Јован Луксембуршки, син цара Светог римског царства Хенрика VII, 1310. године, кад је имао четрнаест година, постао је краљ Чешке. Династија Луксембурга је била германског порекла, али је била под снажним утицајем француске културе. Краљ Чешке Јован био је веран поданик француског краља Филипа VI кога је служио и као витез и као дипломата. Током свог живота, Јован Луксембуршки војевао је широм Европе, а по избијању Стогодишњег рата 1337. године, не само да је ратовао у корист француског краља, већ је био и један од главних финансијера Филипа VI.
 |
| Грб принца од Велса и девиза Ich Dien |
| Извођач: Мирослав Шолти. >>> |
У време када се Стогодишњи рат захуктавао, краљ Јован је већ био стар и готово слеп. Међутим, окружен својом ратном дружином Јован Луксембуршки је 1346. био у претходници војске француског краља која је пошла на енглеског краља Едварда III након што се енглеска војска искрцала у Нормандији у лето исте године. На бојном пољу код Кресија војска француског краља била је слабије организована у односу на енглеску. Поред француског краља било је ту и других представника европских династија који су по свом рангу били више него равноправни са Филипом VI, владарем Француске из династије Валоа. Осим краља Чешке, у француској војсци био је и његов син Карло IV, већ изабран за краља Римљана, односно наследника царске круне Светог римског царства, затим Ђауме I Праведни, протерани краљ Мајорке и син великог Ђаумеа I Освајача, и савојски гроф.
Краљ Филип је одобрио отворени напад на добро припремљене енглеске позиције и тада је, по речима хроничара Фроасара, дошло до велике пометње у француским редовима. Наиме, присутни племићи желели су да по сваку цену, својим витешким делима, засене сопствене саборце. Филип је потом поступио неразборито и прво послао у битку своју ђеновљанску пешадију, али је изненадни пљусак овлажио тетиве њихових самострела. Без подршке коњице, Ђеновљани су брзо страдали, а њихово хаотично повлачење и блато успорили су први јуриш француских витезова који су због тога постали лака мета за енглеске стрелце.
Најзад, у другом таласу, кренуо је јуриш коњице Јована Луксембуршког. Пошто је краљ био полуслеп, наредио је својим људима да повежу своје коње уздама. Његова последња команда, по Фроасару, била је: „Замолићу вас да ме довољно приближите непријатељу да могу да му задам ударац мачем.“ Јован Луксембуршки и његови ратници су потом извршили јуриш уз бојни поклич: „Праг!“ Коњица чешког краља пробила је бојну линију којом је командовао енглески престолонаследник, принц од Велса Едвард, Црни принц. Јованови људи су привремено срушили стег принца од Велса, међутим, пошто су пробили први ред, Јован и његови људи налетели су на енглеску пешадију која их је свукла из седала и побила. Након Јовановог јуриша, Французи су јуришали још 13 пута, али без већих успеха пошто су их енглески стрелци немилице косили. У сутон, када је француска војска већ била проређена и изморена, Едвард III наредио је општи напад. Филип VI, окружен најпробранијом пратњом, после рањавања натеран је у бекство, док су Енглези заробили и стегове француског краља.
Тек у зору наредног дана, Едвард III је, обилазећи бојно поље, схватио размере своје победе од јучерашњег дана. Енглески хералди су обишли бојно поље и, захваљујући пронађеним грбовима и опреми, идентификовали мртве племиће на обе стране. По данашњим прорачунима, у бици код Кресија страдало је преко 1.500 племића што је за средњовековне прилике била права кланица. Пронађено је и тело Јована Луксембуршког кога су, као чувеног витеза, оплакале обе стране. Тело краља Чешке је опрано, увијено у ланени покров и у носиљци послато у Луксембург. У Јованову част Едвард, принц од Велса, усвојио је девизу чешког краља „Ich Dien.“ („Ја служим.“) и ставио је на свој штит. Овај мото је и дан данас део грба британског престолонаследника.
Најпосле, битка код Кресија је урушила владарски ауторитет Филипа VI, док је Едварду III донела важну луку Креси, а принцу од Велса репутацију једног од најзнаменитијих енглеских војсковођа средњег века. Јованов син Карло IV, који се на време повукао са бојног поља код Кресија, постао је нови краљ Чешке и цар Светог римског цартва.
Литература
David Nicolle, Crécy 1346: Triumph of the longbow (Osprey Publishing, 2000).