Народна подршка уставним ударима

Бурну владавину краља Александра Обреновића (1876—1903) обележили су, између осталог и бројни државни удари којима је настојао да разреши Гордијев чвор српске политике с краја 19. и почетка 20. века. Осим политичке комбинаторике за oве уставне ударе карактеристична је и отворена подршка од страначких кругова али и изливи одушевљења у виду писама подршке владару, председнику министарског савета и министрима. Ово указује да је тада уставност у српској политичкој култури тек почела да хвата корен и да је највећи део јавности био само рецептор политичких одлука, али не и активни и свесни учесник политичког живота.


**Александар Обреновић** (1876—1903), српски краљ од 1889. до 1903. Рад Влаха Буковца из 1900. године.
Александар Обреновић (1876—1903), српски краљ од 1889. до 1903. Рад Влаха Буковца из 1900. године.

Извођач: Андријана Илић. >>>

По абдикацији краља Милана Обреновића (1889) уместо малолетног краља Александра, власт је вршило намесништво чији је најистакнутији члан био Јован Ристић. По смрти Косте Протића, једног од чланова намесништва дошло је до оставке радикалских влада и формирања либералске владе Јована Авакумовића. Временом краљ је постајао све незадовољији либералском владом, посебно полицијским режимом Стојана Рибарца и злоупотребама на изборима, па је и њему и радикалима постајало све јасније да је излаз у превременом проглашењу његовог пунолетства. Иако је за овај чин имао подршку мајке Наталије, оца Милана и радикалских кругова, краљ је удар самостално извршио. На вечери 14. априла 1893. године краљ Александар се захвалио намесницима и министрима на дотадашњој сарадњи и саопштио им да он преузима власт. Краљев отац био је одушевљен због Александрове способности да доноси самосталне одлуке: Ја се радујем што знам да је Александар I неко сам собом и да не потребује савете својих родитеља.

Преузимање краљевске власти бурно је поздрављено у земљи. У јулу месецу краљ је путовао земљом и свуда је био дочекиван са одушевљењем. Божидар С. Николајевић писао је да је краљ био поздрављан до обожавања, френетично акламиран и да су му се чак и хајдуци сами предавали. Војислав Илић, истакнути песник, у поетском маниру је обележио краљев потез:

У грмљави од топова
Ко бајни је нико цвет
Кад је борба Србинова
Задивила цео свет
Кад свиташе зора рана
Са крвавих јатагана.

Стихови алудирају на Александрово рођење пред битку на Шуматовцу, српску победу у првом српско-турском рату 1876. године. Краљу су честитали и радикали и напредњаци. Радикалски Одјек са одушевљењем је говорио о краљевим способностима и називао га је Александром Великим. Подршка која је стизала указивала је краљу да је извођење оваквог чина врло лагодна ствар. Претходно васпитање које су му давали радикали у духу уставности поништено је овим чином када су и сами подржали уставни удар зарад личних политичких интереса. Краљ је био свестан противуставности свог чина али га је правдао неопходношћу.

Међутим, ни сарадња са радикалима није дуго потрајала. Када се у јануару 1894. у земљу вратио краљ Милан, већ је био разрађиван план за смену радикала. Крајем априла 1894. године донетаје одлука о укидању Устава као главној брани јачању краљевске власти. Устав из 1889. је суспендован 21. маја 1894, а на снагу је враћен онај из 1869. године. Ван снаге су стављени Закон о Народној скупшини, Закон о избору народних посланика, Закон о зборовима и удружењима, Закон о општинама, Закон о штампи. Краљ је у први мах стрепео да неће наћи политичара који ће подржати владара у оваквим околностима, али како Сузана Рајић запажа, брзо се уверио да таквих личности и те како има.

Никола Крстић се чудио, читајући у Српским новинама бројне телеграме захвалности краљу, што народ захваљује владару на укидању политичких права. Слободан Јовановић, сведок ових дешавања, забележио је да је Београд дан по укидању Устава био миран, без војске и полиције на улицама. Једина политичка снага која је запала у малодушност били су радикали јер је Устав из 1889. био круцијална тековина њихове десетогодишње политичке борбе. Јовановић је закључио да се код народа није развила свест о уставности и законитости као и да су многи били незадовољни радикалском четворогодишњом надмоћи па су хтели да виде како функционишу неутрални кабинети. Посебно задовољан због овог чина био је Јован Ристић, један од твораца Устава из 1869, који је сматрао да краљ што дуже треба да држи на снази овај Устав. Пера Тодоровић је у свом Дневнику описао сусрет са председником владе Светомиром Николајевићем. Тодоровић бележи да је у канцеларији затекао бројне депутације које су честитале што је укинуо Устав. Лична честитања пратило је хиљаде писама и депеша где се такође исказује задовољство укидањем Устава. Стотине тих писама и депеша потицало је од радикала из унутрашњости. Политичку културу ондашњег српског живља можда најбоље карактеришу Николајевићеве речи:

Ја му угушио слободе, а он ме поздравља и честита ми.

Разматрајући неправилни уставни развитак у Србији на прелазу из 19. у 20. век историчарка Сузана Рајић је коментарисала ранију историографију која је посматрала политички развој као готово искључиву последицу личних одлука краља Александра. Заправо, она ове појединачне одлуке пре посматра у контексту борбе за владарске прерогативе које су са Скупштином водили последњи Обреновићи. Поред краља и политички кругови око њега нису били одани уставним начелима и били су спремни да их погазе ако би то било политички опортуно.

Литература

Сузана Рајић, Александар Обреновић. Владар на прелазу векова. Сукобљени светови, Београд 2011.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported