Убити доброг краља

Француски краљ, Анри IV Бурбонски, у народу је остао запамћен као „Добри краљ“ зато што је привео крају верски рат између католика и протестаната који је готово тридесет година раздирао Француску и вратио јој углед и снагу коју је раније имала у Европи. Међутим, 14. маја 1610. из заседе га је напао и смртно ранио католички фанатик, Жан-Франсоа Равајак, који је био убеђен да је на тај начин испунио мисију коју је добио од самог Бога.


Убиство Анрија IV 1610. године.
Убиство Анрија IV 1610. године.

Извођач: Жељко Грковић. >>>

Анри IV, први француски краљ из династије Бурбона био је запамћен по својим напорима успостављања и ширења верске толеранције у Француској 16. века. Међутим, екстремни католици су имали врло непријатне успомене на Анрија IV и нису му заборавили да је током верских ратова предводио хугеноте, као и то да је прихватио католичанство само да би спасао главу и да би се докопао француског престола. Такође, када је постао краљ, Анри је одмах поделио најважније и највише послове и титуле управо протестантима. Због свега овога, екстремни католици су га сматрали тиранином у класичном значењу те речи — особа која се докопала власти на нелегалан начин — те су сматрали, према класичној теорији тираноубиства, да је свако имао право, чак дужност, да га убије, што је довело до низа неуспелих атентата на краља. Године 1594. деветнаестогодишњи Жан Шател замало је успео у тој намери — краљ је био рањен, а атентатор ухваћен и рашчетворен. Шеснаест година касније, још један католички верски фанатик, Жан-Франсоа Равајак, успео је оно у чему многи други нису успели: убио је краља-тиранина.

Равајак је био рођен у Ангулеми 1578. године, у јеку верских ратова. Са деветнаест година отишао је у Париз где је доживео прве визије због којих је одлучио да се зареди. Приступио је цистертитском реду, али је врло брзо био избачен због недисциплине и неурачунљивог понашања. Вратио се у Ангулему, где је почео да ради као учитељ, али је на крају завршио у затвору због дугова. У затвору је доживео другу визију у којој му се наводно приказао Бог и дао му мисију да ослободи Француску од јереси. Вратио се у Париз и прво покушао да разговара с краљем не би ли га натерао да увиди своју грешку. С тим циљем данима се мувао око краљевске резиденције и досађивао стражарима, да би након неколико дана успео да се приближи монарху и да му викне: Говорим вам у име Исуса Христоса и Девице Марије! Почујте ме! Али, краљ уопште није обратио пажњу на њега, што га је уверило да је једино решење да убије краља. Након тога, Равијак је данима ишао по Паризу и показивао нож који је био украо у неком свратишту говорећи да је то гвожђе које ће окончати живот тиранина, међутим, одједном су га биле спопале сумње те се спаковао и вратио у Ангулему. Међутим на пола пута се предомислио и вратио се у Париз где је коначно 14. маја 1610. успео да свој паклени план проведе у дело. Искористио је то што је краљевска кочија морала да стане на путу, скочио је на предњи точак и задао Анрију први ударац ножем који му је задао само површне ране. Други ударац је међутим, пробио Анријево плућно крило и пресекао аорту, да би га трећи ударац сасвим докрајчио.

Иако је могао да побегне захваљујући метежу који је следио, Равијак је остао на месту злодела и био је одмах ухваћен. Само је смирено питао да ли је успео да убије краља, а кад је добио одговор да није, одвратио им је да је немогуће да је Анри остао жив након удараца које му је задао и судећи по количини крви која му је пошла на уста и на ране. То је била истина — Анри IV је издахнуо на путу до Лувра.

Бес Парижана је био огроман. Руља је опсела затвор где се налазио Равијак и захтевала да се Равајак преда. С друге стране, војвода од Епернона није губио време и издејствовао је да Парламент прогласи Анријеву жену, Марију Медичи, за регенткињу, пошто је дофен Луј још увек био малолетан. Краљево тело је било пажљиво балсамовано и изложено у Лувру, док су његове изнутрице биле послате у Сен-Дени, где су сачекале до 30. маја када су заједно са телом биле сахрањене. Краљево срце било је стављено у сребрни ковчежић и послато у језуитску школу Ле Флеш.

Равијак је имао тужан и ужасан крај: био је подвргнут вишедневној тортури током које је остао веран својој верзији догађаја — делао је сам, вођен Божјом руком. Кад су га питали да ли се каје, одговорио је да би већу казну добио на другом свету да није покушао да убије краља. Десет дана касније, одведен је на трг где је био подвргнут новим мукама да би на крају био рашчетворен, а делови његовог тела били спаљени и бачени разјареној руљи, жељној освете.

Иако је Равијак чврсто остао при тврдњи да је делао сам, постоје основане сумње да се заправо радило о организованој завери. Главни осумњичени био је војвода од Епернона, високи аристократа и вођа тврде католичке струје. Равијак га је познавао и имао је посла с војводом, а један сведок је тврдио да је чуо војводу и још једну угледну даму како разговарају о убиству краља. Било како било, за овакве тврдње нема чврстих доказа, тако да је веродостојнија верзија која указује да је Равајак сам извео Анријево смакнуће.

Литература

Iñigo Bolinaga. Atentado en París: el trágico fin de Enrique IV. Historia. National Geografic 2011, бр. 94, стр. 20-24.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported