Саботажа Стаљиновог гласа

Током Велике чистке у Совјетском савезу, крвавој спирали политичког насиља, оптужбе које су изрицане на рачун појединих оптужених биле су често апсурдне и готово невероватне. Ипак, и најнеобичније оптужбе су могле постати основа за изрицање најтежих казни…


**Јосиф Висарионович Стаљин** (1878—1953), совјетски лидер, фотографски портрет из око 1936. године.
Јосиф Висарионович Стаљин (1878—1953), совјетски лидер, фотографски портрет из око 1936. године.

Извођач: Славица Прпа. >>>

Велика чистка уследила је након атентата на Сергеја Кирова, једног од најистакнутијих бољшевика и блиског Стаљиновог сарадника. Њега је у Лењинграду 1. децембра 1934. убио Леонид Николајев. Иако није било јасно ко стоји иза овог убиства (ако неко уопште стоји), одмах су оптужене присталице Григорија Зиновјева, некадашњег шефа Партије у Лењинграду и вође тзв. леве опозиције. Стаљин је убрзо наложио секретару Централног извршног комитета Авељу Јенукидзеу да потпише закон којим се одређује да се оптуженим терористима суди десет дана и да се кривци одмах погубе без права на жалбу (Закон од 1. децембра). Овај закон положио је квазиправни темељ за вршење терора, односно за политички прогон без било каквог привида правне сигурности.

Без обзира на реално значење догађаја који је искоришћен као повод за чистку она је била начин да се изрши обрачун са свим сумњивим елементима у Партији. За Стаљина то је била шанса да се учврсти као несумњиви и неоспорни лидер. У домену практичне, свакодневне политике, ови процеси су коришћени за обрачуне са народним непријатељима, штеточинама, саботерима — најмање грешке и супербрзој индустријализацији могле су да послуже као повод за депортацију па и смртну казну. Атмосфера страха и несигурности будила је у људима најниже страсти. Денунцирање, лажна сведочења, самопонижавање и снисходљивост према надређенима постали су део свакодневице. У политици је захтевана безусловна послушност а најмања сумња се лако претварала у смртну опасност. У почетку се од партијског руководства тражило мишљење о хапшењима. Уобичајни одговори руководилаца били су За и Сагласан, а некада су, тежећи да докажу оданост Партији, додавали крволочне изјаве.

НКВД, тајна полиција, користећи се најразличитијим видовима тортуре успевала је да изнуди апсурдна признања. Иследници су настојали да сваком припишу злочин за који су сматрали да је прикладан. Када је ухапшен први серетар Јеврејске аутономне области у Биробиџану оптужен је да је током посете Лазара Кагановича отровао пуњену рибу, карактеристичан специјалитет овог краја. Различитим оптуженицима је приписивано да су тровали баш јела карактеристична за те области — балтичке кобасице, љуте бурјатске чорбе, таџичке јагњеће гулаше. Пријатељ Анастаса Микојана оптужен је да је француски шпијун зато што се звао Наполеон.

Штеточине су оптуживане да саботирају чак и Стаљинов глас! Наиме, када је крајем 1936. Стаљин прогласио нови Устав, руководилац у сфери филмске уметности, Шумјацки, питао је Вјачеслава Молотова за дозволу да сними Стаљинов говор. Молотов је то одобрио 20. новембра. Шеф Свесавезног комитета за радио Маљцев известио је Стаљина да је говор успешно снимљен и одобрен. Тражио је од Стаљина дозволу да сними грамофонску плочу како би могао лично да преслуша говор, што је и одобрено. Ипак, када су 29. априла 1937. службеници фабрике грамофонских плоча преслушали плочу схватили су да са Стаљиновим гласом нешто није у реду. Александру Поскребишеву је одмах послат детаљан извештај са описом мањкавости снимка: 1. Јака бука; 2. Велике паузе; 3. Недостају читаве фразе; 4. Затворене бразде; 5. Прескакања и нејасан звук.

У досијеу је пружена и фонолошка анализа струјних сугласника у Стаљиновом говору са објашњењем како их је тешко пренети на плочу. Најгоре од свега било је што је израђено хиљаде примерака плоче са лоше снимљеним говором. Неки фабрички руководиоци хтели су да повуку плочу, али директор Страјко их је напао како не поштују Стаљинов глас. Он је сматрао да је плочу боље пустити у промет без обзира на све мане снимка. На крају досијеа био је укључен чланак из Комсомолске правде у коме се каже да се у фабрици плоча десило нешто опасно са Стаљиновим гласом. Додаје се да је став друга Страјка да се плоча брже пусти у промет изузетно необичан. Био је оптужен за саботажу, а како се додаје у досијеу, сви саботери се морају оштро казнити.

Литература

Сајмон Сибаг Монтефјоре, Стаљин. Двор црвеног цара. Први део, Лагуна, Београд 2007.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported