Кад се помену Викинзи, обично помислимо на грубе и немилосрдне црвенобраде ратнике са рогатим кацигама који су у лаким бродовима муњевито нападали, пљачкали и палили британске и уопште, европске обале у средњем веку. Међутим, најновији налази др Тарина Вилса, предавача и истраживача са универзитета у Абердину, откривају нам једну сасвим нову црту викиншког друштва: Викинге су, заправо, веома много бринули агресивност и насилничко понашање, и то у толикој мери да су у својим сагама израђивали профиле насилника на начин који је веома сличан данашњем криминолошком профилирању.
Извођач: Ана Здравковић. >>> |
Прегледајући научну литературу о физичким и бихевиоралним особинама везаним за повишени ниво тестостерона, др Тарин Вилс је приметио да га профили на које је у тој литератури наилазио неодољиво подсећају на описе јунака из исландских сага из 13. века. Ова сличност га је подстакла да проблем испита детаљније. Резултате свог истраживања по овом питању изнео је почетком септембра 2012. на једном научном скупу у Абердину. Сазнања до којих је дошао заиста су изненађујућа: наиме, он тврди да скандинавске саге нису служиле за описивање догађаја, већ за стварање профила опасних изгредника и насилника. Као потпору за ову тврдњу, он даје чињеницу да су у сагама физички описи главних јунака и ратника више него детаљни, што није био обичај у средњовековним рукописима, у којима се детаљном описивању ликова прибегавало само у случају када би физички изглед био битан за радњу, или уколико се описима одеће или белине пути јунака хтело указати на његово племенито порекло.
Викинзи су, према др Вилсу, били свесни везе између неких физичких карактеристика, као маљавог лица и мишићавости (која се данас везује за висок ниво тестостерона) и насилничког понашања. Агресивност, која је била позитивна одлика кад се радило о туђим територијама, постајала је крајње непожељна на домаћем тлу. Др. Вилс каже: „Добар Викинг треба да буде агресиван и доминантан, треба да иде у свет, да силује и пљачка. Али, многи од ових момака на крају су завршавали код куће, где су морали да се баве пољопривредом и да воде породичан живот. Момци којима иду од руке силовање и пљачка, нису добри мужеви ни пољопривредници, и само друштво је било врло осетљиво на читав дијапазон индикатора таквог антисоцијалног понашања.“
Много сага говори о догађајима из 10. века, али ниједан од тих догађаја није био забележен пре 13. века, када је насиље на Исланду доживело врхунац. Иако се не зна ко су били аутори ових сага, др Вилс претпоставља да су то били богати земљопоседници чија су имања увек била у опасности од пљачкаша и који су свакако желели да помогну да се проблематичне особе лако уоче и одстране из друштва. Описи свих великих ратника које су ови аутори оставили пуни су физичких особина карактеристичних за повишен ниво тестостерона.
Као пример наводи се сага о Егилу Скалагримсону. Егил је био типичан викиншки ратник, који је време проводио тако што је нападао и пљачкао британске и друге обале, опијао се до бесвести и писао увредљиве стихове. Извршио је и неколико убистава на Исланду, од којих је прво извршио кад је имао само шест или седам година. Сага Егила описује до најситнијег детаља:
Егил је био крупна стаса, широка чела и огромних обрва, имао је не много дугачак али подебео нос, широке и дебеле усне, док му је брада била огромна, сама вилица; дебео врат имаше, и рамена већа но други људи, тврдих црта лица, суморан и сив кад се наљути. Био је добро грађен, виши него што је то обичај, вучје сиве косе, иако је рано оћелавио, тамнопут са црним очима.
Литература
Vikings were “first to begin criminal profiling”, historian says. Medievalists.net, 8. септембар 2012.
Cohen T. Viking warriors’ ‘anti-social behaviour’ and crimes led medieval chroniclers to create first criminal profile. Mail Online, 7. септембар 2012.