Долазак телефона у Србију

Телефон је у Србију стигао релативно рано — само седам година након Беловог открића, 14. марта 1883. године, по први пут је зазвонио телефон у Србији. Међутим, Срби нису спремно и оберучке прихватили нови изум. Да није било упорности Панте Михајловића, пријатеља и саветника Николе Тесле, ко зна колико би година требало да се телефон усели у Србију.


Телефонски апарат, фотографија објављена 1896.
Телефонски апарат, фотографија објављена 1896.

Извођач: Владан Милићевић. >>>

Панта Михајловић је стигао у Београд ране 1882. године и одмах с великим ентузијазмом кренуо у остварење своје велике идеје: увођење телефона у Србију. Дозволу за постављање инсталација у Србији добио је 27. новембра исте године, и одмах је преко огласа у листу Видело обавестио грађанство о својој намери и позвао заинтересоване да се претплате. Међутим, тешко је ишло. Стари Београђани су нерадо прихватали техничке новотатрије.

Михајловић је одмах отишао код министра војске, Теше Николића, и предложио му да уведе телефон у своје канцеларије. Након доста убеђивања, министар је само показао на своје курире и питао Михајловића да ли их види. Кад је овај одговорио позитивно, министар је рекао:

Па шта ће мени онда тај твој телефон, кад ови моји момци могу за три минута да стигну до града и јаве шта треба? Мани се ти ћорава посла….

Сутрадан, министар само што није пао у несвест када је у својој канцеларији затекао телефон који је Михајловић и поред министровог одбијања, ипак инсталирао у његовој канцеларији. С великом неверицом је прво добро испитао ормане, загледао испод стола, сумњајући да се ради о некој несланој шали. Након што је опрезно узео слушалицу у руке и разменио пар речи с пуковником Костом Радосављевићем, поверовао је да није никаква шала у питању и позвао је остале официре да виде то чудо технике.

Прве установе које су телефонски повезане у Београду биле су Велика школа која се тада налазила у Капетан-Мишином здању, и Пожарна команда, двор и Управа града, Народна Скупштина и министарство унутрашњих дела, Народна банка и министарство финансија.

Међутим, пошто је на оглас из „Видела“ одговорио само индустријалац Ђорђе Вајферт, Михајловић се разочарао, дигао руке и отишао у Америку. У Србију се вратио 1919. где ће остати до своје смрти, 1932.

Следећа телефонска веза у Србији била је успостављена између Београда и Ниша у току српско-бугарског рата 1886. Врховна команда, незадовољна брзином отпремања депеша, издала је наређење да се за осамнаест сати успостави телефонска веза између ова два града. Први разговор овом линијом обављен је између краља Милана Обреновића и министра иностраних послова, Милутина Гарашанина.

У мају 1887. године прорадила је прва централа и грађанство је опет било позвано да се претплати. Први претплатник, чији је број телефона био 1, био је Љуба Бојовић, новинар, а онда су полако и други следили његов пример, међутим, све је опет стало кад се стигло до броја 13 — Београђани су изгледа били изузетно сујеверни људи јер нико никако није хтео да узме број 13, који је на крају постао телефонски број кланице. Одзив је и даље био веома слаб и након дванаест година, почетком септембра 1899. године, Београд је имао само 28 телефонских претплатника.

Литература

Позови број 13 ради клања. Српско наслеђе, бр. 3, март 1988. (извор)

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported