У археолошкој науци појам винчанског писма прешао је пут од разумљиве интерпретативне парадигме до застареле идеје, превазиђене новим емпиријским налазима. У археолошкој теорији с краја 19. и почетка 20. века идеја неолитског писма јављала се као потврда кратке хронологије и блискоисточних утицаја на формирање ових култура. Овакве идеје несумњиво су оповргнуте новом C-14 хронологијом. У псеудоархеологији, без икаквог објашњења и доказа, винчанско писмо поново постаје значајно с краја 80-их година 20. века. Његово постојање не само да је обелодањено уз медијску помпу већ је то писмо доведено у везу са Етрурцима и инаугурисано за зачетак васколике медитеранске (а потом и европске) писмености…
Винчанска култура, названа по насељу Винча у данашњој Србији, била је млађенеолитска култура која се хронолошки одређује у период око 5300. до 4300. године пре нове ере, а по неким новијим датовањима њено простирање се одређује до 4650. године пре нове ере. Знаци на керамичким фрагментима винчанске културе пронађених на локалитету Тордош (данашња Румунија) примећени су још 1879. године у ископавањима Софије Торм, а Хуберт Шмит је почетком 20. века чак израђивао упоредну таблицу писма из Тордоша и блискоисточних писама. Ова интерпретација се у своје време сасвим уклапала у идеју о краткој, историјској хронологији, засновану на типолошком паралелизму и идеји ex oriente lux (идеја да су блискоисточне културе пресудно утицале на формирање европског неолита). Чувени српски археолог и истраживач Винче Милоје Васић је током више деценија различито означавао знаке на винчанској керамици и фигуринама (марке, урезани знаци, писмена, графити). Васић је Винчу доводио у везу са егејским бронзаним добом, а потом и Јонијом 6. века али никада ове знаке није идентификовао као писмо, иако би оваква идентификација ишла у прилог његовој хронологији. У псеудоархеолошким радовима, како наводи археолог Александар Палавестра, Васићева дела се често цитирају, потпуно истргнута из времена и интепретативног контекста у коме су настала. Заговорници Винче као величанствене цивилизације која је свету подарила писменост (и још много тога) пренебрегавају главну Васићеву тезу (у данашњој археологији одбачену) да је Винча позна колонија из 6. века пре нове ере, а не аутохтона подунавска цивилизација. Заговарање кратке, Чајлдовске хронологије и винчанске културе као директног изданка (прото)писмених блискоисточних цивилизација изгубило је сваки смисао са радио-карбонском револуцијом и калибрацијом C-14 датума. Чак и када је у српској археологији било неслагања око порекла неолита на Балкану нико винчанске знаке није сматрао за писмо, осим Јована Тодоровића (рад из 1961) који је знацима придавао нешто већи значај. После новог датовања теза о оваквом систему знакова је у научним круговима изгубила сваки смисао. Такође Палавестра истиче да је археологија уздржана према идеји о неолитском писму пре свега из разлога што археолошка грађа не указује да је у питању било шта осим несистематичних, изолованих уреза на керамици.
Бујица псеудонаучних идеја, особито у области псеудоисториографије и псеудоархеологије, подстакнут дневнополитичким разлозима, избацила је на површину и идеју о винчанском писму. У недугој историји оваквих револуционарних квазиоткрића као камен међаш може се означити рад Светислава Билбије на дешифровању етрурског писма. Иако на први поглед делује да овакво откриће не може да има било какве везе са балканским неолитом у псеудонауци су овакве везе сасвим логичне, оправдане па чак и нужне. Билбија, који је емигрирао из Југославије након Другог светског рата и који се наводно научно афирмисао на Инстутуту за етрурске студије у Чикагу (потпуно непознатом у научним круговима), објавио је књигу Староевропски језик и порекло Етрураца (1984) у којој је дешифровао етрурски и многе друге древне језике уз помоћ српског језика и српске ћирилице. Сви древни народи (Етрурци, Ликијци, Лидијци и други народи Мале Азије) говорили су према Билбији један древни облик српског језика (рашанског), а из писма ових древних Срба је проистекла и ћирилица. Како Палавестра указује пут којим је Билбија дошао до оваквих открића је врло једноставан и представља пример како функционише закључивање на основу погрешних премиса: како сва етрурска слова личе на ћирилична она морају имати исту гласовну вредност; етрурски знаци се тако лако могу читати на основу српске ћирилице; етрурска слова су створена према српским речима која почињу на то слово, а та слова такође својим изгледом подсећају на појмове из којих су проистекла (принцип акрофоније, М као заталасано море, У као удица итд.); тако прочитани текстови, без обзира на првобитну неразумљивост, могу се несумњиво прочитати уз помоћ савремених српских речи које слично звуче. До које мере сеже Билбијина акрибија може се разазнати само помоћу примера: реч авлеши етрурског текста према Билбијином читању личи на реч авлијаши, што указује на оне који живе у истој авлији односно комшије. То што је авлија турцизам у српском језику не представља никакву препреку оваквом расуђивању.
