Од најдавнијих времена човек је имао жељу да запише своје мисли и утиске о свету који га окружује. Испрва је то радио у камену, али како је клесање било поприлично напоран посао, а материјал на коме се записивало непрактичан за транспорт због своје тежине, човек је морао да нађе друге материјале за бележење својих мисли. Прво је то био папирус, па пергамент, и на крају, папир…
Извођач: Историјска библиотека. >>> |
Први материјал биљног порекла који је служио да се на њему пише био је папирус и користио се у старом Египту још у 4. миленијуму пре н. е. Најстарији документ исписан на папирусу јесте један медицински трактат који датира из 20. века пре нове ере. Правио се од истоимене биљке — стабљике папируса секле су се на траке дуге 10 цм и широке 1 цм, које су се затим плеле, полагале на тврду површину и на крају ударале све док се не би спојиле. У Европу, тачније у Грчку, папирус је стигао око 5. века пре нове ере где је заједно са пергаментом служио за писање све до открића папира.
Пергамент је други по настанку материјал који се користио за писање све до појаве папира, па и дуже. Правио се од бивоље коже која се обрађивала на посебан начин како би се добиле веома танке ламине на којима се могло писати. Занимљива је прича о томе како је настао: према Природној историји Плинија Старијег, објављеној између 77. и 79. године н. е., Еумен I, краљ хеленистичке Пергамске краљевине у Малој Азији који је владао од 263. до 241. године пре н. е., наредио је да се нађе замена за папирус, као одговор на забрану извоза овог материјала коју је издао његов непријатељ, египатски краљ Птолемеј V. Међутим, Херодот спомиње писање по кожи још у 5. веку пре н. е., и највероватније је да се у Пергаму по ком је пергамент и добио име, само усавршила производња овог материјала. Појава папира није утицала на употребу пергамента — напротив, у Европи се користио веома дуго. Примера ради, Версајски уговор којим је стављена тачка на Први светски рат, потписан 1919. године, написан је на пергаменту.
Техника производње папира била је позната Кинезима много раније, али тек 105. године нове ере тај процес је био усавршен. Заслуге за то припадају једном евнуху по имену Цуа Лун, верном поданику кинеског цара Хо Тија. Цар га је богато наградио доделивши му аристократску титулу и високи политички положај на царском двору.
Кинези су пренели папир у Европу, међутим, љубоморно су чували тајну формулу његове производње што им је омогућавало да држе монопол над производњом овог вредног материјала. Међутим, 610. године један корејски монах открио је тајну Јапанцима, који су убрзо надмашили Кинезе у квалитету производа. Техника је потом стигла на север Африке, а одатле, заједно са Арапима и у Шпанију одакле се даље проширила по целој Европи.
У Европи, папир се користио прилично дуго напоредо са пергаментом. Године 1845. дефинитивно га је усавршио један немачки индустријалац почевши његову производњу од дрвених отпадака. Ова техника је међутим, донела једну ману — због лигнина, папир направљен од дрвета веома брзо пожути. Данас само новински папир садржи лигнин, због чега новине веома брзо пожуте ако су изложене деловању атмосферских ефеката.
Литература
Gregorio Doval. El libro de los hechos insólitos. Enciclopedia de las curiosidades. Palabras Mayores. Ed. del Prado, Madrid, 2008. V edición. стр. 296-7