Сат Смаил-аге Ченгића

Погибија Смаил-аге Ченгића 1840. године послужила је као инспирација хрватском књижевнику Ивану Мажуранићу за стварање знаменитог дела Смрт Смаил-аге Ченгића (1846). Један предмет који је Смаил-ага имао при себи у самртном часу био је повод за везу између потомака једног од извршилаца његовог смакнућа и творца књижевног дела…


**Новица Церовић** (1805—1895)
Новица Церовић (1805—1895)

Извођач: Слађана Братић. >>>

Питање припадности Грахова озбиљно је реметило односе између Црне Горе владике Петра II Петровића Његоша (на челу Црне Горе од 1830. до 1851) и херцеговачких паша. Године 1836. граховљански старешина Јаков Даковић је одбио да плаћа Турцима харач. Након тога уследила је турска одмазда и жестоки сукоб у који су се укључили и Црногорци, али је крајњи исход по Граховљане био неповољан. У боју су страдали и неки владичини рођаци па је он прижељкивао освету. На османској страни у боју се истакао гатачки муселим Смаил-ага Ченгић, који је иначе био познат по свом јунаштву. Све до 1838. године и утврђивања границе настављени су повремени погранични сукоби. Уз владичину сагласност дробњачки главари, на челу са Новицом Церовићем, извели су смакнуће Смаил-аге Ченгића 23. септембра/5. октобра 1840. године.

Овај догађај опширно је описао Милорад Медаковић у свом делу П. П. Његош, последњи владајући владика црногорски (Нови Сад, 1882). Медаковић бележи, међу осталом, да је Церовић скинуо са Смаил-аге оружје, узео два његова коња Брњаша и Гаврана и да је све то предао владици. Страхујући од освете Новица Церовић је после овог догађаја дуго боравио на Цетињу, а заузврат га је црногорски владика богато наградио — поставио га је за сенатора и даровао му један млин. Владика је, судећи по Медаковићевом делу, задржао за себе оба коња и Смаил-агино оружје (ови предмети налазили су се 4. новембра 1840. у Морачи а на Његошев захтев они су одмах упућени у Цетиње о чему је Фрањо Сарић известио Габријела Ивачића) а Смаил-агин сат је вратио Новици Церовићу.

Код Новице овај сат је био 37. година а потом га је његов син Ђорђије Церовић послао 23. децембра/4. јануара 1877. године на поклон писцу дела Смрт Смаил-аге Ченгућа, тада бану Хрватске Ивану Мажуранићу. Поклон је пропратио писмом:

Свијетли преузвишени Бане, од много година желио сам да Вас походим и да видим и поздравим прослављеног песника, који је у пјесми Смрт Смаил-аге Ченгића онако лијепо споменуо и опјевао и мога оца Новицу. Како због наших непрестаних ратних послова нијесам могао ту моју жељу испунити, то узимам слободу сада Вам писати и уз све ово писмо приложити Вашој Преузвишености златан сахат истога Смаил-аге Ченгића што се при њему нашао када је погинуо. Тада је и заклопац на том сахату мало улубљен и оштећен. Ја молим Вашу Преузвишеност да изволи примити овај мали спомен, који нема друге вриједности осим те што је куцао у њедрима онога јунака, кога сте Ви онако дивно опјевали и обесмртили. Са особитим поштовањем поздрављајући Вашу преузвишеност, како од моје стране тако и од стране мога старога оца Новице […] војвода црногорски Ђорђије Н. Церовић.

На сату је био урезан латинични натпис. Са сачуване фотографије могуће је прочитати само њего део: Смаил-аге Ченгића 1840. Дар војводе Церовића 1877. Сам предмет је чуван у Његошевом музеју на Цетињу одакле је нестао.

Литература

Јевто Миловић, Шта је било са сатом Смаил-аге Ченгића, Студије, расправе и чланци, НИО Универзитетска ријеч, Никшић 1989, стр. 444—446.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported