Урбан и Василевс

Пад Цариграда 1453. године, који означава крај постојања византијске државе, и у војном погледу је представљао догађај без преседана. Наиме, иако је примењивана слична тактика као и у другим средњовековним опсадама нека решења, посебно интензивна и успешна употреба артиљерије представљали су новост у историји војевања. Међу бројним актерима опсаде истицали су се један топ и један тополивац.


**Дарданелски топ**, тешки топ који се пунио с предње стране из средине 15. века изграђен по узору на топове који су коришћени при опсади Цариграда 1453. године.
Дарданелски топ, тешки топ који се пунио с предње стране из средине 15. века изграђен по узору на топове који су коришћени при опсади Цариграда 1453. године.

Војска Мехмеда II (1451—1481) била је импресивна, а посебан утисак остављало је најмодерније наоружање којим је била опремљена. Међу новим оружјем налазили су се и топови, који су се, додуше, у Европи користили већ стотину година, али дотадашње искуство је говорило да су они ипак били немоћни пред чврсто утврђеним градовима. Такође се нису могли користити ни на бродовима, јер су били претешки за бродове, а ђулад нису имала велики домет, тако да су се углавном користили за растурање живе силе на бојиштима и омањих и слабијих барикада. Без много успеха користили су их немачки војници код Чивидале у северној Италији 1321. године и енглески код Калеа 1347. године а Млечани такође нису имали много успеха са коришћењем артиљерије у поморском ратовању против Ђеновљана 1377. године.

У лето 1452. године, у Цариград је стигао ердељски тополивац Урбан и понудио је своје услуге византијском цару Константину XI Драгашу (1449-1453). Међутим, византијски цар је оскудевао како у новцу којим би платио Урбана, тако и у материјалу потребном за изливање нових топова, тако да је Урбан отишао да окуша срећу у супарничком табору. Султан Мехмед II је био учен човек под утицајем свог лекара Јакова из Гаете и као такав, свестан значаја артиљерије за своју војску, тако да је поодавно био наредио да се у турским ливницама покушају излити већи и снажнији топови. Но, резултати су били осредњи, тако да је одмах примио Урбана и подробно га испитао о његовим умећима. Урбан је самоуверено рекао султану да је у стању да направи топ који би могао да разнесе и зидине самог Вавилона, на шта му је султан одмах дао четвороструко већу плату од оне коју је Урбан тражио и одмах га снабдео материјалом и људством потребним за овај велики посао.

Након три месеца, Урбан је завршио први велики топ. Султан је наредио да се топ постави на зидине новоизграђене тврђаве Румели Хисар, а врло брзо се указала и прилика да се испроба ефикасност овог Урбановог чеда: наиме, по изградњи ове тврђаве која се налазила на самом улазу у Босфор, султан је наредио да се потопи свака лађа која не спусти једра, стане и плати данак за пролаз. Прва лађа која је прошла Босфором након постављања топа на тврђаву била је млетачка лађа која је носила жито у Цариград и чији капетан, Антонио Ерицо, није хтео да се повинује овој султановој наредби, па је зато била одмах потопљена. Мехмед је био одушевљен резултатом и одмах је наредио да се излије други, дупло већи топ за ког је султан имао посебне планове.

У јануару 1453. године, радови су били су завршени. Нови топ, који је добио име Василевс (грч. цар), био је чудовишно огроман. Топовска цев, која је била дугачка 8,2 метара имала је обим од око 1 метра са задње стране одакле се испаљивао, и 3 метра са предње одакле се пунио. Ђулад коју је овај топ избацивао имала су пречник од око 75 центиметара и тежила су око 600 килограма. Да би га испробао, султан је наредио да се овај огромни топ премести у близину његове скоро изграђене палате, Џихан Нума, тако да је за транспорт употребљено 50 волова и 700 људи који су се бринули о њему у току пута. Становницима турске престонице било је упућено упозорење да ће чути страховит прасак како се не би уплашили. Наредног дана топ је био испаљен. Уз заглушујућу буку, ђуле се забило 1,9 метара у земљу на раздаљини од 1,6 километара.

Мехмед је одушевљено наредио да се поравна пут ка Цариграду, да се ојачају мостови и да се одмах крене с транспортом чудовишног топа ка Цариграду. Постоје извесна неслагања око тога колико је пут до Цариграда трајао. Рансиман наводи да је Урбанов топ кренуо на пут у марту, док Франц Бабингер тврди да је пут трајао цео фебруар и март. У сваком случају, 2. априла топ је стигао пред Цариград. Вукло га је 60 волова, а 200 људи је ишло поред њега и придржавало лафет, док су друмари и јамари ишли испред њега и припремали пут за његов неометани пролаз. Заједно са овим топом, путовала су још два, нешто мања топа које је такође излио Урбан, и која су била постављена са стране овог великог оруђа.

Одмах су били постављени преко пута султанове врховне команде, и уперени ка капији Св. Романа, делу бедема који је био процењен као најслабији. Бомбардовање је одмах почело и трајало је без престанка неких шест недеља. Као и друга оруђа џиновских димензија и Василевс је захтевао много компликованих припрема пре испаљивања. Наиме, могао је да дејствује свега седам пута дневно и то уз велики напор посаде која га је опслуживала, а осим тога, било је тешко одржати га на једном месту с обзиром да је услед снажног трзаја при испаљивању клизао са платформе од дасака и шљунка. Ипак, иако ретки, погоци су били убитачни за бранитеље Цариграда. Велики цариградски бедеми су се распрскивали у парам парчад уз заглушујућу буку и облаке црног дима. За мање од седам дана спољашњи зид бедема дуж долине Ликоса био је потпуно уништен, а опкоп испред њега затрпан.

Вести о улози овог топа у опсади Цариграда донекле су контрадикторне — на пример, Леонардо Ђустинијани с Хиоса у својим Писмима тврди да је након шест недеља под од дасака под њим пропао и да због тога више није био употребљив, док се према Рансимановој реконструкцији опсаде топ користио до краја опсаде, па чак и након пада Цариграда. Наиме, Рансиман наводи да је топ почетком маја био покварен, али да је до 6. маја опет био оспособљен за борбу те су страшна бомбардовања бедема настављена. Рансиман помиње Василевса све до последњег дана, 28. маја, и каже да је деловао током целог завршног напада и допринео коначном паду византијске престонице.

Литература

Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд 2009.
Франц Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Алгоритам, Београд, 2010. (стр. 75—80)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported