споразум из 1394. године којим је направљен предах у Стогодишњем рату.

Антонио де Пукио-Писанело (?), **Жигмунд Луксембуршки**, краљ Угарске (1387-1437) и Чешке (1419-1437) и цар Светог римског царства (1433-1437), портрет настао највероватније 1433. године.
Антонио де Пукио-Писанело (?), Жигмунд Луксембуршки, краљ Угарске (1387-1437) и Чешке (1419-1437) и цар Светог римског царства (1433-1437), портрет настао највероватније 1433. године.

Спомињање краљичине тешке болести такође упућује на краља Жигмунда и околности његовог похода у Влашку из 1395. Краљица Марија преминула је на дан битке, што Жигмундови гласници нису могли знати када су га обавестили о њеном тешком стању. Ово за њега није била само породична трагедија већ и политички изазов због кога је морао брзо реагује и скрати влашку експедицију.

По краљичиној смрти међу угарским племством се појавила струја која је сматрала да је он после смрти супруге изгубио краљевски легитимитет. Марија је краљевску титулу понела 17. септембра 1382. године, убрзо по смрти свог оца, угарског и пољског краља Лајоша I Великог (1342–1382). Жигмунд је посао Маријин савладар по Споразуму из Ђера из априла 1386. године. Осим дела угарских племића Жигмундов легитимитет оспоравао је и пољски краљ Владислав I Јегалонац (1386–1434), супруг Маријине сестре Јадвиге.

Жигмунд Луксембуршки је извесно већ 21. јуна био у Брашову. Влашку је био напустио већ у првој половини јуна. Дубровачко Веће умољених, судећи по једној исправи из 18. јуна, сумњало је да краљ може да пође у казнену експедицију на Србију због учешћа кнеза Стефана Лазаревића у Бајазитовом походу. Међутим, прече династичке бриге одвеле су Жигмунда на север. У Сеплаку он је са војском већ 30. јуна, у Дугом Пољу на горњој Тиси у Марамурешу почетком јула а 12. јула у Прешову.

И Бајазит је журно напустио Влашку после боја. Буагарска хроника бележи да је он био у Бугарској већ 3. јуна 1395. године. Константин Филозоф у својој биографији деспота Стефана Лазаревића бележи да се после окончане битке султан повукао преко Дунава и притом закључио мир. Угарске снаге су притиске Мали Никопољ док је Бајазит у наставку похода покорио Добруџу и погубио Ивана Шишмана, некадашњег трновског цара. Краткотрајан боравак двају војски у истом подручју сугерише могућност да се у кампањи одиграла само једна битка, односно бој на Ровинама који је описан и на страницама Сендениске хронике. Бугарски и сендениски хроничар сагласни су да се бој одиграо на реци.

Благодарење у Богородичиној цркви, ако се пажљивије погледају подаци сендениског хроничара, уприличено је да обежели победу хришћанске војске из 1395, коју је предводио Жигмунд Луксембуршку и која је омогућила Мирчи I да поврати своје позиције. Пошто је Шарл VI благодарењу присуствовао са својим стручевима (cun avunculis suis, regni proceribus) и то указује да је реч о догађају који се одиграо неколико година након 1389. године.

Краљ Шарл је ступио на престо као дванаестогодишњи дечак. До пунолетства су у његово име владали Луј од Анжуа, Жан од Берија и Филип Бургундијски. Међутим, и пошто је краљ постао пунолетан они су задржали превасходни утицај, све до његове двадесете године. Он је, коначно, новембра 1388. године, развластио своје туторе. „Одрастао је, а са годинама долази и мудрост“, рекао је том приликом доајен краљевих саветника кардинал Лански. Стричеви су били врло незадовољни и њихови односи са краљем били су напети све до 1392. године. Најпосле су ипак успели да се поново домогну управе када је 1392. краљ доживео први напад психичког обољења. Хроничарев опис стричева као proceris regni сасвим добро описује њихов положај из 1395. године.
Поставља се питање како је навод о Мурату доспео у опис догађаја од пре неколико година. Сам хроничар наводи да су посланици говорили о различитим османским походима па не треба искључити да је том приликом споменута и Косовска битка. Осим тога до забуне је могло доћи што су слушаоци у Паризу могли да помешају лично име Мурат и титулу емира. Ова забуна посведочена је и у неким другим изворима, где је емир Бајазит забележен као „Amorath–Bacquin“.

Ову вест у западноевропску науку пренео је немачки османиста Јохан Вилхелм Цинкајзен у делу Geschichte des osmanischen Reichs in Europa. Потом се наводом хронике послужио и знаменити истраживач балканске средњовековне прошлости Константин Јиречек у својој Историји Бугара а затим и у Историји Срба.

Међутим, вест хронике је са одушевљењем прихватио Чедомиљ Мијатовић (1842–1932), писац, историчар, дипломата и политичар. Мијатовић, „викторијанац међу Србима“ (Слободан Марковић), вишестрана личност и склон романескним заносима и у историографско раду препознао је у наводу сендениског хроничара „најранији, најаутентичнији и најинтересантнији од свију за које до данас знамо“ извештаја о Косовском боју. Мијатовић је одељак Сендениске хронике превео на српски језик и објавио са коментарима у Споменику Српске Краљевске Академије Наука X 1891. године (стр. 11–18). Мијатовић је сматрао да када се разреше хроничареве омашке о години битке и идентитету владара који је водио хришћанску војску остаје интересантно језгро са бројним појединостима о Косовском боју из 1389.

Међутим, као што је Михаило Динић образложио, забуна је у томе што је хроничар, описујући догађаје из 1395. унео у свој текст један несумњиво тачан податак о Косовском боју.

Литература

Извори
Chronique du Religieux de Saint-Denis, éd. M.L. Ballaguet, t. II (Paris, 1840)

Литература
Слободан Марковић, Гроф Чедомиљ Мијатовић – викторијанац међу Србима, Правни факултет, Београд 2006.
Михаило Динић, Хроника сен-дениског калуђера као извор за бојеве на Косову и Ровинама, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XVII, 1, Штампа државне штампарије Краљевине Југославије, Београд 1937.
Миодраг А. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported