Сифражеткиње и џијуџица

Колико год то звучало невероватно, у многим земљама жене гласају ни непуних педесет до сто година, док у другима још увек се сматрају грађанима другог реда. Прва земља у којој су жене гласале била је Нови Зеланд (1893), у Кнежевини Албанији жене су добиле право гласа 1920, у Русији 1917, а у земљама бивше Југославије, жене су по први пут гласале тек након Другог светског рата, 1945. Свет политике је у доброј старој Европи вековима био резервисан само за мушкарце, док је за жене био закључан са седам брава и седам катанаца. Крајем 19. и почетком 20. века, појављује се покрет за женска права који је нарочито био јак у Великој Британији и САД. Пут ка освајању права на глас за жене није нимало био лак. Сифражеткиње су биле константно изложене прво суровом подсмеху и омаловажавању, а како је покрет растао, и све чешћим физичким нападима и злостављањима, како на улици приликом својих акција, тако и у салонима или полицијским станицама и затворима…


Сифражеткиња савладава сама групу полицајаца у борби прса у прса, карикатура објављена 1910. у часопису Панч.
Сифражеткиња савладава сама групу полицајаца у борби прса у прса, карикатура објављена 1910. у часопису Панч.

Извођач: Слађана Братић. >>>

Први покушаји добијања права гласа за жене потичу још из 1847. године, када се у Британији појавио први летак који је заговарао женско право гласа. Двадесет година касније, Џон Стјуарт Мил и Ричард Панкхерст покушали су у два наврата (и независно један од другог) да обезбеде женама право гласа у британском Парламенту, али без успеха. Када су бивше британске колоније, Нови Зеланд (1893) и Аустралија (1902) дале право гласа женама, Британке су се осетиле дубоко фрустриранима због изостанка успеха код куће, и супруга и ћерка Ричарда Панкхерста, Емелин и Кристабел, сазвале су оснивачки конгрес Женске социјалне и политичке уније (Women's Social and Political Union), који је био одржан 10. октобра 1903. године у Мачестеру, и чије ће чланице касније бити познатије као сифражеткиње. Начин на који су сифражеткиње изражавале своју грађанску непослушност у борби за своја права био је врло гласан и поприлично радикалан — почеле су да се везују ланцима за бандере у знак протеста, разбијале су прозоре, прекидале митинге политичких партија и говоре политичких вођа, и предузимале друге радикалне акције које су им обезбеђивале стално појављивање у главним вестима. Убрзо су се затвори напунили храбрим женама које су биле спремне да ризикују своју репутацију, чак сопствени живот у борби за своје основно људско право.

Мушки одговор био је екстремно радикалан. У сваком политичком разговору где би се дотакла тема женског гласа, џентлменство је врло лако нестајало и уступало место вербалном иживљавању. Дневне новине су почеле да се утркују у објављивању изразито увредљивих и омаловажавајућих антисифражетских карикатура које су приказивале ове жене као разуларене, дивље и неорганизоване женске монструме. Врло брзо су мушкарци с речи прешли на дела, с увреда на физичке обрачуне с непослушним и неукортивим женским горопадима.

Међутим, ове храбре жене није било лако уплашити. На сирово насиље одговориле су истом мером. Пошто је у то време самоодбрана ножевима и ватреним оружјем била сматрана за нецивилизовани акт, жене су бирале друга, али не мање ефикасна и врло инвентивна оружја. Многе од њих су користиле и своје игле за шешире, које данас можда изгледају безопасно, али у то време, жене су носиле огромне шешире за које су се користиле и до 40 цм дугачке игле које су у многим случајевима могле бити и смртоносне. Власт наравно није превидела ту могућност па су их забранили у затворима. Неке су користиле бичеве за псе, друге пак малене чекиће које су уједно користиле и за разбијање прозора. Међутим, убрзо су виделе да одговарањем на насиље истом мером, не постижу ништа до само ескалацију вербалног и физичког насиља које се већ вршило над њима: На пример, када је студенткиња Хелен Одстон 1908. године прекинула један политички говор у Алберт Холу, покушала је да се одбрани бичем када су је физички напали стјуарти, међутим, на крају се вратила пуна модрица и опекотина од цигаре. С друге стране, жестоко је нападала и антисифражетска пропаганда: штампа је гласно подвлачила паралелу између жена с бичевима и пијандура.

