Стефан Урош I и византијски евнуси

Византијски историчар Георгије Пахимер забележио је значајну епизоду о покушају цара Михаила VIII Палеолога да склопи савез с Стефаном Урошем I (1243—1276). Савез, који је требало да запечати удаја Михаилове ћерке Ане за краљевог сина Милутина, пропао је већ на првом кораку, захваљујући обостраном неразумевању, посебно на културном плану.


Српски краљ Стефан Урош I Немањић са својим старијим сином, Стефаном Драгутином. Фреска из манастира Сопоћани, око 1273. године.
Српски краљ Стефан Урош I Немањић са својим старијим сином, Стефаном Драгутином. Фреска из манастира Сопоћани, око 1273. године.

Обновитељ Византијског царства, препредени Михаило VIII Палеолог (1259—1282) покушавао је да пре свега дипломатским средствима сачува пословичну величину старе империје. Иако су, у односу на Латине и Турке, Срби били нешто индиректнија претња по Византију, цар је крајем 1267. или почетком 1268. покренуо мировне преговоре. Византијска дипломатија је, барем начелно, успела да уговори удају Михаилове друге ћерке, Ане, за Урошевог млађег сина, Милутина. Пошто је српски владалац током 1268. био презаузет борбама против Угара, током којих је закратко био и заробљен, византијска страна је почетком 1269. покушала да оствари ранији споразум. Посланство које је Михаило Палеолог отпремио за Србију било је прворазредно, јер је, сем царске свите принцезе Ане, вођа поклисарства био васељенски патријарх Јосиф I, кога је пратио способни хартофилакс Св. Софије (патријархов канцелар) Јован Век (и сам будући патријарх).

По доласку у Верију, посланство је одлучило да се српском краљу прво упути Јован Век, који је, по нарочитим инструкцијама царице-мајке Теодоре, требао да испита начин живота у Србији и устројство немањићке краљевине. Према историчару-савременику Пахимеру, српска страна, по Вековом мишљењу, није показивала никакве знаке да се спрема да дочека једну тако високу византијску делегацију, нити је могао да уочи достојне знаке краљевске власти. С друге стране, и сам Стефан Урош је у чуду посматрао пратњу и послугу византијског дипломате, док је за евнухе отворено питао шта су они. Када је сазнао да је присуство евнуха у принцезиној пратњи и домаћинству уобичајно код Византинаца, рашки владар је с негодовањем рекао:

Е, е, шта је то? Нама није уобичајно такво понашање.

Затим је Византинцима показао једну младу жену која је прела вуну и која је, по Вековом мишљењу, била сиромашно обучена.

Тако се ми односимо према младама.

Урош је највероватније Ромејима показао своју снају Каталину, жену старијег сина Драгутина и ћерку угарског краља Иштвана V, чиме је хтео да покаже шта чека царску ћерку Ану. Век је свој извештај закључио обесхрабрујућим речима како му се чини да је српски двор сиромашан и припрост, као и да домаћини живе од лова и крађе.

По повратку у Верију, Византинце из патријархове пратње ухватио је страх од српских заседа, пошто држање самог краља није одавало поверење. Сјајно опремљено посланство наставило је свој пут споро, сумњичећи успут све и сваког све до Охрида. Ту је принцеза с пратњом остављена на сигурном, док је дипломатски део амбасаде наставио пут ка краљевом двору кроз област Полог. У околини Липљана, пред патријарха и његове људе изашао је српски „мезасон“ Ђорђе, који је на свом путу опљачкан из заседе. Сада је Византинце ухватило још веће подозрење:

Јер када ови тако праве заседе својима, штавише угледним људима и архонтима, тешко да ће туђе поштедети.

Поред тога, Ђорђе им је пренео да су могућности да се првобитни споразум оствари веома мале, због нерасположења на српском двору, а одговарао је Ромеје од даљег пута, препричавајући им сопствене невоље. Ипак, врхунац невоља за Византинце наступио је због понашања локалног становништва, које је стално, с пристојне дистанце, опкољавало посланички логор. Према Пахимеру, чинило се да посматрачи заправо процењују ствари посланика, које је вредело опљачкати. На крају, током ноћи, Византинцима су бешумно покрадени коњи. Распитивање међу локалним становницима било је јалово, тако да су дипломате на крају добиле коње од домаћих старешина како би могле да се врате. После свих ових перипетија Јосиф и Јован Век су се домогли Охрида, а затим се са Аном Палеолог вратили у Солун, где су напуштени сви претходни планови о венчању са српским краљевићем.

На крају, Ану су 1277. или 1278. удали за деспота Михаила Кутрула, док је Милутин ипак постао византијски зет, додуше доста касније, захваљујући познатој женидби са Симонидом (1299), унуком Михаила VIII и ћерком Андроника II Палеолога и Ирине Монфератске.

Литература

Византијски извори за историју народа Југославије, Том VI, Београд 1986, стр. 22-30.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported