Доситејеве Басне, објављене у Лајпцигу 1789. године, пре свега су морално-поучно дело, које ипак садржи и бројне примере Доситејевих политичких идеја, његово схватање актуелних политичких дешавања, а српској јуности (младости) он се обраћа као будућим припадницима једне велике политичке заједнице, дајући им својеврсни приручник грађанских дужности. Како Алојз Шмаус запажа, Басне су дело са најбројнијим политичким моментима од свих Доситејевих дела, па су за савременике представљале право политички актуелно дело…
Доситеј Обрадовић (1739—1811), српски просветитељски писац и једна од најзначајнијих фигура српске књижевности 18. и почетка 19. века, Баснама је заокружио једну фазу свог књижевног стваралаштва. Како Шмаус наводим, оне су постале када је Доситеј био на врхунцу снаге, у највећем напону самопоуздања, у време најлепших нада и стремљења. И Доситеј је био свестан да се Баснама завршава један период његовог стваралаштва, обележен оданошћу реформаторској политици цара Јосифа II, који је као савладар владао од 1765, а као самосталан владар између 1780. и 1790. године. У писму свом синовцу Григорију Обрадовићу од 22. октобра 1794. године Доситеј је забележио да, ако неће да чува Басне које му је послао, слободно може да их искористи да подложи фуруну ако наиђе јака зима. Затим бележи политичке околности и расположење у којима су настале: За моје поглавито намјереније доста ји је прошло — фала Богу, који је блаженога Јосифа за неко време свету поклонити изволео био. Чим се, у време свог првог боравка у Бечу (1771—1776), сусрео са јозефинизмом, Доситеј га је одушевљено прихватио. Своје дотадашње искуство је саобразио погледима јозефинистичке политике. Питање културног напретка Јужних Словена почео је да повезује са Јосифовом политиком — с његовим реформама за оне који живе у саставу Хабзбуршке монархије, односно с политичким ослобођењем које би потекло од Аустрије за оне који су живели у саставу Османског царства.
Политички развој Срба који су живели у Османском царству Доситеј је видео у оквирима аустријске балканске политике, што је било карактеристично за многе ондашње српске националисте, који су сматрали да политичко ослобођење може доћи само као последица деловања неке велике силе, Аустрије или Русије. Осамдесетих година у низу својих књига Доситеј је подржавао Јосифову политику, не само на унутрашњем плану где се Јосиф залагао за верску толеранцију, укидање манастира и развој школства, већ и на спољашњем где је Јосиф у савезу са Русијом планирао да подели османске територије. Анти—османска агитација коју су аустријске власти спроводиле међу српским становништвом будила је велика очекивања. Овакво расположење понело је и Доситеја и он га је исказао у делу Писмо Харалампију које представља његов књижевни манифест. Када је Доситеј дошао у Лајпциг 20. октобра 1788. да штампа своје дело политичка ситуација је била далеко узаврелија. Аустро-турски рат почео је још у фебруару 1788. године али је због турске офанзиве у Банату аустријска војска готово целу прву ратну годину провела у дефанзиви. У лето 1789. године аустријска војска под Лаудоном прешла је у офанзиву и крајем септембра исте године пао је Београд. До краја године аустријске трупе продрле су далеко на југ и 24. децембра су заузеле Крушевац. Доситејево дело настало је између објаве рата и заузећа Београда, у време када је био испуњен оптимистичким ишчекивањем. Доситеј је рачунао да ће територије на Балкану насељене Словенима бити прикључене Хабзбуршкој монархији и да ће се ту увести начин управе карактеристичан за целу територију Монархије. Због тога је добар део свог дела посветио објашњавању и оправдавању тог очекиваног стања. Квантитативно узевши политичке теме у Баснама нису многобројне, а превагу односе теме моралног и поучног карактера. Ипак, ни у једном другом делу нема толико политичких тема. Тако, Доситеј као јемство за ослобађање хришћана види удруживање хришћанских великих сила: Несогласије христијана подигло је Турчина; њи'ово согласије понизиће га. Он не сматра да су хришћанска освајања отимање туђег поседа већ враћање на оно стање које је осмаснким освајањима нарушено. Велике наде полагао је у руско—аустријско савезништво:
Познато је да римски император и росијска императрица за интерес царства своји' с Турци војују, но ништа мање, свака благоразумна и человекољубна душа благосиљаће имена њи'ова, које је вечни Промисал за орудија своја изабрао за умалити непоредак, варварство, кугу, мрак сујеверја и невјежества, и сва злополучија која се из ови' рађају с временом истребити из человеческога рода.
На крају Басана Доситеј се још једном осврће на политичке прилике и забринуто бележи: али ако народ у овим земљама [мисли се на Словене у Османском царству] не почне отресати од себе сујеверије и не искорени ону древњу и богомрску вражду и мрзост за закон, они ћеду сами себи бити Турци и мучитељи. И у деловима наровоученија моралног и поучног карактера он слави ред и законитост а критикује анархију. Политичко уређење балсканских народа он види као апсолутистичку државу, са просвећеним монархом на челу. У више навратима он је писао о дужностима монарха и поданика. Своје политичко становиште Доситеј је променио тек са ширењем идеја Француске револуције и избијањем Првог српског устанка, док се у овом периоду појам националисте поклапао са појмом јозефинисте. Басне су најизразитији пример оваквог политичког опредељења и уједно његов завршетак.
Литература
Алојз Шмаус, Политички моменат у Доситејевим Баснама, Доситеј Обрадовић, приредио Младен Лесковац, Београд 1962.