Велимир Теодоровић, син кнеза Михаила

Убиством кнеза Михаила 1868. године гаси се главна линија Обреновића. Иако кнез Михаило није оставио законитог наслиједника, он је имао сина из једне љубавне авантуре!


**Велимир Теодоровић** (1849—1898), син кнеза Михаила Обреновића.
Велимир Теодоровић (1849—1898), син кнеза Михаила Обреновића.

Извођач: Славица Прпа. >>>

Након неуспјешног повратка на власт 1848. Михаило Обреновић је отишао у бању Роич (Рогошку Слатину). Тамо је упознао лијепу седамнаестогодишњакињу Марију Бергхаус. Из те везе 20. маја 1849. родио се Виљем (Велимир). Та љубав је била кратког вијека и Михаило је убрзо допустио Марији да се уда за извјесног доктора Шустера. Иако је Михаило брзо заборавио своју љубавницу, сина ипак није. Године 1856. мајка је младог Виљема довела у Беч и предала га оцу. Михаило се потрудио да сина васпита у српском духу — послао га је у Београд, гдје је Виљем завршио Гимназију. Прије него је отишао на студије у иностранство, Виљем је преведен у православље, гдје је добио име Велимир, а од миља Веља. Узео је и старо презиме владалачке куће Обреновић — Теодоровић. Михаило се трудио да Велимиру ништа не недостаје, али једно му ипак никако није могао пружити, а то је била очинска љубав. Њихови сусрети су били ријетки, а и тада веома хладни и без њежности, што је младом Велимиру много недостајало. Једном приликом је рекао :

Он ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем.

Убрзо је млади Велимир остао без оба родитеља. Још 1863. умрла му је мајка, а 1868. убијен је кнез Михаило. Како Михаило није оставио тестамент, Велимир је могао остати без ичега, али на залагање митрополита Михаила, који му је уједно био кум, и кнежеве сестре Петрије, он је добио Мошију Нагоју у Малој Влашкој са 30.000 дуката у руралним облигацијама. Материјално збринут, Велимир је наставио са студијима економије у Минхену. Тамо је на Тегернском језеру подигао лијепу кућу. Није много имао среће у животу и љубави. Углавном је живот посветио позоришту и умјетности. Савременици су га описивали као отмјеног човјека, каваљера и џентлмена. Веома је волио Србију, иако му је било забрањено да се у њу врати. Краљ Милан га је називао изјаловљеним претедентом, међутим, Велимир је помагао Србију кад год је за то имао прилике. Током рата са Турском послао је новчану помоћ, а за вријеме рата са Бугарском 700 угојених свиња.

Велимир је умро у Минхену 1898. године. Цијели свој иметак оставио је отаџбини Србији у виду задужбине Велимиријанум. Посљедња помоћ из ове задужбине послата је 1971. године.

Литература

Радош Љушић, Љубави српских владара и политичара, Ниш 2000.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported