Судбина цариградских цркава

Након пада Цариграда у руке Османлија 1453. године уследила је према муслиманским обичајима похара града који се није предао као и његових цркава. Савремени извори говоре о похари четири цариградске цркве: Свете Софије, Светог Јована у Петри, Хора и Свете Теодисије близу Златног рога. Судбина осталих многобројних цариградских цркава мање је позната, а у понеким случајима ју је готово немогуће реконструисати.


Света Софија у Цариграду несумњиво је била најпознатија грађевина византијске престонице. Након освајања 1453. године она је одмах претворена у џамију, а касније су дозидана и четири минарета. Данас представља један од најупечатљивијих симбола Истанбула, највећег града у Турској.
Света Софија у Цариграду несумњиво је била најпознатија грађевина византијске престонице. Након освајања 1453. године она је одмах претворена у џамију, а касније су дозидана и четири минарета. Данас представља један од најупечатљивијих симбола Истанбула, највећег града у Турској.

Највећа и најпознатија црква у Цариграду, Света Софија, одмах је била претворена у џамију. Остале су једно време биле празне и делимично оштећене, па су касније претворене у џамије. О појединим црквама за које не постоје подаци након освајања претпоставља се да су биле опљачкане и напуштене. Велика црква Светих апостола, која је била друга по величини у Цариграду, предата је патријарху Генадију неоштећена и са свим реликвијама које је патријарх понео са собом када се неколико месеци касније одрекао здања. Црква светог Димитрија на рубу кварта Влахерне остала је поштеђена као и црква у манастиру Светог Јована где се патријарх преместио након одласка из цркве Светих апостола. Црква свете богородице Перивлепте у Псаматији остала је грчка све до 17. века када ју је султан Ибрахим предао Јерменима, а са циљем да угоди својој миљеници која је била Јерменка. Липсов манастир, црква Светог Јована у Студиону и Светог Андрије у Криси коришћене су за православна богослужења све док након неког времена нису претворени у џамије.

Чињеница да се приличан број цркава у Цариграду очувао и да су се и после освајања користиле као хришћанске богомоље ускоро је почела да збуњује и саме Турке. Султан Бајазит II затражио је 1490. године да се преда патријаршијска црква Богородице Памакаристе. Дионисије I, цариградски патријарх, успео је да докаже да је Мехмед Освајач ову цркву подарио патријаршији. Иако је наредио да се са цркве уклони крст Бајазит је испоштовао одлуку свог претка. Султан Селим је био познат као нетрпељив према хришћанима. Он је чак, како се наводи, намеравао да све хришћане насилним путем преведе на ислам али када су му саветници указали да је тако нешто неизводљиво одлучио је да одузме све цркве. Преко везира на време је упозорен цариградски патријарх Теолепт I. Његов поверљиви сарадник и заступник код султана Ксенакис је успео да пронађе тројицу некадашњих јаничара од којих су сви били стари по готово сто година. Теолепт је затио признао да не поседује писани ферман којим му је црква даривана јер је он изгорео током једног пожара у патријаршији али су се јаничари заклели на Коран да су били у личној гарди Мехмеда II када су становници различитих делова града доносили кључеве као знак предаје што им је давало право да задрже своје богомоље. Султан Сулејман Величанствени је такође покренуо ово питање али су муслимански правни ауторитети истакли да иако је познато да је Цариград заузет силом чињеница да су се цркве сачувале говори о његовој капитулацији тако да оне и даље треба да постоје. Потоњи султани били су далеко мање попустљиви па су до 18. века у хришћанским рукама остале само три цркве.

Литература

Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд 2009.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported