Сујеверје, редовни пратилац свих епоха, изгледа да није успело да омађија и црногорске владике. Истраживање историчности појединих мотива, личности и ситуација у Горском вијенцу Петра II Петровића Његоша (1813—1851) довело је до проналажења интересантних подударности између Његошевог писања о вештицама и њиховог спомена у преписци његовог претходника Петра I Петровића Његоша (1748—1830)…
 |
| Гравура из сета од 80 графика под именом "Каприци" Франсиска Гоје, објављених 1799. године. |
| Извођач: Снежана Сенић. >>> |
Вештица из Горског вијенца пореклом је из Бара, у почетку је видарица па тако иде по околини и уз помоћ трава лечи људе. Потом је ставила маску пророчице и вештице па је потказала преко двадесет жена, тобожњих вештица које су народу наносиле зло. Личности Горског вијенца изненађени су овом појавом. Кнез Јанко пита Рогана: Чудна врага видите ли, браћо?/Хвала Богу има ли вјештицах? Ни прослављени јунак Вук Мићуновић није сигуран да ли постоје вештице па тражи савет од владике Данила: Ти владико знаш дубоке књиге; налазиш ли у њима вјештице? Владика Данило је на ово одлучно одговорио:
Ђе вјештице, што говориш, Вуче!
Нема тога ни у једну књигу;
сврх мене се сви овде куните,
то су бапске приче и мудрости;
него лаже ова бабетина,
али може нешто друго бити.
На везу овог одељка Горског вијенца и једног писма Петра I први је указао Ристо Драгићевић а детаљније ју је елаборирао Јевто Миловић, један од најтемељнијих истраживача Горског вијенца. Наиме у писму од 7. августа 1830. поп Стефан Лазаревић и сердар Марко Пламенац јавили су владици Петру I да се појавило једно дете, син неког свештеника, које потказује која је жена вештица и која је крива што је нечије дете умрло или што је неко настрадао у боју. Поп и сердар су саопштили владици и како су неке жене због тога малтретиране па су страховали да може доћи до сукоба међу братсвима и велике погибије.
Петар I је одговорио већ 9. августа 1830. писмом упућеном Марку Пламенцу, духовним и мирским главарима и старешинама као и свим осталим Црмничанима. Владика је оштро осуђивао што неки људи шире овакве гласове међу народом, варају га како би му узели новац и тиме целој заједници наносе велику несрећу (О Боже мој, чудне сљепоте, чудна безумија и чудна сујеверија и злога помишљенија! Како могу људи икакве проклете бајалице вјеровати, те ли не виде да их они за измамити коју пару варају и да им лажи за готове паре продају). На крају писма владика је исказао жаљење и разочарање што се овакво веровање проширило међу народом и прети изопштењем из Цркве и клетвом свакоме ко и даље са оваквим људима буде имао посла:
Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао, и нигђе не нађох, нити ми ко каза, да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним србским народом, а зашто него за то, што је слијеп и зашто више лажи вјерује, него ли јевангелије Христово и Христове науке и заповиједи. Тога ради свијех вас, о Црмничани, великога и малога, мужевскога и женскога пола и возраста силнијем и страшнијем Богом Вседржитељем и честнијем крстом и пресветом Богородицом и свом силом небесном у три пута и у триста путах заклињам, да се од тога злога и пребезаконога дјела прођете, да те проклете бајалице не слушате, да к њима не идете, да их међу вама не пуштајете, да им ништа не верујете и да праву чељад не мучите. А вама свијема свештеницима у сва села и племена пишем, и властију нам од Бога даноју, најжесточајше запрештавам и говорим, да ни једному, који не би ово писмо послушао, немате никаква посла црковнога оправљати, него они и њихови домови нека остају под жестоким проклетством отлучени, тако и они свештеник, који би преко овога мога писма преступио, а праве и добре Богу препоручавам и остајем ваш доброжелатељ.
Литература
Извори
Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, Просвета — Обод, Београд 1984, стр. 99.
Литература
Јевто Миловић, Студије, расправе, чланци, Никшић 1989, стр. 16—18.