Успон маријанског култа у средњем веку

Латинско, западно, хришћанство је између 11. и 13. века доживело изузетан успон маријанског култа, односно специфичног облика поштовања Девице Марије. Овај култ ће доживети бројне измене и биће доктринарно уобличен тек у 19. веку. Територијални и популациони опсег култа такође је доживео значајно сужавање почев од прве половине 16. века након појаве реформације. Иако је маријански култ био присутан у раном средњем веку, а нарочито у епохи Каролинга, он је тек у периоду црквене реформе 12. века и у познијем периоду имао знатан успон. Овај култ инспирисао је огроман број теолошких и уметничких дела свих врста иако је највеће промене изазвао у популарној побожности. Ипак, овај култ је међу теолозима иницирао бројне расправе, а његова улога у промени положаја жене представља отворено питање међу историчарима.


Пијетро Перуђино, **Благовести**, насликано око 1489. године.
Пијетро Перуђино, Благовести, насликано око 1489. године.

Извођач: Ана Здравковић. >>>

Црквена реформа на европском западу у 12. веку донела је бројне промене, пре свега у погледу еухаристије (односно причешћа), а затим се развија један другачији вид поштовања Христа, што је имало одлучујући утицај на развој маријанског култа. Инсистирање на оваплоћењу као једном од кључних сегмената хришћансог веровања истакло је Девицу Марију као личност која је у овом чину учествовала. У схватањима ондашњих црквених мислилаца она постаје готово искључиви заступник људи пред својим сином, Исусом Христом. Култ појединих светаца углавном је нагласак стављао на појединачне аспекте њиховог деловања, док је Марија била општенадлежна. Веровало се да се она залаже чак и за криминалце и грешнике чији су се греси чинили најтежи. Три велика хришћанска празника била су посвећена Марији: Сретење, Благовести и Успење. У вези са овим култом одмах се јавила недоумица да ли је Марија била укаљана трудноћом и порођајем тј. да ли је са другим људима делила првобитни грех? Коначна догма о Маријином непорочном зачећу превладаће у Римокатоличкој цркви тек у 19. веку иако се овакве идеје јављају у средњем веку, и само су још један од бројних показатеља како је Марија стицала изузетан положај у систему хришћанских веровања.

Литература посвећена Марији изузетно је порасла почев од 12. века. Из 12. века потиче и молитва Ave Maria која је међу римокатолицима раширена вероватно као и молитва Оче наш. Латерански сабор који је 1215. године усвојио обавезу свих верника да се исповедају барем једном годишње у своју одлуку укључио је и ову молитву посвећену Марији, чиме је учињен велики корак у пробоју самог култа. Од књижевних дела издваја се зборник чуда које је прикупио Готије из Коансија (1177—1236), а који садржи 58 чуда, затим побожне песме и беседе у стиху, и илустровани зборник са уметнички изузетно вредним минијатурама који је израђен за кастиљанског краља Алфонса X Мудрог (1221—1284). У овом зборнику налази се и побожна песма на галицијском Cantigas de Santa Maria. Маријански култ је пратила изузетно богата иконографија, а њено тежиште се током средњег века мењало. Тако у романици Девица Марија се пре свега приказује као мајка, са Христом младенцем на крилу, а затим се иконографија саображава жељи да се ликовно прикаже женска лепота. У оквиру приказа циклуса Христа, односно празника посвећених њему, развија се и приказ Марије, а њено место постаје све истакнутије. Као и остали средњовековни култови и њен култ се везивао за поједина места, али не искључиво за места која су сматрана за чудотворна или за локације ходочашћа већ за све бројније катедрале широм Европе које су њој посвећиване. Катедрала у Паризу је напустила своју првобитну посвету светом Стефану да би постала Notre-Dame (Наша Госпа).

Пред проучаваоце средњовековне побожности поставило се питање да ли је успон маријанског култа довео до побољшања положаја жене у друштву, или барем у оквиру породице. Мишљења су подељена али се ипак истиче да је као антипод грешној Еви, Марија пружила фундаментално другачији модел схватања жене. Јачање овог култа пратило је још неколико промена у породичним односима: проглашење брака за свету тајну, унапређење положаја деце и раст значаја уже породице. Ниједна од ових промена појединачно али све оне кумулативно могле су да представљају значајну промену у схватању жене, а даље и у њеном друштвеном положају. Како је куртоазна љубав постајала идеал, наша Госпа схватана је и као најузвишенији идеал витешке госпе.

Литература

Жак Ле Гоф, Да ли је Европа настала у средњем веку, Београд 2010.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported