Утемељење култа Петра I Карађорђевића

Мајски преврат (1903) и устоличење Петра Карађорђевића за краља Србије поставили су пред политичке делатнике не само проблеме на пољу унутрашње и спољне политике, већ и на пољу идеолошког обликовања новог стања. То обликовање текло је у два правца — декултивизација и заборав претходне династије Обреновића, а посебно краљевског пара Александрa и Драге, и установљење владарског култа новог владара Петра I. Из прошлости Карађорђевића и из актуелне делатности краља Петра требало је издвојити пожељне елементе који су се могли искористити за обликовање новог владарског култа. У том процесу примењена је по први пут у српској политици и филмска трака…


**Петар I Карађорђевић**, уље на платну.
Петар I Карађорђевић, уље на платну.

Извођач: Ана Здравковић. >>>

Одмах по Мајском преврату почеле су јавне манифестације којима је поздрављанo новоуспостављено стање. Београд је био искићен заставама, студенти Велике школе и гимназијалци су лутали улицама а политичари су потпаљивали масе грађана жестоким говорима са балкона. Било је чак предлога да се прозор са кога су бачена тела Обреновића сачува нетакнут као споменик борбе за слободу српског народа. Славље је текло и у унутрашњости Србије а власти су опрезно поручивале органима ван Београда да се учини све како изливи народног одушевљења не би добили нежељени ток. У самој престоици потпун ред повраћен је тек неколико дана по преврату.

Телеграми подршке који су тог дана пристизали у Београд у већој мери су били оријентисани ка слављењу владе јер у јавности још није било сигурно ко ће постати нови владар. Телеграми су упућивани српској народној влади и првој влади слободне Србије одајући славу јунацима јучерашњег историјског дана. Иако су, како Владимир Јовановић примећује, привремену владу чинили стари обреновићевски политичари (углавном либерали повезани, по речима Сузане Рајић, махом родбинским везама са официрским крилом завере) они су брзо обзнанили да раде на устоличењу кнеза Петра Карађорђевића на српски краљевски престо.

Штампа је одмах почела да евоцура успомену на знаменитог родоначелника династије — Карађорђа Петровића. Српске новине писале су 11/24. јуна писале: Карађорђе! То је велика, крилата реч. Репертоар Народног позоришта у Београду је брзо проширен додавањем комада Сабља бесмртног вожда Карађорђа. Полицијски гласник такође је објавио пригодан чланак Добро нам дошао. Благонаклоност према новом владару исказала је и јеврејска заједница — јеврејска црквеношколска општина известила је како ће у синагоги бити одржано благодарење за срећу и дуговечност краља Петра I Карађорђевића. Државним чиновницима је крајем јуна наложено да положе заклетву верности новом владару, непосредно пре доласка Петра Карађорђевића у Београд.

Крунисање краља Петра I Карађорђевића (1904),
први документарни филм снимљен у Србији.

Сећање на династичке успехе успостављано је прославама поводом стогодишњице Првог српског устанка (1804—1904) а положај династије сакрализован је крунидбеним свечаностима обављеним на јесен исте године. Филмска уметност, која је у Србији бележила своје скромне почетке, такође је послужила као средство идеолошког учвршћења нове династије: први докуметарни филм у Србији приказивао је крунисање Петра I а култни родоначелник прослављан је филмом Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа који је снимљен 1911. године у режији Илије Станојевића. Визуелна представа владара такође је представљала важан део владарског култа. Велики број уметника, фотографа и књижара нудио се да учествује у изради владаревог портрета који би био умножаван и дистрибуиран широм земље. Већ у јулу 1903. године Срско краљевско повлашћено столарско акционарско друштво изнело је предлог да изради слике краља Петра у две величине, 0,80 × 0,70 метара по цени између 17 и 25 динара и 1,00 × 0,85 метара по цени од 20 до 25. динара. Министарство унутрашњих дела одбило је ову понуду сматрајући предложене цене за превисоке и одлучило се на одржавање јавног конкурса на којем би биле изабране одговарајуће фотографије.

У новембру 1903. јавност је незванично сазнала да је као званичан портрет одабран рад Влаха Буковца који је умножио трговац Стеван Лукачевић. Министар је Букавчев рад оценио као најбољи а као предност истакнуто је то што је слика по својој величини одговарала старим оквирима у којима су некада смештани портрети Обреновића. Лукачевић је хтео да искористи своје лично пријатељство са краљем Петром и да неумерено заради на овом послу. Он је наиме покушавао да велики број слабих репродукција прода многим установама у земљи, нарочито општинама, школама и полицијским канцеларијама. Неке установе биле су преплављене портретима краља Петра, Карађорђа и престолонаследника Ђорђа које је требало платити и до 30 динара по комаду. Наиме, сама репродукција је коштала између 5 и 15 динара док је жути оквир (тобоже позлаћени рам) продаван за додатних 15 динара. Истовремено са укидањем празника који су обележавали значајне датуме из доба владавине Обреновића установљавани су нови који су славили Карађорђевиће. Било је предлога да се за државни празник прогласи и сам дан доласка кнеза Петра Карађорђевића у Србију али се од тога одустало. Одлучено је почетком 1904. да се као државни празник обележава рођендан краља Петра (11. јул) док би се на Видовдан одржавао свечани помен изгинулим борцима за веру и отаџбину. Уведена је и Карађорђева звезда као ново државно одликовање.

Истискивање лика претходног владара из сфере јавног коначно је завршено ливењем нове серије српске металне монете. Почетком 1904. године одлучено је да се на шест милиона сребрних кованица утисну ликови Карађорђа и краља Петра. Рани кораци у утемељењу владарског култа Петра Карађорђевића превасходно су били концентрисани на потискивању сећања на претходну династију док је у потоњим годинама његове владавине и владарска идеологија добијала нова обележја.

Литература

Владимир Јовановић, Избрисана сећања — уништавање и ретуширање слике о несталој династији Обреновића, Годишњак за друштвену историју вол. 14 (2007), број 1—3, стр. 31—46.
Сузана Рајић, Александар Обреновић. Владар на прелазу векова. Сукобљени светови, Београд 2011.
Марија Циндори-Шинковић, Летопис културног живота 1904—1907, Београд 1992.
Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић. У отаџбини 1903—1914. године, Београд 2003.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported