Византинци су посвечивали велику пажњу медицини, мада, додуше њеном практичном делу, тако да иако нису дали велике доприносе у области анатомије, физиологије и патологије, свакако су значајно унапредили области хирургије, дијагностике, терапије, фармакопеје и фамације. О високим дометима византијске медицине, пре свега, хирургије, сведочи и један надасве необичан догађај о коме у различитом обиму извешавају Теофанов настављач, Симеон Логотет, Јован Скилица и Михаило Глика.
Извођач: Мирослав Шолти. >>> |
Средином 10. века у Цариграду су се појавила два дечака пореклом из Јерменије, сијамски близанци окренути лицем у лице. Након одређеног времена проведеног у византијској престоници, пошто су изазивали опште згражавање међу становништвом, и према средњовековним схватањима, представљали су лош знак, били су протерани из града. Негде око 945, у доба владавине Константина VII Порфирогенита, опет су се појавили у Цариграду. Цариградски лекари су онда решили да их раздвоје, јер је један од њих у међувремену умро. Извршили су хируршки захват који данашњи стручњаци, иако је и други близанац после три дана умро, сматрају задовољавајућим с обзиром на тежину задатка и средстaва и знања којимa се у то доба располагало.
Двадесетак година касније, у Фатамидском калифату такође су се појавили сијамски близанци, два младића од око 25 година, међутим, арапски лекари су одбили да их раздвоје, сматрајући да је немогуће да таква операција има позитиван исход.
Од тада, па све до 17. века, када је познати лекар Кениг успео да хируршким путем успешно одвоји два сијамска близанца, историја не познаје више ни један сличан покушај.
Литература
Радивој Радић. Допринос византијских лекара средњовековној медицини у Зборник радова са II симпозијума Ниш и Византија, Просвета, Ниш, 2004, стр. 72 (извор)