Повлачење Француске: војска у дефанзиви

Након победе у Првом светском рату, извојеване уз огромне губитке, Француска се нашла у положају најмоћније силе на европском континенту. Низом савеза и споразума са новоформираним државама она је настојала да оформи систем који би јој омогућио да осигура свој положај. Ипак, слабљење француске војске после Првог светског рата, до чега јe довео већи број различитих узрока, водило је Француску ка дефанзивној, пасивној, спољној политици уз све већу спремност да се нагоди са немачким ревизионизмом. Оваква политика отварала је пут ка новом сукобу који се у првој половини 1940. године показао погубан по Француску…


**Бункер на Мажино линији**, у Алзасу, Француска, савремени изглед. Мажино линија најизразитије показује француску дефанзивну политику.
Бункер на Мажино линији, у Алзасу, Француска, савремени изглед. Мажино линија најизразитије показује француску дефанзивну политику.

Недуго после потписивања мировних уговора став генерала Фоша и председника Клемансоа да једино јака француска армија може гарантовати поштовање услова мира и не дозволити Немачкој да се поново наоружа био је занемарен. Маршал Лиоти који је сматрао да је сила та која ствара мир забележио је да се, по његовом мишљењу, француска политика повела за опасним илузијама које су долазиле из Велике Британије, а које се најбоље могу разумети кроз пароле које су позивале на разоружање и арбитражу. У једној студији из 1938. године са крајњим песимизмом се посматрао послератни развој француске армије. Године 1914, према овој студији, француска мирнодобска армија је бројала 979.000 људи, а након демобилизација 1921. године 816.000, од којих 524.000 у метрополи и Рајнској области (Порајње). Због ранијег отпуштања класе 1919. у јулу 1921. свега 320.000 војника је било способно за борбу. У првој половини 20-их влада је раније отпустила класу 1920. коју је могла да држи још годину дана, а 1. априла 1923. уведен је 18-томесечни војни рок (раније је трајао три године) што је из године у годину смањивало војне ефективе. Законом из 31. марта 1928. војни рок је поново смањен, сада на годину дана. У односу на 1914. војне ефективе смањене су и до 40% а тридесетих година је, у појединим тренуцима, у метрополи било свега 162.000 војника.

Поред слабљења ефектива и политички и доктринарни разлози су утицали на дефанзивност француске војске и спољне политике. У својој студији о француској војсци овога времена Франсоа Кунц (François Kuntz) је као кривца за лош утицај на офанзивни дух официра означио премијера Аристида Бријана. Према Кунцу политичари су унели дух дефанзиве у Главни генералштаб (EMG) и на тај начин ширили дефетизам у војсци и јавном мњењу. Теоретичари који су после Фоша имали одлучујући утицај на развој француске војне мисли, у складу са својим искуствима на Западном фронту, видели су офанзивна дејства као нешто готово потпуно немогуће. Главни задатак војске била је одбрана. Осујећени су предлози пуковника Шарла де Гола да се формирају професионалне војне снаге. Заправо, Де Гол је предлагао да се унутар армије формирају добро обучене ударне снаге које би биле опремљене тенковима и моторизованим транспортним средствима. Генерал Колсон је одбио децембра 1934. године да објави Де Голов чланак Како створити професионалну армију па се Де Гол обратио политичару Полу Рејноу који је алармирао јавност изјавама о слабој спреми војске и неопходности да се прибаве оклопна средства. Ова иницијатива није довела ни до каквог практичног резултата, напротив Де Гол и Рејно су изазвали негодовање старијих генерала који су кочили развој француских оклопних снага 1935, 1936. и 1937. године. Заправо и пре Де Гола било је високих официра који су инсистирали на развоју окопних снага (Естјен, Думенк, Лелпри) али ни они нису постигли никакве резулате. Када је 1936. године писао приручник за вођење великих јединица његови аутори су истакли да технички прогрес оружја од 1918. године није тако велики да би се мењали кључни принципи командовања из 1921. године. На француску војску је током 30-их година у великој мери утицала социјална и економска криза Француске. Економска криза са почетка 30-их година слабила је вољу за отпором, а одбрана је сматрана за расипање буџетских средстава. Тек када се Хитлер повукао са Конференције о ограничењу наоружања у Женеви 1934. године, француска влада се тргла из дотадашњег пацифизма. Како се од 1935. године очекивало да ће притицати мање регрута, због ниског природног прираштаја током Првог светског рата, продужен је војни рок на две године и повећани су трошкови за одбрану. Француска влада је тада увидела да повећавање ових трошкова стимулативно делује на економију.

За разлику од мишљења устаљеног у француској јавности и публицистици, влада Народног фронта је уложила велике напоре да се повећа борбена готовост али су конзервативне снаге у војсци славиле Мажино линију и нису били спремни да мењају војну доктрину. Карактеристичан за ово мишљење је говор генерала Морана:

Како било ко још може веровати да ми мислимо на офанзиву кад смо толике милијарде утрошили у одбрамбену линију? Можемо ли бити довољно луди да идемо у фрот, тамо, преко баријере — у не знам какву авантуру.

Улазак малих немачких снага у Рајнску област 7. марта 1936. године показао је сву неспремност француске војске и неактивност спољне политике. Генерал Гамлен, нови потпредседник Врховног ратног савета (CSG), врховни инспектор и врховни командант је забележио:

Нема тренутно способних трупа за експедиционе трупе у правцу Порајња. Наш војни систем нам не даје ту могућност […] чак и у више мање симболичној форми то би била фантазија.

Ова дефетистичка политика дала је изговор оним политичким снагама које су се залагале за политику компромиса, отелотвореним у Минхенском споразуму. И сам Гамлен је увидео колико је војска дефанзивна и 1936. донет је нови програм наоружавања, Програм Даладје, вредан 14 милијарди франака. Овај програм требао је да буде спроведен до 1949. године али је био модификован 1938. у вези са Чешком кризом када је предност дата авијацији у односу на развој оклопних снага. Како је Пол Рејно закључио Француска није имала армију своје политике.

Литература

Миле Бјелајац, Дипломатија и војска. Србија и Југославија 1901—1999, Београд 2010.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported