Ужичка кавга

Питање исељавања муслиманског становништва из Кнежевине Србије било је за кнеза Милоша Обреновића једно од најзначајнијих политичких питања и у вези с њим вођени су посебно тешки преговори уочи доношења Хатишерифа из 1829, 1830. и 1833. године. Још пре доношења хатишерифа из 1829. године радило се на исељавању муслимана из паланки док су они по варошима имали право да остану. Овакав поступак је санкционисан Хатишерифом из 1830. године. Тада је такође отпочело и исељавање муслимана из вароши, али им је кнез Милош због наступајуће зиме ипак дозволио да свој одлазак одложе до пролећа, што је Порта искористила и изиграла ову одредбу хатишерифа. У два града, Београду и Ужицу, муслимани су били бројнији од Срба па су ту постојале посебне тешкоће, како дипломатске, тако и унутрашњополитичке, око решавања питања муслиманског исељавања и откупа добара у складу са одредбама Хатишерифа. Отпор исељавању ужичких муслимана умало није довео и до војних обрачуна.


Кнез Милош Обреновић
Кнез Милош Обреновић

Као и у Београду, и у Ужицу је турска посада у тврђави уливала муслиманском становништву сигурност и вољу да се супростави исељавању. Топовске цеви уперене према српским чаршијама биле су стална претња. Како су у ова два града осећали самопоуздање, Турци су стално изазивали бројне инциденте и на тај начин заоштравали односе између кнеза Милоша с једне стране, и турских власти са друге. Ужичка тврђава, подигнута на стрмом гребену и са оронулим зидинама, била је скучене унутрашњости па су у њу могле да стану само три или четири зграде које су служиле као војни магацини. Својом величином у турској чаршији истицао се конак Алила Џавића, ужичког дахије из времена Првог српског устанка. Постојало је и осам џамија, око двеста дућана, школска здања и муселимов конак. Према одредбама хатишерифа власт ужичког муселима била је ограничена на ужичку тврђаву и чаршију. Ужичке спахије образовале су такозвану ужичку улему, а најистакнутије личности овог скупа чиниле су ужички савет. Да би се одредбе Другог хатишерифа (1830) дословно испуниле муслимани су морали у потпуности да се иселе из ужичке вароши јер у самој тврђави није било места за додатно становништво. Огорчена, ужичка улема је била спремна на сукобе са српским становништвом и властима само да избегне испуњење одредаба хатишерифа. Неки муслимани из Ужица су се чак придружили покрету Хусеин-капетана Градашчевића у Босни, а вероватно је огромна већина са пажњом и одобравањем пратила његово деловање. Први сукоб са српским властима искоришћен је да се покрене такозвана ужичка кавга и да се Срби присиле да напусте Ужице.

Фебруара 1832. Градашчевић је послао изасланике у Ужице са захтевом да му се одатле пошаље петсто војника. Захваљујући српским властима, посебно деловању Вучића Курлаге, српског стражара на Волујцу, овај покушај је био осујећен. Убрзо, 28. фебруара 1832. Турци су убили Курлагу, што је само изазвало нове нереде против Срба током којих су погинула четири Србина и један Турчин. Срби су се дали у бекство и напустили су Ужице, а њихови домови били су потпуно опљачкани. Кнез Милош је довео војску до Ужица, али је одлучио да не напада и да изврши изолацију града. Протеране Србе сместио је у Пожегу, а свим српским старешинама у околини наредио је да спрече сваки однос између Срба и ужичких Турака:

Да се ни једни од Срба наши не би усудио што било Турцима продати, нити пак каквог сношенија са њима имати, јер они су тврдоглави и нећеду нашим старијим да се покоре, па нека виде како им је бити без Срба.

Изоловани пределима насељеним Србима од осталог муслиманског света, ужички муслимани су западали у све веће материјалне тешкоће. Након што је обнародован Хатишериф из 1833, међу првима који је објавио да ће се иселити из Ужица био је богати Мујага Бодуловић. Од краја 1834. кнежева политика према Ужицу се ублажила, па је у град долазило све више Срба. Договором који су кнез и везир склопили марта 1835. године, одлучено је да се Срби врате својим кућама. Од тада па на даље, осим једног покушаја турчења 1837. године, нису забележени инциденти између Срба и муслимана у Ужицу.

Литература

Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830—1839), Београд 2004.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported