Геца Кон (1873—1941), један од најзначајнијих српских издавача, настрадао је попут десетина хиљада српских, и милиона европских Јевреја, у вихору Холокауста. О његовом страдању нису сачувани прецизни подаци, не зна се тачно ни где је убијен. Ипак о последњим Гециним данима сачувано је више сведочанстава…
Антисемитски часопис Балкан објавио је у једном свом напису дисквалификацију Геце Кона као народног непријатеља. Овај напис био је најава тешке судбине која је задесила Кона. Одмах по окончању Априлског рата и окупацији Краљевине Југославије, отпочела су малтретирања и прогони Јевреја на окупираној територији Југославије. Физичком уништењу су претходила психичка злостављања и понижавања. Доступни медији коришћени су као органи антисемитске пропаганде. Тако се на радију могла чути нацистичка песма: Их бин Србин, српски зон/наме ми је Геца Кон. Лист Ново време предњачио је са антисемитским иступањима. Ту се могло причитати како Израел у свакој средини делује као опасна разарајућа киселина, а Пјер Крижанић је на једној својој карикатури приказао Гецу Кона како вуче за нос Пегаза на коме су смештени готови сви српски писци.
Уочи априлског бомбардовања Београда, Геца Кон је напустио Београд и склонио се са породицом у Врњачку Бању. Према сведочењу Јаше Цевића, некадашњег Коновог службеника који је после рата живео у Швајцарској, Слободан Јовановић је одмах по избијању рата понудио Геци да са краљевском владом напусти земљу, али је овај то одбио. У Врњачкој Бањи му је пријатељ Душан Милојевић пренео поруку књижара Рајковића да је био стављен на црну листу и да што пре треба да избегне из земље. По доласку немачких снага, Геца Кон је ухапшен и пребачен у логор на Сајмишту, код Београда, где му се губи сваки траг.
Бошко Васић, књижар из Београда и некадашњи шегрт у Коновој књижари, каже да је Геца Кон издахнуо на Сајмишту под тортуром којој су га подвргли гестаповци. Ту је са њим била смештена и његова тешко оболела супруга Елиза. Доктор Исак Ешкенази, преживели логораш са Сајмишта, навео је у сећању објављеном у Зборнику Јеврејског музеја 1973. године да су извесни угледни Јевреји одмах на почетку били одведени у Грац или Беч, и да су међу њима били проф. др Леон Коен, хирург, др Фридрих Попс, адвокат, рабин Игњат Шланг и његов најстарији син Милан, мењач Давид Фахри као и познати књижар Геца Кон. Како Ешкенази наводи, од ових Јевреја вратили су се Коен, Попс и Фахри, док је остале прогутала помрачина. Према овом сведочанству, Геца Кон је био на посебном удару јер је издавао или помагао издавање антинацистичке штампе.
Милан Петровић, економиста из Београда, који је једно време провео са Коном, такође сведочи да је он био ухапшен у Врњачкој Бањи, пребачен на Сајмиште а потом у затвор Гестапоа у згради на данашњем Тргу Николе Пашића. У затвор је доведен са једним ћебетом и седам динара, што је једино што су му Немци дозволили да задржи. Петровић је причао како је Геца стално пребројавао ових седам динара, и да је био врло узнемирен када му је један заточеник украо један динар — динар му је ипак враћен и Геца је својим сапатницима опростио, како је сам описао, ову грубу шалу. Геца је Петровићу, према сведочењу потоњег, причао како му је један поручник нудио да га авионом пребаци за Грчку, али да је одбио не верујући да ће настрадати. Пред немачки напад на СССР Кон је транспортом за ратне заробљенике пребачен у затвор у Бечу одакле је након неког времена одведен са групом заробљеника и ликвидиран. Милан Петровић је навео последње Гецине речи: Е, мој синко, ти ћеш можда и да се извучеш, али мени спаса нема. Ако дочекаш да видиш брата Илију, поздрави га. Илија Петровић је био аутор енглеско-српског речника који је Кон штампао тридесетих година.
Божидар Ковачевић чији је један пријатељ био заточен заједно са Гецом у Грацу, тврдио је да је овај умро тамо на мукама, а да су његова супруга Елза, кћери Малвина и Елвира, унучад и зет Фрањо Бах побијени у Јабуци код Панчева. Малвинин муж Херцог преживео је јер је био заробљен као резервни официр краљевске југословенске војске. Веровало се да су побијени сви рођаци Геце Кона, али је ипак успео да се спасе Јован Рајс, син Конове рођене сестре Бланке из Бечкерека. Рајс је радио као професор судске медицине на Универзитету у Стокхолму, а како сведочи Велимир Старчевић, аутор књиге о Геци Кону, био је ганут када је сазнао за пажњу са којом се у српској култури говори о његовом ујаку.
После Коновог хапшења његово име није престало да буде мета антисемитске пропаганде. У Београду је наиме организована велика антимасонска изложба која је осим масонске секције обухватала још и Коминтерну и јеврејску секцију. Главна атракција изложбе била је радна соба Геце Кона. Лист Време је извештавајући о изложби написао:
Геза Кун, мађарски Јеврејин, постао је Геца Кон, чије је име утиснуто готово на свакој српској књизи. На изложби је изложен његов лик како се цери с огромне гомиле књига а у углу се кочи напис који свакога може запрепастити: од 100.000 књига штампаних на српском језику, Геца Кон је штампао 98.564. примерака.
Иако се не зна место његовог вечног починка, о Гецином животу сведочи изузетно дело, неизбрисиво у српској култури.
Литература
Велимир Старчевић, Књига о Геци Кону, треће, допуњено издање, Просвета/Admiral Books, Београд 2009.