Прорицања будућности у средњем вијеку била су популарна и народ се живо интересовао за њих. Као и данас, народ их је радо слушао, а они сујевјерни су вјеровали у сваку њихову ријеч. Тако је било и 1453. приликом турске опсаде Цариграда над којим се надвила коб старих пророчанстава…
 |
| Пад Цариграда, Жан Шартије, друга половина 15. века, Национална библиотека Француске |
| Извођач: Ана Здравковић. >>> |
Крајем 1452. султан Мехмед II Освајач (1451—1481) је почео припреме за опсаду Цариграда, а у прољеће 1453. кренуо је са својом војском и топовима из Једрена и 2. априла се улогорио пред зидинама града. Послао је гласнике у град да наговоре браниоце на предају, обећавши им слободан излазак из града и могућност да понесу своју имовину. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. У Цариграду су се већ налазили страни војници, највећим дијелом Ђеновљани и Млечани, који су тамо, прије свега, бранили своје интересе. Дуго трајање опсаде и сазнање да очекивана помоћ са Запада неће доћи, довела је становнике до панике. Онда се једне ноћи догодило нешто, што су браниоци схватили као негативан знак и то је унијело још већи немир међу њих…
У ноћи пуног мјесеца, 24. маја, дошло је до помрачења мјесеца и пуна три сата био је потпуни мрак. Византинци су се сјетили једног старог пророчанства да ће Цариград пасти кад нестане мјесеца. Да би разбио страх који је завладао у граду и подигао ратни дух својих људи, цар Константин је наредио да се изнесе икона Богородице, заштитнице града, и носи у процесији улицама. Икона је, приликом процесије, изненада испала из свог постоља и пала на земљу. Онда је почело јако невријеме, праћено пљусковима и градом. Процесија није могла да се настави. Сљедећег јутра, Цариград је освануо обавијен густом маглом. Увече, кад се магла повукла, могла је да се види мистериозна свјетлост на Светој Софији која се лагано успињала ка позлаћеном крсту на врху. И једни и други примијетили су ову свјетлост. Турци су ово протумачили као добар знак за њих, док су Византинци сада изгубили скоро сваку наду у спас.
Први цариградски патријарх послије пада, Генадије Схоларије, забиљежио је још нека пророчанства везана за пад Цариграда и саме Византије. Једно од њих било и оно да се први византијски цар звао Константин, а његова мајка Јелена, а посљедњи ће такође да буде Константин, а мајка ће му се звати Јелена. На византијском трону је у овом тешком часу био Константин, а мајка му је била Јелена, кћерка Константина Драгаша.
Још једно пророчанство везано за кобна имена било је поразно за браниоце града. Наиме, по њему ће крај Царства да наступи када имена цара и патријарха буду почињала са Јо. Тако је и било прије потписивања Фирентинске уније, 1439. Тада је византијски цар био Константинов старији брат, Јован VIII (1425—1448), а патријарх је био Јосиф. Иако је званично пред пад града патријарх био Григорије III, Генадије га није признавао јер је био униониста . Изгледа да се и то пророчанство испунило…
Колико су ова пророчанства истинита, није познато, али Цариград је убрзо пао. Било је то у уторак, 29. маја 1453, дан који је означио пад једне велике државе која је скоро цијели један миленијум представљала наставак Римског царства и која сада није издржала под налетом младе турске државе.
Литература
Доналд Никол, Бесмртни цар, Клио, Београд 1997.
Стивен Рансиман, Пад Цариграда, Матица српска, Нови Сад, 1996.