Било је неопходно изабрати најненасилнији могући начин самоодбране, који би у исто време био и ефикасан, што није био лак задатак. Тако су неке почеле да носе неку врсту оклопа од картона, док су друге унајмљивале професионалне боксере као телохранитеље. Међутим, то су све била половична решења која нису потпуно одговарала на потребе самоодбране које су ове жене имале у својој борби. А онда је Едит Гаруд на једном протесту испред Дома комонса једним јединим захватом источњачке борилачке вештине успела да се одбрани од грубог напада једног полицајца који се, запањен, нашао на земљи, а да није ни схватио шта га је снашло.

Муж Едит Гарод, Вилијам, био је професор џијуџице, древне јапанске борилачке вештине која се сматрала идеалном за особе скромнијег стаса и чија се филозофија базирала на систему вршења притиска на зглобове што је оном ко се брани дозвољавало да тежину и снагу нападача искористи у своју корист. Едит је редовно асистирала свом мужу на часовима и тако постала изузетно вешта у овој источњачкој борилачкој вештини.

Орден за штрајк глађу од 30. јула 1909. године, и Орден за храњење на силу, од 17. септембра исте године, које је Мебел Копер добила од Женске социјалне и политичке уније (Women's Social and Political Union). Ова два ордена уједно су и сведочанства о првом забележеном насилном храњењу сифражеткиња које су штрајковале глађу у Енглеској, које се одиграло у затвору Винстон Грин у Бирмингему.
Орден за штрајк глађу од 30. јула 1909. године, и Орден за храњење на силу, од 17. септембра исте године, које је Мебел Копер добила од Женске социјалне и политичке уније (Women's Social and Political Union). Ова два ордена уједно су и сведочанства о првом забележеном насилном храњењу сифражеткиња које су штрајковале глађу у Енглеској, које се одиграло у затвору Винстон Грин у Бирмингему.

Међутим, џијуџицу сифражеткиње су опет постале предмет исмевања и омаловажавања. Овај пут се на удару нашла њихова женственост. Иначе су се у то време водиле расправе о томе колико жене уопште треба да се баве спортом и колико је спорт 'одговарајућа' активност за жене. Разноразна питања била су предмет дискусије: да ли бициклизам повећава ризик од неплодности, да ли пливачице раније оседе, да ли од бокса тен превише потамни… У складу с општеважећим схватањима, и сифражеткиње које су се бавила џијуџицом сматране су веома мало женственима. Због тога су све сифражеткиње које су се бавиле борилачким вештинама веома много трудиле да негују женствени изглед, чиме су доказивале да је могуће практиковати џијуџицу и истовремено остати права дама. На крају, друштво није имало друге до да прихвати џијуџицу као женски спорт.

Џијуџица се нарочито показала корисном почев од 1913. године, након изгласавања злогласног закона познатог у народу као Закон мачке и миша, а који се састојао у томе да се сифражеткиње које су штрајковале глађу пуштају кућама да би се поново хапсиле када се опораве. На пример, била је формирана специјална група од 30 џијуџицу телохранитељки које су имале за циљ да избегну поновно хапшење Емелин Панкхерст. Врло вештом тактиком и уз помоћ ефекта изненађења, муњевито су напале полицајце који су стражарили испред Емелине куће и успеле даих онеспособе на довољно дуго времена колико је Емелин требало да изађе из куће и ускочи у кола која су чекала испред и хитро нестала у непознатом правцу. О овој акцији, као и многим другим акцијама ових спасилачких ескадрона, пише Кетрин Вилоуби Маршал у својој књизи Suffragette Escapes and Adventures (Бегови и авантуре сифражеткиња), објављеној 1947.

Литература

Emelyne Godfrey. Jujitsu suffragettes. BBC History Magazine, Kindle Edition, децембар 2012.
Dominic Casciani. The history of the suffragettes. BBC News Online 2. октобар 2003. извор

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported