Веридба је дуго трајала

Веридба између Берте од Зулцбаха у Цариград и цара Манојла I Комнина била је једна од најдужих у историји, што захваљујући неким несрећним околностима, што захвауљујући самом Манојлу који је упорно избегавао женидбу пуне четири године.


**Манојло I Комнин**, једина сачувана представа цара на минијатури.
Манојло I Комнин, једина сачувана представа цара на минијатури.

Извођач: Ана Здравковић. >>>

У време када је Византијом владала династија Комнина у Цариграду се усталио обичај да се цареви и њихови мушки сродници жене странкињама. Тако је Алексије I Комнин свог наследника Јована II оженио угарском принцезом Пирошком-Ирином, а Јован је исто тако своја четири сина редом оженио странкињама. Приликом избора стране невесте за византијске принчеве, Јован II је јасно водио рачуна и о породичним и о државним интересима. Најмлађем од својих синова, севастократору Манојлу (рођеном 1118), цар је наменио неку од латинских принцеза. После неуспешне просидбе Констанце, наследнице крсташке Антиохијске кнежевине, царски емисари су 1140. приспели на двор немачког краља Конрада III (1138—1152) од Хоенштауфена. Према Отону Фрајзиншком, главни циљ ромејског посланства био је савез између Јована II и Конрада III против норманског краља Сицилије Рожера II, који је представљао новог важног играча у Италији, према којој су владари и Византије и Светог римског царства од давнина показивали претензије. Други захтев Византинаца, да се у Конрадовом окружењу нађе принцеза за једног од Јованових синова деловао је примамљивије. У писму из фебруара 1142. Конрад је обавестио Јована да је подобна невеста његова свастика Берта, ћерка Беренгара II од Зулцбаха.

Исте те 1142. Берта је стигла у византијски Константинопољ где јој је приређен достојанствен, а опет неуобичајен дочек. Цар Јован II Комнин је са својим синовима био ван престонице боравећи у непрекидним ратовима на источној граници царства. Пред Берту је изашла делегација жена из царске породице које је предводила кијевска кнегиња Ирина, супруга Јовановог престолонаследника Алексија. Обучена у тамнопурпурну царску одећу Ирина је будућој јетрви Берти упутила речи добродошлице. Неупућена у византијски дворски церемонијал и ношњу, Берта је, судећи према одећи своје домаћице, јавно упитала ко је та монахиња која тако лепо збори. Према историчару и савременику догађаја Јовану Кинаму, византијска публика је ову Бертину изјаву дочекало као лош предзнак.

Убрзо су у Цариград са источне границе стигле неочекиване и трагичне вести. У августу 1142. Јованов најстарији син, престолонаследник Алексије је преминуо од грознице у војном логору у Киликији, а непуних месец дана од исте болести је умро и другорођени царевић Андроник. Сломљен личном трагедијом Јован II Комнин је послао трећег сина Исака у Константинов град да тамо достојно сахрани браћу, док је најмлађег Манојла оставио уз себе. Комнинска трагедија је заокружена када је у пролеће 1143. сам цар смртно рањен у лову. Сада је цар на самрти именовао за свог наследника најмлађег сина Манојла, а затим је преминуо 8. априла 1143. године.

Манојло I Комнин (1143—1180) се затим докопао престонице и пре него што се у Константинопољу дознало за смрт Јована II Комнина. Иако праћен негодовањем разних чланова владарског клана Комнина, Манојлов успон на престо ипак је протекао без већих потешкоћа. Двадесетпетогодишњи цар је пре краја 1143. примио царску круну из руку патријарха Михаила II Куркуаса. Супротно очекивањима Манојлово крунисање није искоришћено за венчање или крунисање цареве супруге. До тада је Берта већ прешла у православље и добила симболично име Ирина (Мир) које је требало да симболише добре односе између Византије и невестине државе.

Ипак, Манојло је избегавао да се ожени својом немачком вереницом. Први разлог лежао је у чињеници да је брак био уговорен у време када је Манојло био тек најмлађи син византијског цара, а не дезигнирани наследник. Другим речима, порекло Берте-Ирине од Зулцбаха није сматрано довољно узвишеним за једну византијску царицу. Други разлог Манојловог одлагања женидбе био је непривлачност његове будуће младе, коју су византијски извори описали као здепасту и не превише лепу. С друге стране, Манојло је био ноторно познат по својим љубавним авантурама све до краја живота и његова жеља да се брачно не обавезује одвела га је у нове ратне походе против Селџука 1144. и 1145. године. Резултати првих година Манојлове владавине били су повољан мир са Турцима, формално потчињавање Антиохијске кнежевине Византији и потискивање старије генерације великодостојника наслеђених из претходног режима. Таман када се понадао да ће и свој брак моћи да уреди по својој жељи пред царом се појавио нови низ догађаја оличен у Другом крсташком рату.

Крајем 1145. Конрад III је покушавао да наговори Манојла I да до краја испоштује брачни споразум. Немачки краљ је понудио у знак добре воље да Манојлу пошље о свом трошку 2000—3000 војника, а као Бертин — Иринин мираз је обећавао јужну Италију. Манојлу су ове понуде деловале веома примамљиво, али је вест да је папа у децембру 1145. прогласио Други крсташки рат у ствари убрзала женидбу византијског цара. На чело похода су стали француски краљ Луј VII и Конрад III, те је Манојло брже-боље оженио Берту — Ирину у другој половини 1146. године. Док су се проблеми са Лујем VII, пријатељем краља Сицилије Рожера II, могли очекивати са сигурношћу, показало се да је на путу преко Балкана Византинцима било теже да се споразумеју и контролишу немачке крсташе. И поред родбинских веза, Конрад је био тврдоглав и арогантан, баш као и Манојло, и два владара су тешко сарађивала све док немачког краља Турци нису потукли у Малој Азији. На крају, болесни Конрад је презимио у Цариграду у друштву Манојла и уз повремено вешто посредовање царице Ирине. Лични царев лекар је извидао Конрада од Хоенштауфена који је на крају бар испунио свој завет и посетио Јерусалим као ходочасник, опет захваљујући цару Манојлу који је свом госту ставио на располагање византијске лађе. А када се Конрад најзад вратио у Европу, два владара су се 1148. састала у Солуну где је утаначен Бертин мираз и потврђен савез против Рожера II, од кога је тек требало преотети јужну Италију.

Ипак, после великих планова није остало много тога. Византијско-немачки савез против Рожера од Сицилије никада није заживео, Конрад III је умро 1152, а Ирина-Берта је морала да живи у сенци Манојлових љубавница. Манојлу је родила две ћерке, при чему ју је надживела старија, Марија Порфирогенита око које је цар, лишен синова, плео династичку будућност. Невољена и запостављена, Ирина-Берта је преминула 1158. године, а, након што ју је ожалио, Манојло се оженио чувеном лепотицом Маријом Антиохијском. Берта од Зулцбаха ипак је остала у сећању византијских интелектуалаца Кинама, Никите Хонијата и Василија Охридског који су хвалили њену побожност, скромност и обичај да се, за разлику од византијских госпи, не шминка.

Литература

Влада Станковић, Манојло Комнин, Београд 2008.
Bertha-Irene of Sulzbach, first wife of Manuel I Comnenus на сајту De Imperatoribus Romanis (извор)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported