На свим средњовековним нерестаурираним портретима Свети Сава је приказиван са тонзуром, између осталих и на чувеној фресци из Милешеве, коју историчар уметности Светозар Радојчић означава као најлепши ликовни приказ Светог Саве. Оваква пракса сликарства изазивала је недоумице код каснијих тумача ових уметничких дела, пре свега због уверења да је тонзура превасходно одлика римокатоличког монаштва. У вези с овим, појавила су се два тенденциозна тумачења: једно је истицало да се тонзура јавља као последица римокатоличког утицаја на Српску цркву Савиног времена, док друга заговара тезу да је тонзура прихватана као манир сликања аутоматски, без истинског разумевања, из сликарских приручника и да је у том својству постала део српске средњовековне иконографије.
 |
| Свети Сава, фреска из манастира Милешеве |
У српској науци било је доста ишчуђавања због сликања Светог Саве са тонзуром: Павле Поповић је, пишући о милешевској фресци Светог Саве 1927. године, написао да је питање тонзуре вредно пажње истраживача. Историчар уметности Владимир Р. Петковић у својим радовима о милешевском сликарству није се посебно дотакао питања тонзуре, док Драгутин Анастасијевић само закључује да је тонзура карактеристика пре свега римокатоличког свештенства.
Ипак, тонзура по свом пореклу није римокатоличка, чак није уопште ни хришћанска, већ има античке корене. Она је постојала још у пракси Изидиних и Сераписових свештеника, али највероватније у хришћанство није продрла директно, већ посредно, преко египатских пустињака, и то уз знатне измене. Већ у раној цркви сматрало се да дуга коса није за мушкарце, како у Посланици Коринћанима истиче апостол Павле. Свети Јероним пак напомиње да ни претерано шишање није погодно, а из његових списа се види да се у 5. веку знало да тонзура није хришћанског порекла. Обичај кратког шишања свештенства временом је постајао све строжи, да би се на крају усталио као верски пропис уз церемонијални постриг. У 6. веку царске новеле су већ прописивале тонзуру за свештенике. Убрзо се појављују и легенде које тумаче порекло овог обичаја. Наиме, апостола Петра су наводно ухватили неки многобошци који су га ошишали у знак изругивања. Од 9. до 15. века тонзура је на православном истоку симболично тумачена као знак Христовог трновог венца, који свештеник и монах носи око главе. Постојала је разлика између монашке и свештеничке тонзуре, о чему сведочи и српски превод Синтагматâ Матије Властара из времена цара Стефана Душана, али текстови не указују у чему се ова разлика састојала. И поред бројних текстуалних сведочанстава о тонзури у византијској уметности, она је ретко приказивана. Ипак, далеко је више има у руском, и посебно српском живопису. Фреске сведоче да је обичај тонзуре међу свештенством Српске цркве био присутан све до 17. века.
У житијима Светог Саве од Доментијана и Теодосија сам процес примања пострига је детаљно приказан, а са тонзуром је Сава био приказан и на чувеној милешевској фресци. У српској средњовековној терминологији тонзура је означавана двема речима: гуменце и челенка, која је била забрањени облик тонзуре, па стога није ни сачувана у фреско-сликарству. Готово сви српски архијереји су у Ариљу и Грачаници приказани с тонзуром. Свети Сава је на фрескама, иконама и минијатурама готово искључиво сликан са тонзуром, а у средњовековном фрескопису портрет српског епископа без тонзуре је права реткост. У цркви Светог Николе на Тресци сачувана је чак и фреска на којој је приказан чин пострига. Чин примања тонзуре имао је у монаштву дубоко значење — она је означавала монахову симболичну смрт или, како Јевстатије Солунски бележи: Од тренутка кад понесе тонзуру монах је за овај свет мртав. И Савини родитељи Немања и Ана свог сина су, према Доментијану, ожалили као мртвог након што су сазнали да је примио постриг. Ово сведочи да тонзура није представљала случајан иконографски детаљ у српском фреско-сликарству, већ је њено симболично значење било потпуно јасно и прихваћено. Доцнија конфесионална тенденциозност, карактеристична за хришћански свет, унела је у тумачење тонзуре Светог Саве значења која она у своме времену никако није имала.
Литература
Светозар Радојчић, Тонзура светог Саве, Узори и дела старих српских уметника, Београд, 1975, 19—31.