Следећи корак у путу ка винчанском писму било је дело Радивоја Пешића (1931—1999), који је према оскудним биографским подацима пореклом из Велеса у Македонији, а средином 60-их година је отишао у Италију где је остварио универзитетску каријеру (додуше за његову универзитетску каријеру у Италији није могуће дати никакву независну потврду). Такође према писањима појединих биографа Пешић је због дешифровања винчанског писма морао да бежи из Југославије, што је једно од топоса биографија псеудонаучника. Пешић је прво радио на читању етрурских текстова, према Билбијином методу, али са сасвим другачијим резултатима. Он је чувене плочице из Пиргија прочитао на крајње политички актуелан начин. Срби су и тада били жртве издаје заједљивих суседа:
И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклество на нас Словене који су овде живели, а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу рашанску и предасте нас разјареним Италима целу земљу и све нас сада расуте по Италији у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све Словене који су могли имати срећну судбину па нека је хвала тим издајничким синовима.
Пешићеви радови објављени су у постхумно издатој књизи Винчанско писмо (1995, потом су издате и многе друге његове књиге) где је главни текст под насловом Винчанско писмо објављен на осам страна, док се остали баве етрурским писмом, Лепенским Виром и другим сличним темама. Пешић је користио још некалибрисану радиокарбонску хронологију па је дошао до закључка да је између винчанског и протосумерског писма било свега 373 године разлике и то у корист винчанског писма. На последње три странице текста Пешић је уочио разне школе којима су припадали винчански писари и закључио је да је винчанско писмо имало азбуку од 26 слова и да је сваки словни знак имао своју гласовну вредност. Поред њих постојало је и 23 лигатура, а винчански писари су чак користили и знаке интерпункције. Даље Пешић наводи да се етрурско писмо у потпуности заснивало на винчанском и да су остали народи, у мањој или већој мери, преко посредника или без њих, преузимали знакове из винчанског писма. Целокупна аргументација и доказни поступак једног епохалног открића смештени су на неколико страница. Ипак у тражењу корена писмености Пешић и његови следбеници отишли су још даље. Писмност је пронађена и у мезолитској култури Лепенског Вира, а потом и на локалитету Љутовница. Ту су сарадници Словенског института из прохора Пчињског (такође једне у низу непознатих научних институција) пронашли 1992. године трагове писмености из раног неолита који су стари између 700.000 и 160.000 година. Љубомир Кљакић, Пешићев сарадник, објавио је ово откриће, а о њему је потом радо писала и дневна штампа. Не само да су становници ових насеља развили писменост већ и календар и космички троугао, а неки знаци нису урезани већ наношени хемијским путем па се под разним светлосним условима различито читају и дају вишеструко значење. Овај модел псеудонаучних открића водио је ка винчаници, азбуци моћног прасрпског народа који је свету подарио бројна цивилизацијска достигнућа да би потом био скрајнут од незахвалних и завидних суседа. Заправо, овај модел није ништа ново, а био је експониран у нацистичкој псеудонауци, кроз такозвану индогерманску теорију.
Заправо дешифровање винчанског писма потекло је од људске склоности познате под именом пареидолиа да проналази обрасце и тамо где они не постоје. Рунамо натпис у Шведској најпознатији је овакав пример. Он је деценијама био читан на различите начине да би још у 19. веку дански истраживач праисторије Јенс Ворсе показао да је у питању само геолошки феномен и да никаквих тајанствених руна нема. Код винчанских знакова образац који су уочавали дешифранти попут Пешића су слова. Поводом ових открића популарнонаучни часопис Галаксија је 1987. године спровео анкету међу најпознатијим археолозима у Југославији. Сви најистакнутији археолози (Драгослав Срејовић, Милутин Гарашанин, Алојз Бенац, Боривој Човић, Никола Тасић и други) су потпуно одбацили тезу о винчанском писму, а поред тога нико од њих пре фељтона у Борби није ни чуо за Пешића и његов рад. Критика из редова научника није наишла ни на какав одјек међу популаризаторима квазиархеолошких открића па су се појавили чак и специјализовани часописи и издавачи који су се бавили овом темом. Чак је 2004. године у Новом Саду одржан научни скуп и изложба са тематиком неолитске писмености, а било је и настојања да се да теоријски интерпретативни оквир винчанске писмености. Сви покушаји да се винчанско писмо објасни пренебрегавају чињеницу да су код најстарије аутохтоне писмености прво долазили начини приказивања где је предност давана когнитивном значењу (отуда сликовна писма) над представљањем гласова што је увек познија фаза писмености. Лингвиста Вања Станишић је тако указао да ране фазе писмености у Винчи једноставно нема и да изолавани и разнородни знаци на винчанској керамици ни у ком случају не могу да представљају систем писане комуникације. Знакови у Винчи су исувише апстрактни и геометризовани да би били појмовно писмо и исувише малобројни, изоловани и несистематични да би били гласовно, фонетско писмо, закључио је Александар Палавестра.
Литература
Александар Палавестра, Измишљање традиције: ''винчанско писмо'', Етноантрополошки проблеми V, свеска 2 (2010), стр. 239—258.